Koji srpski zločini!?

Kada su zvanična Srbija i Haški tribunal u saglasnosti, to, nažalost, odavno više nije nikakva novost niti retkost. Ali, kada izvesno pitanje zajednički prećutkuju, to je pouzdan znak da je reč o nečem izuzetno važnom. A u vezi sa bombardovanjem Srbije 1999. godine, i Hag i Beograd prećutkuju ubedljivo najbitnije saznanje: da ni danas, 16 godina kasnije, nema niti jednog dokaza da je NATO agresija bila na ma koji način opravdana.

Ova činjenica je najlakše uočljiva ukoliko se sagledaju optužnice podignute protiv srpskih državnih, vojnih i policijskih rukovodilaca iz tog vremena. Ne presude, dakle, nego optužnice. Jer, čak ni u optužnicama nije sadržan niti jedan navodni zločin prema šiptarskom stanovništvu, koji je mogao da posluži kao povod za napad na Srbiju. Nijedna optužnica ne bavi se niti jednim navodnim zločinom koji je prethodio bombardovanju. Čak je i čuveni slučaj Račak, koji je onomad poslužio kao neposredan razlog agresije, uklonjen iz optužnica uoči samih suđenja.

Devet rukovodilaca je, naime, bilo optuženo pred Haškim tribunalom za „udruženi zločinački poduhvat“ na Kosovu i Metohiji: Slobodan Milošević, Vlajko Stojiljković, Milan Milutinović, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Sreten Lukić i Vlastimir Đorđević. Postupak protiv Miloševića vođen je posebno, ali nije završen zbog smrti optuženog. Stojiljković je izvršio samoubistvo da ne bi bio izručen Haškom tribunalu. Suđenje ostaloj sedmorici je bilo objedinjeno, dakle sa zajedničkom optužnicom, s tim što je postupak protiv Đorđevića vođen posebno, zbog toga što je on uhapšen i predat Hagu dosta kasnije od ostalih.

Od njih devetorice, niko nije bio čak ni optužen za bilo kakav zločin koji je prethodio NATO napadu na Srbiju! U uvodu, haško tužilaštvo govori da se „udruženi zločinački poduhvat“ odnosi na razdoblje od 1. januara pa sve do 20. juna 1999. godine, ali se u kasnijem spisku vrlo određenih incidenata nabrajaju isključivo oni koji su se odigrali po početku NATO agresije, dakle od 24. marta pa nadalje.

Račak je bio jedini izuzetak, ali je, rekosmo, pre početka suđenja izbačen iz optužnice. Evo kako je sam Haški tribunal to opravdao u saopštenju za javnost od 26. februara 2009. godine, kojim je obnarodovana presuda doneta u predmetu Šainović i ostali. U tom saopštenju, Haški tribunal poziva se na jednu raniju odluku sudskog veća iz istog postupka, od 11. jula 2006. godine, da dokazi u vezi sa „incidentima u Račku, Padalištu i zatvoru Dubrava“ ne budu iznošeni, kako bi „ekspeditivnost postupka bila poboljšana bez narušavanja pravičnosti“. U istoj odluci Veće je dodalo da „te tri lokacije nisu ni na koji način manje značajne ili manje reprezentativne za slučaj tužilaštva protiv optuženih“.

Prema tome, Veće je odlučilo da radi „ekspeditivnosti postupka“ izuzme jedini konkretan događaj koji se odnosi na vreme pre početka NATO agresije, a u međuvremenu niti jedan drugi incident koji je hronološki prethodio početku agresije na Srbiju nije pridodat optužnici (uzgred, ne bi ni smeo da bude pridodat, po međunarodnom pravu koje propisuje izručenja, ali, s obzirom na to koliko je puta sam Haški tribunal prekršio ovu odredbu, za pretpostaviti je da bi dopunjavali optužnicu da su kojim slučajem uspeli da pronađu ili „pronađu“ dokaze nekog navodnog zločina). Iz čega jasno proizilazi nedvosmislen zaključak: do dana današnjeg, za punih 16 godina koliko je prošlo od same agresije, odnosno, za više od 14 godina tokom kojih su na vlasti u Srbiji bili isključivo Zapadu naklonjeni režimi, nijedan jedini dokaz o opravdanosti NATO agresije nije isplivao na površinu! Ne zakonitosti, jer za nju niko nije ni tvrdio da postoji, nego opravdanosti. Nikakva kitnjasta i isprazna haška uveravanja, kako su izuzeti slučaju „jednako značajni i reprezentativni“, ne mogu da sakriju istinu da o tim slučajevima, o tim incidentima, o tim navodnim zločinima koji se pripisuju Srbiji, uopšte nema dokaza.

Ne samo da je, dakle, NATO agresija bila protivzakonita, već je bila i sasvim neopravdana, pošto nikakve „humanitarne katastrofe“ sigurno nije bilo pre samog početka bombaških udara po Srbiji. Da ju je bilo, a pogotovo u onoj meri u kojoj su zapadna glasila tada javljala (stotine hiljada ili čak i milion prisilno raseljenih Šiptara, tj. desetine hiljada pobijenih), barem bi jedan nedvosmislen dokaz do sada bio utvrđen, ali nije.

To bi, kada se govori o NATO agresiji, valjda trebalo da bude glavna stavka. Podatak da ne postoji niti jedan dokaz koji potvrđuje opravdanost NATO agresije, po značaju je u najmanju ruku jednak onome da u Iraku nisu pronađena nikakva oružja za masovno uništenje, koja su 2003. poslužila kao osnovni povod za napad na tu državu. Pa ipak, dok za laž u vezi sa Irakom zna bukvalno ceo svet (što mučenim Iračanima i ne znači previše, budući da okupacija i iživljavanje nad tom zemljom i dalje traju), za laž o Srbiji uglavnom se ne zna čak ni u samoj Srbiji.

Da li je, svih ovih godina, iko od srpskih zvaničnika makar pomenuo činjenicu da za agresiju NATO-a nije bilo nikakvog ni povoda, a ne samo uzroka? Koliko sećanje služi, niko! Taj podatak se naprosto prećutkuje. Naročito danas, dok se sa NATO-om na najvišem nivou potpisuju ponižavajući sporazumi.

Ko šta radi, srpski zvaničnici samo navode da Savet bezbednosti UN nije odobrio bombardovanje, što zbilja nije nikakvo otkriće, jer čak i NATO od samog početka otvoreno govori o tome. Ta kritika je nešto sa čim NATO svršeno i nesmetano može da živi. Kako bi, uostalom, mogli pa da prikriju to da su Srbiju napali bez odobrenja SB UN?!

Ali, podatak da ni Haški tribunal, onoliko naklonjen NATO-u, nije uspeo da ustanovi makar jedan dokaz da je NATO agresija bila neophodna zarad spasavanja života, jednostavno se krije. U stvari, još je i gore: malo-malo pa neko u ovdašnjoj javnosti ponovi one izvorne laži, one činjenicama nepotkrepljene optužbe, da su srpske snage bezbednosti svojim zločinima nad šiptarskim stanovništvom prouzrokovale humanitarnu katastrofu koju je NATO onda zaustavio svojim „humanim bombama“.

Ni 24. mart, kao godišnjica početka NATO agresije, ne može da prođe bez tih smrtonosnih kleveta. Tako je ove godine na taj datum „Radio Slobodna Evropa“ objavila intervju sa Boškom Jakšićem, vajnim političkim analitičarem. U tekstu pod naslovom „Srbija i dalje ne veruje u egzodus Albanaca“ i prenošenom po drugim glasilima, Jakšić kaže:

„Srbi u tumačenju istorije vole da se fiksiraju za određene datume i pojave, češće za poraze, a ne za pobede. I čini mi se da je to slučaj i povodom bombardovanja. Potpuno se zaboravlja na izbegličke kolone kosovskih Albanaca. U međuvremenu je stvoren mit da to nisu bili istinski događaji gotovo biblijskog egzodusa, već orkestrirana, marketinška kampanja Si-En-Ena. Srbija, naravno, sa razlogom pamti zločin iz Sićevačke klisure kada je gađan voz sa civilima, ali iz memorije su uglavnom izbrisane egzekucije, recimo, čitavih albanskih porodica.“

Ne samo da se Jakšić nije udostojio da od Sićevačke klisure makar razlikuje Grdeličku, u kojoj je voz sa civilima odista pogođen, nego bez ikakve griže savesti ponavlja laž o „izbegličkim kolonama kosovskih Albanaca“ i to proglašava „gotovo biblijskim egzodusom“, a svako protivljenje toj neistini ocenjuje kao „stvaranje mita“.

Još dalje je, iste večeri, otišla ništa manje „čuvena“ Sonja Biserko, kao gošća, uz Slobodana Antonića, emisije „Vesti“ na B92. Kada ju je voditelj Aleksandar Miladinović upitao: „Je li bombardovanje zločin, ili sprečavanje zločina?“, Sonja Biserko je odgovorila:

„Moje mišljenje je da je to bilo sprečavanje zločina i mislim da je krajnje vreme da se prihvati ta istina o tome. U krajnjoj liniji, imamo nekoliko presuda u Haškom tribunalu, koji je vrlo precizno opisao sve te zločine i sve što se dešavalo i razloge zašto je došlo do intervencije.“

U pitanju je, vidi se, čista laž, pošto Haški tribunal uopšte nije „vrlo precizno opisao sve te zločine“ niti „razloge zašto je došlo do intervencije“. Kada to priča, Sonja Biserko izgovara svirepu neistinu, potpuno suprotnu od stvarnog stanja stvari, zato što Haški tribunal uopšte nije uradio to što Sonja Biserko tvrdi da jeste.

I ta laž prolazi nekažnjeno. U stvari, ona je pospešivana čak i samim pitanjem voditelja emisije, koje je postavljeno na vrlo zlonameran način: „Je li bombardovanje zločin, ili sprečavanje zločina?“ Iz pitanja se izostavlja prvobitna tvrdnja NATO-a iz marta 1999. godine da je zločin prema stanovništvu na Kosmetu u toku, pa da bombardovanje ne služi da bi neki mogući zločin sprečilo, nego da bi tekući zločin zaustavilo. Umesto da pita za dokaze da su bilo kakvi zločini uopšte počinjeni pre početka bombardovanja, Aleksandar Miladinović usmerava pažnju ka navodnom sprečavanju zlodela koja bi valjda tek trebalo da budu izvršena, što je apstrakcija na nivou naučno-fantastičnih romana i mogućnost za beskrajne, neuhvatljive rasprave.

I, da se ne zaboravi, sve ovo dešavalo se baš na godišnjicu početka NATO agresije, 24. marta! Utoliko je uvreda otrovnija i dublja, jer se nevine žrtve agresije – a cela Srbija se može smatrati nevinom žrtvom, s obzirom na to da je napadnuta bez ikakvog opravdanog uzroka ili povoda – dodatno ponižavaju recikliranjem laži koje su i dovele do zločina. Poređenja radi, setimo se kako se o jednoj drugoj godišnjici, vrlo bliskoj, a to je dan na koji je ubijen Zoran Đinđić (12. mart), o toj žrtvi priča isključivo sa naglašenim poštovanjem. I inače je, a oko 12. marta pogotovo, maltene zabranjeno podsećati na neke korake koje je pokojnik nedvosmisleno i preduzimao, na primer na njegove pozive upravo iz vremena NATO agresije da se sa bombardovanjem nastavi sve dok Milošević ne padne sa vlasti. Ko god u sećanje prizove te Đinđićeve izjave, istog časa biva proglašen nečovekom. Ali je zato, izgleda, o Srbiji dozvoljeno, pa i poželjno, iznositi najgrozomornije laži, čak i na dan kada se Srbija stidljivo i bojažljivo priseća zverskog mrcvarenja kojem je s proleća 1999. godine bila izložena.

A očigledna, nedvosmislena krivica krvoloka iz NATO-a, koji je na jednu suverenu zemlju nasrnuo samo zato što mu se tada moglo, složno se prećutkuje.

Teško da ima tvrdoglavije zemlje od Srbije, kada je reč o ćutanju. Ako nešto nećemo da izgovorimo, klještima ne možete da nam iščupate to iz usta. Prećutkivali smo Mačvu, pa Jadovno i Jasenovac, pa „maspok“, pa „Bljesak“ i „Oluju“, sada evo i NATO-ovo iživljavanje iz 1999. godine. Naša samozvana „elita“, bilo politička bilo društvena, na teška ogrešenja o srpski narod najradije se ne bi nikada osvrtala. „Elita“ je ili smetnula s uma, ili je baš i briga, da prećutkivanje zločina u stvari predstavlja – pozivnicu da zločin bude ponovljen prvom zgodnom prilikom.

Miodrag Zarković

Fond strateške kulture