1. Uzalud zdrave pameti
U jednom trenutku u nama se probudila ljudskost za koju smo već mislili da je ugašena. Naša krhka i nestalna dobrota je ipak kratko trajala. Zatim se kalvarija nastavila.
Uzalud Slobodan Turlakov opominje : „Nemačka štampa i njihova politička elita toliko mrze Srbe, da čak nisu u stanju ni u ovakvim trenucima da pokažu makar malo ljudskosti…”Opomenuće uzalud Turlakov da nemačku štampu i elitu poslušno i precizno u formulaciji slede naši mediji, a naročito napadno televizije sa „naconalnom frekvencijom“. „Elita“, oličena u sitnim politikantima na vlasti, toliko je sramotno pokorna, da su jedva dočekali da ruski spasioci odu, bez pozdrava i pristojne reči „hvala“.
Ignorisanje katastrofe nije bilo samo nemačko, već opšte-zapadno. Toliko neskriveni prezir je naterao i sasvim pojugoslovenčenog Novaka Đokovića da se pobuni i javno optuži BBC i druge svetske medije za profesionalni nemoral.
Uzalud Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić analizom samo jednog, za malo pa necenzurisanog snimka paranoidnog nastupa Velikog Vođe, opomenuše na aroganciju, nekompetentnost i paniku studijski dizajniranog lidera.
Uzalud mnogi pohapšeni i pošteđeni nisu hteli da ćute. Uzalud svedočenja dobrovoljaca sa terena o potpunom haosu u državnoj organizaciji.
U svakoj državi gde snagu ima domaće vaspitanje, posle ove strahote vlada bi podnela ostavku. To čak nije ni pitanje elementarnih činjenica koje su nepobitne, već morala i vaspitanja. Niko častan i opremljen samo dobrim domaćim vaspitanjem ne bi dozvolio sebi da licitira broj stradalih u poplavi. U Južnoj Koreji, premijer je podneo ostavku, jer kapetan nekog feribota nije dobro radio svoj posao i pokazao se kao kukavica, pa je stradalo mnogo dece. Taj kapetan je državni službenik i kraj priče.
Malo ko nam je pomogao. U glavnom „vangranični“ Srbi. Okolne države samo onoliko koliko su međudržavnim sporazumima bile vezane. Ništa više od toga. Pa ipak, buknula je nanovo jugonostalgija i baš ničim izazvana evropofilija. Žarko Janković je zbog takvog prepariranja svesti zaključio da je posle poplave ostao mulj jugonostalgije.
Uzalud se srušiše Nebo i Zemlja, televizor je jači.
2. Večito nemčarenje
Naš prijatelj Danko Marin je skrenuo pažnju na jedan bolno-tačan napis Vitomira Pušonjića „Mankurti novog doba“[1]. Preskačući „opis tehnologije“, pominjemo rezultat – perfektnog super-roba:
„…Mankurt nije više znao ko je, iz kog je roda i plemena, nije znao svoje ime, nije se sećao detinjstva, oca, majke – jednom rečju, mankurt se nije osećao kao ljudsko biće. Lišen poimanja vlastitog «JA», mankurt je sa gledišta koristi posedovao niz preimućstava. Bio je jednak beslovesnom stvoru i stoga apsolutno pokoran i bezopasan. Nikad nije pomišljao na bekstvo. Za svakog robovlasnika najstrašniji je – ustanak robova. Svaki rob je potencijalni pobunjenik. Mankurt je bio jedini izuzetak u svojoj vrsti – njemu su bile tuđe pobude za bunt, nepokornost. On nije poznavao takve strasti (…) Sve njegove misli svodile su se na zadovoljavanje želuca. Za druge brige nije znao. Zato je poverene zadatke ispunjavao slepo, usrdno, neumorno.”
Da, mankurtima sedme generacije atavizam pismenosti je sačuvan. Ali, činjenica je, nakon kataklizme nema bunta već nanovo aktivirane narkoze jugonostalgije i još veće pokornosti mankurtskom kapou i Gospodarima koji sve jasnije poprimaju Hitlerov „fejs“.
Vučić je – Kažu vesti – uoči predstojeće posete Berlinu, rekao da je vreme da Srbija bude „na istoj strani sa Nemačkom“, i da naša zemlja bude i politički, a ne samo ekonomski partner Nemačkoj. I još će dodati mankurt od 130 kila Vučić: „Srbija se neće plašiti da bude prijatelj Nemačke – a to znači da ispunjava svoje teške spoljno-političke obaveze, ali i unutrašnje, što podrazumeva teške reforme…“
Za ovakvo servilno udvaranje debeli Vučić bi se pre četvrt veka, dok beše tek mršavi radikal u podgoju, lično upisao na crnu listu izdajnika. Tada još nisu baš svi primećivali kakav rasan nemčar čuči u njemu.
Koje mi to „teške spoljno-političke obaveze“ već nismo ispunili, ili ih pokorno ne ispunjavamo? Za uzvrat se ni elementarna humanitarna pomoć ne pošalje narodu u prirodnoj katastrofi, što i ne mora biti izraz iskrene empatije sa stradalima već gest diplomatske pristojnosti. Ni to. Ali, Gospodarima hvala, velikom mankurtu od 130 kila želudac je pun, ima se svega, stambenog prostora, kićenog ruha, ručnih satova vrednih koliko donacija Saše Popovića i Lepe Brene ili nekog sportiste stradalima od poplava. Dakle, kad se ima i može se. Nečijem detetu u fazi seksualne inicijacije je dato da, diskretno čuvan od „Kobri“, na splavovima opušteno zorom peva „Ja sam guzonjin sin!“
Kad je tako, teške obaveze za koje znamo da se svode na promenu Ustava i ne padaju svima podjednako teško.
Vojvodina u svim tim bolnim i teškim obavezama i reformama dobija ulogu multikolateralne štete, jer u njoj je sve multi. To joj je srednje ime.
3. Dunđerski, ko je taj?
Seća li se neko još „borbe protiv korupcije“? Možemo prijaviti da je ta borba već uspela. Mišković više nije najbogatiji tajkun Srbije. Na tom užarenom prestolu zamenio ga je rasni Vojvođanin Miodrag Kostić iz kumovskog klana Kole-Čanak-Opačić.
Ako ćemo pravo, i realno je. Mišković je falsifikat mister Barnsa, karikature američkog biznismena. Kole više liči na Ramba, naročito dok se po Dunavu borio za barže s naftom, čime je osvojio srce pok. trockiste Zorana Đinđića. Do bogatstva je došao na teži način. Umesto da kao razmažena deca nosi gajbice, Kole je nosio džakove. Zatim sledi jedan nejasan period uvoza farmerica iz Trsta. Ostalo je vrlo stereotipno ostvarenje američkog sna na naš tranzicioni način.
Svoj mačo imidž dokazivao je i prilikom flertovanja. Po sopstvenom priznanju, jednoj mladoj dami, kada je nagario motor dvesta na sat, od vazdušnog pritiska su gaće same spale. Danas je ta dama ugledna spisateljica i neizbežna vrlo važna ličnost.
NJegov život i karijera čudesna su mešavina visoke politike, tranzicione ekonomije i estradnog bekgraunda, u kojoj se srpski „kralj šećera“ sa neskrivenim smislom za hedonizam snalazi fantastično. U konačnom zbirudanas je Kostić jak „kao dvadeset Dunđerskih“, a na pominjanje imena ovog veleposednika prepotentno pita: „Ko je bio taj Dunđerski?“
Nenad Čanak više ne mora da zajapureno iz sveg grla pita „Di su naši novci?!“ Eto ih kod „kumova vaši` starih“.
To je taj fascinantni rezultat Vučićeve borbe protiv korupcije.
4. Žuti ravničarski tribalizam
Prisustvujemo žalosnom propadanju DS. Vreme poluraspada im se skraćuje. Zaista, postavlja se pitanje: Kojim je to svojim radom kao „premijer“ Vojvodine Pajtić zaslužio bilo kakvo uvažavanje? Šta je dobro učinio?… Konobara iz Zmajeva Elezovića postavlja na čelne funkcije,kumu Pavličiću antidatira čl.kartu i postavlja za gradonačelnika i pred.GO DS u NS….Tu su i viđeni ljudi Moma Milović,Dragoslav Petrović,braća Dulić,Čomićeva,Selimović, Dragin,Knežević…Zbilja imaju se skupa čime podičiti…
Možda je u svom zlu jedino dobro što je Pajtić izborom svojih saradnika (za potpredsednike DS izabrani su Borislav Stefanović, Nataša Vučković, Goran Ješić, Maja Videnović i Gordana „Končita“ Čomić), nedvosmisleno pokazao da je DS postala građanska stranka Srbije u prečanskom vlasništvu. NJihova lokal-patriotska prepotencija i sebičnost su neskriveni. Šta u stvari hoće, još je jasnije.
Naše „demokrate“ su krasan dokaz da savremena civilizacija oličena u maglovitim „evropskim vrednostima“, crpi svoju (civilizacijsku) snagu iz plemenske svesti od pre deset i više hiljada godina. Da nije nikakav mit u pitanju pokazaće nam par definicija tribalizma:
Tribalizam (prema lat.), u sociologiji, društvena organizacija plemenskog tipa, koja se u primitivnim društvima očituje ponajpre kroz plemenski način života, u plemenskim grupama. U modernoj politici, delovanje grupa koje deluju kao da jesu (ili zaista jesu) povezane plemenskim vezama; solidarnost ljudi iz istoga kraja koji dele iste vrednosti, ideje i verovanja. Nazadna ideologija koja se opire društvenimpromenama i progresu; ideologija povezanosti krvlju i tlom, ksenofobična prema drugim grupama.
Potiskivanje sistema vrednosti građanskog društva pred najezdom tribalnog morala oličenog u kvaziintelektualnoj eliti (naučnoj, umetničkoj, političkoj, partijskoj, vojnoj, činovničkoj i sl.) omogućava vođenje plemenskih ratova, komadanje svega i svačega i prisvajanje tuđeg od iste te elite, odnosno od istih tih klanova.
Ovaj hipermoderni tribalizam lišen je čak i afričke „ubuntu“ solidarnosti, već, suprotno, na našem tlu materijalizuje ideal zapadnjačke pohlepe. Dakle od ovoga nema gore.
Izvesno je šta nam spremaju.
Čanak: Ustav nije u skladu sa stvarnošću
Nenad Čanak je novinarima u Skupštini Srbije rekao da LSV predlaže izmene zakona o finansiranju političkih aktivnosti, izboru predsednika Srbije, lokalnoj samoupravi, opštinskim izborima, političkim strankama, nadležnostima Vojvodine, teritorijalnoj organizaciji i o referendumu, prenosi Fonet.
Očigledno je da lički bilmez Čanak hoće da rasturi Ustav kao onomad njegovi telohranitelji Paju-leša u kaljuzi novosadske periferijske birtije. Čanak i ne vidi Srbiju drukčije nego kao birtiju na kraj sveta, u kojoj hoće da nametne zakon Čaruge.
Na opštu sablazan, u svom projektu banditizacije Srbije, Čanak ulazi u spregu sa SNS. A, molićemo, šta je tu nejasno? To je samo plodotvorna saradnja upicanjenih feljbaba, potomaka „Vražjeg zagrebačkog korpusa“ iz Velikog rata na zadatku u Mačvi i Podrinju.
Dva nemčara orgijaju Srbijom. Pajtić će da pripomaže, sitno kaluđerski.
Kao benefit, feljbaba Čanak će dobiti moć jezuite da određuje ko je fašista u Vojvodini, mimo njega.
5. Čerečenje Vojvodstva srpskoga
Apsolutna ludost je verovanje da je rasturanje Srbije jednosmeran proces.
Samo ako se analiziraju političko-profitne veze glavnih tajkuna Vojvodine, videće se jedna neverovatna sprega fukare, koja je unapred žrtvovala Vojvodinu zarad sebe. Vučić se neće u zahtevima suprotstaviti Bonu, Beču, Budimpešti, Zagrebu, Novom Sadu, Subotici… Ne samo on, neće niko, ni jedna srpska institucija.
Vojvodina je na dražbi.
Vučić (SNS) su u petingu sa SVM. Što će reći, SVM: „Veća autonomija Vojvodine u novom ustavu ili ustavnom zakonu, po ugledu na Baskiju, Kataloniju ili Tirol“, ili, bliže: „…SVM svojim programom teži ka etničko-teritorijalnoj autonomiji za osam opština na severu Bačke u kojima su Mađari u većini.“ Da prevedemo: Držva u državi.
Da li ste čuli da se neko iz Vučićevog okruženja (pošto je sam lično prezauzet posetama Beču i Berlinu) ogradio od ove pristojne ponude čerečenja Vojvodine? Ili seka-Persa Pajtić? Pa kako da se suprotstavi?
Citiramo:
Vojvođanski sekretar za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice Andor Deli biće poslanik u Evropskom parlamentu, pošto je na izborima u nedelju bio na listi Fidesa, vladajuće partije u Mađarskoj.
Andor Deli je rekao mađarskim medijima da će u Evropskom parlamentu naglašeno predstavljati pitanja koja se tiču mađarske zajednice u Vojvodini…“„Držimo se principa da je svaki Mađar odgovoran za svakog Mađara“.
Pazite, to govori „ministar“ zadužen za obrzovanje sve dece u Vojvodini!
Pa zatim, sa ciničnom grimasom na licu izjavi: U Vojvodini nema paralelnih svetova.
Pajtić bi teško umeo, pogotovo ne tačno i iskreno, da odgovori čiji je ministar Deli? Da li FIDES driži resor obrazovanja i lokalne samouprave u Vojvodini? Kome je Deli dao zakletvu – Srbiji ili Mađarskoj?
Kako bi pokazali neparalelnost svetova, za primer je uzet Temerin.
Mađarska je sistemom sigurnosnih kamera premrežila gradove u Srbiji. Samo u Temerinu postavljeno je 23 nove kamere. Gradonačelnik Temerina Andaš Gustonj je u prisustvu nadzorne mađarske ministarke Žužane Repaš naglasio da su tako „pokrivena“ mesta „gde se događa najviše napada na Mađare“. Mesta gde mađarski fašisti u Temerinu napadaju Srbe su u potpunom mraku.
Istina, za ovu temerinsku sramotu isključivo su krivi lokalni Srbi – Krjišnici, jer su velika većina. Izgleda da više vole da imaju gazdu nego da budu slobodni ljudi.
6. Naprednjaci – Strašna proročanska mora Jove Zmaja
Ne budite licemeri, izjasnite se šta želite. Kako da se zovu srpski gradovi Beograd i Novi Sad : Fehérvár,Prinz Eugen Stadt, Újvidék…? Kako to evropski zvuči… Birajte! Sa Naprednjacima u napadu i Fidesom u veznom redu i Čankom u odbrani, sve je otvoreno za dogovor.
Nije ovo najbolja pesma Čika-Jove, ali svakako jeste izraz vekovne unutrašnje srpske borbe, kojoj se sa ovom Naprednjačkom fukarom, izgleda nazire kraj. Citiraćemo samo nekoliko strofa.
Napredna pesma – Jovan Jovanović Zmaj
Mi smo bili Panslavjani,
Turci, Rusi, Čivutani,
Ala, bože, čudne stvari,
Zašto ne bi i Madžari,
A zašt` ne!
Samo daj subvencije!
..
Lagali smo i dojako,
To bar može kazat svako,
Odsad ćemo triput više,
Samo gad se begeniše.
A zašt` ne!
Samo daj subvencije!
Pljuvali smo što je vaše,
Pljuvali smo što je naše,
Pljuckaćemo i sad bolni,
Samo tešik parančolni!
A zašt` ne!
Samo daj subvencije!
U Srbiji nešto sviti
Tu nam neće stanka biti.
Pa nek im se sve obara
Kad nemaju za nas para,
To je sve:
Samo daj subvencije!
Hoćete li da smo naši?
Hoćete li da smo vaši?
Hoćete li da smo njini?
Kako vam se zgodno čini,
Tako ćemo! – A zašt` ne!
Samo daj subvencije!
Metite nas u ulare,
Šiljite nam komesare,
Derite nam kaiš s leđa,
Našu kožu to ne vređa.
Sve se sme!
Samo daj subvencije.
[1]Vitomir Pušonjić “Makurti novog doba“
http://www.srpskaanalitika.com/2012/05/09/vitomir-pusonjic-mankurti-novog-doba/
Đorđe Ivković
