Kad miševi i mačke zajedno spavaju – tom narodnom izrekom smišljenom za opis teških vremena mogle bi se figurativno izraziti i prilike u kojima danas posluje privreda Srbije. Ili su se makar oko toga složili učesnici letnjeg Vivaldi foruma (18-20. jun, Mokra Gora) koji uglavnom okuplja finansijske direktore i bankare.
Tom slikom se zapravo želelo reći da se privrednici i bankari, bez obzira na to koliko se prvi davili u besparici a drugi plivali u novcu, zapravo nalaze u istom sosu i da im se, ukoliko uskoro ne promene svoje ponašanje, ne piše dobro. Jer, kriza nikako ne (na)pušta Srbiju. Taman mislimo da smo se izvukli, kad nas ona opet stegne. Može da se razume ako je tako bilo kad je i čitav svet zahvatila ta epidemija pa je 2009. (i) u Srbiji zabeležen pad bruto domaćeg proizvoda (od 3,5 odsto), ali ona se vratila i kad je svet polako počeo da prezdravljuje – 2012. je zabeležen pad od 1,5 odsto, a evo i ove godine praktično neće biti ništa bolje. I, opet, da ne bude zabune, nisu tome uzrok nikakve spoljašnje okolnosti, pa ni elementarne nepogode. Ma kako bile katastrofalne, poplave će naš ovogodišnji BDP smanjiti za skromnih 0,5 odsto, ali (n)i bez njih Srbija ove godine ne bi ostvarila privredni rast. Tojest, rast bi, kako vole da kažu ekonomisti, iznosio – 0 (nula) odsto.
U tom rialiti programu – nema nevinih. Kad je o pomenutim privrednicima i bankarima reč, bar je takav glas pušten preko Tare i Zlatibora, primećuje se stanovita lenjost. Lavovska većina njih se ponaša kao Zdravko Čolić u onom TV spotu, po principu: „ja tu ne bi’ ništa dirao“. Pa ni oni ne bi ništa menjali. Ni način razmišljanja, a ni, što je naravno važnije, rada. Bankari se, naime, drže podalje od svojih klijenata kojima su, kako zli jezici kažu, uvalili kredite pa sad samo čekaju kamatu, ne želeći da vlasnički i/ili na drugi način uđu u ta preduzeća i pokušaju da ih ozdrave i izbave. Ne bi to možda bilo ništa neobično da njihove kolege u mnogo bogatijim zemljama, štaviše u njihovim bankama-maticama, ne rade upravo to – zavrnu nogavice i rukave pa uđu malo u te Augijeve štale da očiste trulež i spasu šta se spasiti može. A naši bankari samo malo podignu debeli kancelarijski tepih, gurnu tamo svo to đubre i zategnu kravatu. I, naravno, čekaju državu da im pomogne, tj. odnese đubre. I izruči pred vrata poreskih obveznika, razume se, ali šta to njih briga.
A isto to, čast izuzecima, uglavnom rade i privrednici. Ukrkali kapital (kredite, pare, kako hoćete) u zidove, što poslovne što privatne – sponzoruše i džipove da ne računamo – a biznisa nigde. A kad im potencijalni investitor kaže da to ne vredi ni desetinu novca koji su uložili, da im je proizvodni program zastareo, da moraju da traže nova tržišta itd., oni neće ni da čuju. Samo čekaju subvencije, dotacije, stimulacije, beneficije… Pa da nastave po starom.
Ipak, najmanje spremnosti da se menja pokazala je ona od koje je sve najviše zavisilo – država.
Najpre, nije izgradila ambijent koji bi, ako ne sasvim sprečio, onda makar demotivisao maločas opisano ponašanje. Naprotiv, i to je drugo, sistem je takav da privileguje povlašćene i, obrnuto, povlašćuje privilegovane. Milijarde evra državne pomoći spiskane su uludo, tj. podeljene mimo svih ekonomskih kriterijuma, čime su, i direktno i indirektno, onemogućeni oni koji su stvarno želeli da razvijaju proizvodnju.
Treće, država je i direktno potkopavala sopstvenu privredu. Najbolji primer za to je njeno povećano zaduživanje na domaćem tržištu. Dok je privreda smanjivala svoj dug, država ga je povećavala. Za poslednjih godinu i po dana privreda se razdužila za milijardu evra, dok se država za isto toliko zadužila. Na taj način država je dvostruko oštetila (svoju!?) privredu. Prvo, smanjivala je sumu raspoloživih kredita, tj. kako to kažu ekonomisti, istiskivala je privredu sa finansijskog tržišta i, drugo, povećavala je kamatnu stopu, tj. poskupljivala kredite za preduzeća. (O tome sam opširno pisao u tekstu Putača za Vučića.)
U tome je Vlada imala obilatu pomoć Narodne banke Srbije. To je, dakle, četvrto. Već mesecima je referentna kamatna stopa NBS – dakle stopa koja služi kao reper za sve ostale (komercijalne) kamatne stope – znatno iznad inflacije. Inflacija se u Srbiji ove godine kreće oko dva odsto. Referentna kamatna stopa (RKS) je, pak, nedavno smanjena sa 9,5 na 8,5 odsto. Uobičajeno je da referentna kamatna stopa bude nešto malo iznad inflacije – dakle, mogla bi sad da iznosi oko četiri odsto – nikako da bude nekoliko puta veća. Zašto je RKS tako visoka?
U najkraćem, zato što naša centralna banka ne vodi računa samo o inflaciji, što bi bilo u skladu sa zvanično usvojenom monetarnom politikom, nego i o deviznom kursu. Pa se visokom referentnom kamatnom stopom obezbeđuje da kurs bude stabilan, ali i što je važnije – nizak. Naime, iako se nominalni devizni kurs već duže vreme kreće oko 115 dinara za evro, realno – što će reći kad se uzme u obzir inflacija – devizni kurs iznosi oko 85 dinara za evro. To odgovara dužnicima i uvoznicima, ali je pogubno za najbolji deo srpske privrede, pa i srpskog društva u celini – poverioce i izvoznike. Treba li ovde još reći da taj kurs veoma odgovara državi, čitaj Vladi, koja je najveći dužnik (a nikakav izvoznik, jer ko bi naše političare uopšte hteo, čak i džabe).
Konačno, ali nikako najmanje važno – javna preduzeća. Njihovo ošljarenje već je legendarno. Njihovo sređivanje preduslov je slavne fiskalne konsolidacije koja je, opet, preduslov razvoja srpske privrede. Ne vredi smanjivati plate i penzije ako to bure sa hiljadu rupa makar ne počne da se zapušava. Samo da ne bude kao u onom davnom hitu Sedmorice mladih „Kofajebušna“.
Ako su javna preduzeća rak-rana srpske države, onda je država rak-rana srpskog društva. Bez države se ne može, ali ni sa ovakvom državom srpsko društvo neće moći još dugo.
