Gladni, žedni, bosi i goli, čekali su smrt. Samo ona im je preostala, nakon što im je korenje počupano. Zlotvori nisu mislili da će srpski pupoljci, sabrani u logorima širom NDH, ikada procvetati. Deci logorašima bilo je namenjeno samo da budu izbrisani.
A onda se pojavila Austrijanka Diana Budisavljević zahvaljujući kojoj je iz ustaških logora spašeno 12.000 dece. Svi oni, dobili su priliku da žive, a Diana, kako bi im dala šansu i da se sećaju, sve vreme je brižljivo vodila kartoteku pomoću koje bi, kad odrastu, uspeli da pronađu preživele članove svojih porodica i saznaju ko su, šta su i odakle su.
Uprkos ustaškim naporima da sav njen trud na identifikaciji zatočenih srpskih mališana ponište, zahvaljujući Dianinom spisku koji je uspeo da pronađe Muzej žrtava genocida, istinu o poreklu danas može da sazna 5.800 nekadašnjih malih logoraša i njihovi potomci.
Svi preživeli, nekadašnji dečaci i devojčice kojima je bilo namenjeno da umru ili bar da zaborave ko su, šta su i odakle su, danas na osnovu spiska, koji je, zbog interesovanja javnosti trenutno izložen u Narodnom muzeju, mogu da pronađu do sad nedostajuću „nit“ koja bi ih možda odvela do preživelih rođaka, grobova bioloških roditelja ili bar mesta u kojima su rođeni.
Dokument koji je nastao 1942. godine uZavodu za gluvonemu decu u Zagrebu nije samo neoborivo svedočanstvo ustaških zločina i jedno od najznačajnijih otkrića srpske istoriografije, već i svojevrsni, bar simbolični povratak u roditeljsko krilo za mnoge od preživelih mališana.
„Sadrži sve relevantne lične podatke koji omogućavaju da tadašnja deca, sada sede starine, odnosno njihovi srodnici i potomci, mogu doći do saznanja o stvarnom identitetu“ poručio je direktor Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić.
Na otvorene stranice dve sveske koje su izložene u jednom staklenom stočiću nacionalnog muzeja stale su desetine imena i desetine sudbina.
Koga je spasila Diana Budisavljević
Redni broj, ime i prezime deteta, ime oca i majke, mesto rođenja, datum i naziv ustaškog logora smrti iz koga je spaseno, kao i procena starosne dobi i podaci kome je dete dato na usvajanje i hraniteljstvo olakšavaju potragu onima koji tragaju za svojim korenima.
Kitnjastim, pomalo nečitkim rukopisom, Diana Budisavljević pisala je njihove životne priče, mogli smo da se uverimo u Narodno muzejom.
Sedmogodišnju Radanku Drpić, od oca Boža i majke Mare smestila je u antituberkulozni dispanzer u Sisku. Njen trogodišnji brat Radoslav poveren je bolnici „Karitas“, saznali smo tokom gledanja rukopisa.
Bosiljka Dukić umrla je sa svojih sedam godina, dok je njenog vršnjaka Vladu Dumuzina iz Grđevca uzeo jedan Franja iz Zagreba.
Angelinu Drobac koja je imala 11 godina, Budisavljević je poverila na čuvanje Rudolfu Papiću iz Zagreba, dok je godinu mlađu Savinku Dražić, Blagojevo i Bogdankino dete, usvojio Ferdinand Filipović.
Sedamnaestogodišnjeg Ivana Draškovića prihvatila je, piše u ovom spisku, „Ustaška mladež“.
U kolonama Dianinog spiska nalaze se i „bezimena deca“, ženska i muška, uzrasta do tri godine, koja austrijskoj dobrotvorki verovatno nisu umela da kažu imena, a pojedine mališane u svojoj brižljivo vođenoj arhivi zavodila je i kao „nahodčad“.
Srpska deca spasavana su iz logora Stara Gradiška, Đakovo, Sisak… Neki od njih završili su u objektima katoličke crkve, pa i u ustaškim porodicama gde su odgajani bez ikakvog znanja o svom pravom identitetu.
Ovaj pronalazak rasvetliće, možda, i njihovu prošlost.
„Nakon što je predstavljen spisak, javio se veliki broj građana imejlom i preko Fejsbuk stranice Muzeja žrtava genocida. Poruke su emotivne i dirljive. To su deca i unuci onih za koje se smatra da su preživeli i nalaze se na spisku“, objasnio je Ristić.
On je, govoreći o značaju ovog artefakta koji je prozvan srpskom „Šindlerovom listom“, istakao da su prvi put živoj deci, koja su sada ljudi u poodmaklim godinama, koji još uvek tragaju za svojim identitetom, kao i njihovim potomcima, ponuđene informacije o njihovom stvarnom identitetu.
Muzej žrtava genocida pronašao je prošle godine spisak, za koji se mislilo da je uništen.
Teško je reći, objašnjava direktor ove institucije, koliko je još bilo dečjih imena koja je dobrotvorka iz Austrije spasila, budući da je njena kartoteka otuđena u prvim danima nakon rata i još nije pronađena.
„Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže“, žalila je austrijska humanitarka.
Radmiline naušnice
Uz spisak dece koju je od sigurne smrti spasila Diana Budisavljević, pronađen je, kako je Ristić rekao, i još jedan artefakt koji ovaj put nije izložen, jer mora proći restauraciju i konzervaciju.
„U jednom malom papirnatom zavežljaju spajalicom je bio prikačen mali predmet – dečje naušnice. Kada otvorite zavežljaj, na njemu je istim rukopisom kojim je popunjavan spisak napisano: Radmila Radonjić, 8. septembar 1942. Naušnice. I krstić“, objasnio je Ristić.
I ova devojčica se nalazi u spisku Budisavljević i izvučena je 18. avgusta 1942. iz logora u Staroj Gradišci, dodao je Ristić.
„Kao i značajan broj dece, bila je u tako lošem zdravstvenom stanju usled posledica torture i izgladnjivanja da joj nije bilo spasa i preminula je posle nekoliko dana“, rekao je Ristić.
Dijana je spasila preko 15.500 djece, od čega je u roku dva do tri dana umrlo oko 3.000? Dijana je napravila vrhunsku kartoteku za svako dete, sa ciljem da mu se u odgovarajućem trenutku pronađu roditelji. Tu kartoteku su joj na silu oduzele komunjare posle oslobođenja, tako da je od oko 12.500 dece svoje srodnike našlo samo oko 700? Pitajte komunjare i njihove srodnike gde je Dijanina kartopteka? Pokrenite posthumni postupak protiv onih koji su počinili taj genocid? Skinimo jednom fame i pokrenimo postupke protiv zločina genocida koji su počinili komunjare!