PIŠE: Adam PAKAI
Nakon novodišnjih praznika, svetovnih u duhovnih, nekoliko iskakanja sistema elektrodistribucije, nestanka momka iz Splita i opet nečeg sa Novakom Đokovićem, Srbija se krmeljavo razbuđuje u predizbornoj kampanji.
Režim klizi u sopstevnu propast već prilično dugo, unutrašnje podele, optužbe i obračuni podsećaju na zatvorske pobune koje zatvorenici iskoriste za postavljanje novog odnosa unutar mafija koja zatvorima zapravo vladaju.
Većini građana Srbije jasno je da je Srbija danas taj zatvor i sa zebnjom se nadaju „nekom“ ko bi situaciju razrešio.
Opozicione vođe, političari bez trenutnog angažovanja u ovoj situaciji se ponašaju neartikulisano i besmisleno, razvejavajući nadu da će Aleksandar Vučić ikad napustiti vlast. Odsustvo vođe i pobune polako nas uvodi u apatično stanje koje se prevodi na bojkot stvarnosti i na kraju i na kraju izbora.
Jednostavno je to: ako aktuelni politički oponenti Aleksandra Vučiča ne odustanu od bavljenja politikom većina glasača će odustati od Srbije.
Sve nas muči isto pitanje: za koga kad nema nikoga?
Priželjkujemo nekog novog Koštunicu koji će moći da ujedini sve i koji će sam izaći pred streljački vod besmisla SNS-a da bi pobedio za nas.
Ko je Koštunica, van vremena, politike? Vojislav Koštunica je čovek koji se početkom 2018 godine oženio ženom kojoj je 6 meseci pre svečanog čina izdata mera zabrane prilaska, njemu, na osnovu njegove prijave policiji. Zabrana je određena na 48 sati pa je produžena na mesec. Pola godine kasnije oženio se svojom progoniteljkom.
Nije to tema za senzacionalističko novinarstvo, nije ni bitno, dešava se. Procene čoveka nekad odvedu na pogrešan put, možda je samo 6 meseci ranije trebalo da je odvede pred matičara a on je prijavio policiji. Ili obrnuto, možda je ponovo trebao da je prijavi za proganjanje kada je oženio.
Problem je u tome što je isti taj čovek na osnovu svojih procena, klasifikovao pobunu specijalne jedinice u štrajk u uniformama.
Što je na osnovnu svojih procena donosio odluke koje su za sve nas bile put do ovog trenutka, ovakav kakav on jeste.
Da li nam je potreban Koštunica danas?
Već sada raspložemo sa tužnim horom „vođa“ opozicionih stranaka koji na svoj način i svojim procenama, ocenama i podcenama čine ovaj trenutak kakav jeste. Pogodan za još jednu pobedeu Aleksandra Vučića.
Da, oni su isto ljudi i za njih je Koštunica mera političara, etičara i vođe, tu se svi slažemo. Oni su takvi kakvi jesu, na svojim vrednostima, sposobnostima i kontaktom sa stvarnošću. Problem je u nama koji u njima tražimo vođe potpuno svesni njihovih kapaciteta!
Šta bi se desilo da se nismo tako očajnički zagledali u te ljude? Da smo nosioce promena tražili na drugim mestima, među nekim anonimnim ljudima koji bi bili sposobniji da se prepoznaju trenutak, artkulišu svoje javne nastupe, stvore pažnju, sledbenike i da je preusmere na političku borbu u kojoj bi porazili Vučića – opet – za sve nas, ne za sebe!
Zar zaista u Srbiji ne postoje ljudi koji su dorasli ovom trenutku samo u njima ne tražimo vođe? Goran Marković, Srđan Dragojević, Janko Baljak, Marčelo…
Baljak je kroz dokumentarni film “Vidimo se u čitulji” 1994 godine ostavio trajni dokumentarni trag o vremenu u kom je Aleksandar Vučič nastao kao politički lider. Predstavaljanje polusveta kao junaka pomerenog vremena, njihovi umišljaji da su moderni Robin Hudovi, umesto običnih naoružanih primitivaca i siledžija u prvi mah ovaj je film ostavila po strani.
Jednostavno je to, kao danas u politici, publici je bilo dosta takvih likova po ulicama, parkovima, diskotekama…zašto bi ih još na filmu gledali!
Zbog toga je ovom filmu trebala distanca da zaživi i u tom se nalazila genijalnost Janka Baljka. Predstavio je stvarnost kroz film na taj način da je vremenom postala parodija jednog društva, trenutka i ljudi. Janko Baljak je na taj način dočarao svoju socijalnu i umetničku visprenost stvarajući film koji je danas jedino autentično svedočanstvo na to vreme u Srbiji.
Svi mi, generacija koja danas čini aktulenu politiku bio kroz stranačko delovanje, aktivizam u nevladinom sektoru ili medijima smo formirani na njegovom filmu kao aspektaciji vremena u kojem su degenerativni procesi našeg društva začeti.
U kom je začet Aleksandar Vučić.
Šta se desilo u međuvremenu?
Filozofijada je događaj koji se tradicionalno, već decenijama, organizuje i okuplja sve studente Filozofskih fakulteta u zemlji i regionu.
Na ovom skupu studenti različitih filozofskih fakulteta iz regiona imaju prilike da se upoznaju i druže stvarajući interakciju koja predstavlja vrlo inspirativana društveni fenomen.
Studenti Filozofskog fakulteta u značajnom meri čine društvenu zajednicu onakvom kakva ona jeste, mnogo više od studenata prava, matematike ili nekog od menadžementa. Naravno, to se odnosi na realna društva i realne fakultete (nema Megatrend doktoranata).
Pre desetak godina studenti Filozofskog fakulteta u svom vremenu, kreativnom okviru i sa društvenih pozicija svoje generacije napravili su parodiju na legendarnu socijalnu opservaciju Janka Baljka – Vidimo se u čitulji, kroz film – Vidimo se na Filozofijadi.
Danas, sa decenijom distance prema ovom filmu možemo da se osvrnemo na svest studenta koji su ga tada napravili i da se zapitamo gde su oni danas?
Zašto ne sede u opoziconim strankama, zašto nisu neka nova lica, mladi lideri? Da li su izgubili svoj mentalno kreativni identitet u vremenu zla ili su postali pogurene žrtve vladavine besmisla čiji ne nukeleus film koji je njima bio inspiracija?
Kako smo kao društvo uspeli da od ovih sjajnih ljudi, ogromnog potencijala pobegnemo u liderske sledbenike Koštunice i “Ko Koštunica” ekipe.
Da li je njihov osećaj za samoironiju preživeo poniženja rušenja u Savamali, klečanja novinarki, helikoptera, državnog šverca oružja, mlevenja ljudi, nanogica, vlasnika pečenjare kao direktora EPS-a?!
Kako smo uspeli tad da ih ne prepoznamo, ne odgajimo, ne i postavimo na granice smisla, da ih brane? Bolje bi to uradili od nas!
Da li je deo kolektivnog nesvesnog kojim danas upravlja Aleksandar Vučić zapravo bio i deo naše odgovornosti kao društveno političkih činioca? Svi mi koji smo zagedani u stranačke lidere ili one kojima se takvim predstavljaju, da li postoji deo našeg nesvesnog saučešništva u besmislu aktuelne vlasti i opozcije?
