Ko su srpski svedoci poslednjeg molitvenog doručka Baraka Obame?
Prvi put, nakon dužeg vremena, na ”molitvenom doručku” kod predsednika SAD – nije pozvan niko sa Kosova.
Cinično – to bi se moglo prokomentarisati i ovako: gospodo sa Kosova, ako ste se već ”osamostalili” u ”nezavisnu državu” i ako ste ”svoji na svome”, red je i vreme je da osamostalite i kujnu! I – nije cinično, ako se vidi šta se to kuva na Kosovu i oko njega.
Hašim Tači, primerice, razapet je, ostanimo kod hrane, kao ”stelja”. Stelja je – dimljena i sušena ovca, prethodno rasčerečena i raširena kao, na primer, kada se odere, opere, uštavi i kao prostirka raširi medveđa koža sa krznom, recimo. Ovci se, naravno, prethodno odstrane koža sa vunom, kao i unutrašnji organi…
E, tako je, napodob unutrašnjih organa, rasčerečen i Tači. Kada su, u Vašingtonu, pravili spisak zvanica za doručak, razgovor je, otprilike, tekao ovako:
– Ko je taj Tači?
– Lider kosovskih Albanaca, prvoborac protiv srpskog hegemonizma, Miloševića i svih Miloševića posle Miloševića.
– Pa?
– I kandidat je za predsednika Kosova.
– Još?!
– I kandidat za Sud za ratne zločine OVK na Kosovu.
– Kao sudija?
– Toga se nismo setili, a već smo postavili sudije, tužioce i branioce, tako da su nam ostala upražnjena mesta samo za okrivljene…
– A, šta je radio?
– Ništa! Trgovao, malkice, oružjem, drogom, ljudima i ljudskim organima… Ali srpskim, pa to i nije… a i mi smo kupci i znali smo sve, pa, eto…
– Neka doručkuje kod kuće!
Kod kuće će doručkovati i Zoran Babić, šef poslaničkog kluba SNS u Skupštini Srbije, kao živi dokaz – koliko je u jednom tekstu, poput ovog, teško izvršiti ”prelaz” sa Kosova – na Srbiju sa Kosovom kao sastavnim delom, unutrašnjim organom, tako reći…
Zato je Zoran Babić tako dragocen svakoj vlasti od Aleksandra Vučića, pa na ovamo!
– Ko je taj?
– Naša dobra prilika da kompromitujemo vlast u Srbiji: mentalno i fizički obožava svog lidera, njegovu bešiku i prostatu, javno im se divi koliko mogu da izdrže, a da ne idu u VC, šprica sa botoksom, ne zna ni sve srpske reči, pa ćemo morati da angažujemo prevodioca na engleski i prevodioca na srpski…. Ima veliku želju da eliminiše veliki podvoljak, mogli smo to videti sa Tačijem, da ga on ordinira, ali on ne dolazi, pa…
– Zovite Babića!
Za prelaz sa Srbije na ”drugu Srbiju” nije dovoljno samo viknuti: ”Babiću!” Da to ostane minorno, a njegov čin dostojan velikog prevrata – postarao se sam Babić: ne ide na doručak kod Baraka, jer za doručak neće biti čvaraka!..
Istina, sledećem junaku na meniju Bele kuće, rimovani stihovi nisu preokupacija, on je više prozaik…
– On?!
– Pa, da. Njega zovemo svake godine, jer njegova supruga tako loše kuva da…
– … Da.. Neprijatno mi je, ali, prvi put kada smo ga zvali na doručak, rekli smo mu da ponese ”Nož”, a on doneo nož, viljušku i kašiku.
– Samo knjigu nije. Možda donese ovaj put?
– Zovi ga. Sa ženom, obavezno. Inače će ostati kod nas, ako ga jednom razdvojimo.
Razdvajanje je zgodan prelaz ka delu priče koji govori o odnosima SAD i Rusije:
– Znaš, bilo bi zgodno da nam dođe neko iz Rusije, da ga predstavimo jadnim i gladnim, da nam doručkuje iz naše ruke!…
– Teško. Nema kod nas tog ko bi njih hranio iz ruke, plaše se da će im odgristi prste, Rusi su to!
– Glup si!
– Jesam!
– Treba nam neki srpski rusofil, onaj Popović, na primer, lider SNP, Nenad!
– Još sam glup!
– To je tvoje trajno stanje, trpni pridev, tako reći, kao kod onih koji veruju da se iza tolikog rusofilstva krije ljubav prema Rusiji!
– Osećam kako sam sada još gluplji!
– I jesi! Zovi ga i reci mu da izjavi kako u SAD ide da bi predstavnicima američkog Senata i Kongresa, kao i zvaničnicima Stejt dipartmenta – izneo svoj stav o migrantskoj krizi, zatim o srpskoj imovini na KiM i o Dejtonskom sporazumu!
– ’Oću! Oh, kako sam glup! Kako sam, samo, glup! Oh! Oh! Oh!… Jadan ja, jadan ja!
Sve ovo – sasvim je solidan predložak i prelaz u sledeće:
– Balansirajući spoljnu politiku SAD – mogli bi smo tim neizbalansiranim Srbima zabiti nož u leđa tako što ćemo na fruštuk pozvati i monarhiju, Karađorđeviće? Je l’ sam sada manje glup?
– Jesi. Ali, i dalje dovoljno. Njih zovi iz filantropskih, a ne hedonističkih razloga!
– Nemaju kraljevstvo, igramo na to?
– Nemaju za struju, bre, skote glupi!
– Ja nisam glup, al’ sam Skot! Novi ambasador SAD u Srbiji!
– E, neka si!
– Ja jesam glup, ali nisam skot! Mislim, jesam Skot, ali jesam i glup, mislim, mi bi sada rado pozvali na doručak i Sadama i Gadafija i Slobu, ali ne možemo, jer smo ih demokratizovali na minus dva metra sa kote nula, s druge strane, sada hoćemo, znam to, da demokratizujemo i Dodika i Bašara, a ako i njih demokratizujemo, ko će nam, onda, jebi ga, doći na doručak? Nisam ja toliko glup koliko svi misle da nisam, ali jesam Skot i od toga ni u ime Stejt dipartmenta neću odustati, tako mi poligraf pomogao!…
Velkam tu Serbia et brekfast, Skot!
Radoje Andrić
iskra.co
