Dragi čika Branko, mislio sam da vam nikad ovo neću reći, ali, evo -razačaran sam u vas!!! Zamislite kako se oseća neko ko je odrastao uz vas, vaše emisije, neko ko nije znao šta je katamaran do vaše epizode sa čuvenim „Brkajlom“, neko ko je želeo da se zove Miloš, isto kao i vaš lik u filmu „Užička Republika“… Bejah mlad, ma šta mlad, mali, sad sam, što bi Branko Ćopić rekao „sjedi starac“, pa me ovo još više boli.
Vi ste, čika Branko bili naši, svi smo vas voleli, ne samo prosta većina, ili većina od izašlih (pred televizore). Moja generacija, čika Branko, je već, rečnikom sportskih novinara, „na zalasku karijere“. Šta je, onda, čika Branko, vas, uz kojeg smo mi odrastali, nateralo da potpiše višegodišnji ugovor sa jednim, skoroosnovanim, ali, finansijski moćnim klubom? Pa, zar vam trebaju pare? Status u društvu? Popularnost? Nemojte, čika Branko, ne rušite mi uspomene na detinjstvo.
Svaka čast i „Malom programu“, „Kolariću Paniću“, ali, vi ste billi ugaoni kamen naših odrastanja. I, šta mi sad da radimo? Možemo li mi, koji, još uvek pokušavamo da budemo Petar Pan, da opstanemo u ovakvom društvu, u ovakvom sistemu, kada ste nas vi, celog našeg života, svake svoje emisije, svake reči, molili da celog života ostanemo deca? Kome? Zbog koga? U redu je da ovo urade matore pevaljke ili propali sportisti, ali, vi, čika Branko…
Pa, znate li koliku armiju ste imali iza sebe? Gde ćemo mi sad? Šta ćemo? Kome da se obratimo? Vama? Ne, ne, ni slučajno, vi ste nas tako učili. Više smo slušali vas i od vas učili o pravim vrednostima, nego od roditelja. Da li vas je, bar malo sramota? Ako ne od nas, ono, bar, od naših roditelja, od kojih ste nas krali i ukrali, s obzirom na to da smo više slušali vas, nego roditelje.
Hipotetički – da li biste mogli da našu generaciju pogledate u oči? Nema veze gde, nas, manjinu u Srbiji, neke u Kanadi, neke u Nemačkoj, neke u Skandinaviji, neke u Italiji, Americi… Čika Branko, čika Branko, nismo više „tataratirci…
