Koliko su Kosovo i Metohija srce Srbije, a koliko pusta obećanja u predizbornim kampanjama

Praveći se da ne vidimo, samo prećutno odobravamo da sve naše vekovno postane tuđinovo… Ipak, krv ne miruje. A kosti mogu zatresti planetu

Dok se busanjem u grudi i pevanjem kosovskih pesama još uvek deklarišemo kao Srbi, Srpstva nam polako nestaje u praksi. Albanija na mala vrata postepeno i strpljivo gradi ono što već više od veka planira, Veliku Albaniju.

Sporazumom koji obezbeđuje stvaranje jedinstvene teritorijalno administrativne celine od po 30 kilometara na teritorije – s jedne strane Albanije, a sa druge, još uvek naše južne pokrajine – neopaženo prolazi u srpskim krugovima.

Nepojmljivo je da naša vlada na to uopšte ne reaguje, a mediji skoro da i ne objavljuju – ili bar ne na ispravan način – da nam je porobljena južna teritorija sada i napadnuta i otrgava se u tuđinu.

Žila kucavica našeg postojanja oštricom tupog noža, u mirnodopskim uslovima, skoro pa hirurški precizno pokušava se odvojiti od tela.

Nakon mnogo godina nasilja šiptarskih terorista i uniformisanih lica pod velom nazovi države u državi nad srpskim stanovništvom – kao i otimanja institucija, ali i ljudi i organa – ostaje pitanje da lebdi u vazduhu: Ko još poštuje i da li iko sprovodi rezoluciju 1244, te ima li Srbija snage, ali i volje, da svoju teritoriju povrati u svoje skute, a svoje državljane zaštiti od okupatorskih intervencija?

Put ka matici biva zatvoren i skoro neprobojan, kako bi se put u snove albanskog naroda slobodno ostvario naočigled svih nas nemih posmatrača.

Koliko je teško čoveku koji se izjašnjava kao Srbin da na ognjištu svojih predaka sriče tuđinovo i okupatorsko pismo, meni je neobjašnjivo, ali shvatam da mu uzavrela krv ne da da ode u nepovrat. Jer put sa svog ognjišta na bilo koje drugo mesto, silom prilika, jeste nepovrat.

Domaćici koja ispraća dete u školu strepeći od napada na njega u metohijskom selu i sa zapitanošću hoće li ga dočekati na kućnom pragu – treba dodeliti orden za hrabrost. Jer hrabrost je ostati i uzdati se, boriti se i nadati da će svanuti dan slobode, da će kandilo opet zamirisati, a ikona osvetljena na istočnom zidu okačena, stajati pred otvorenim prozorom bez straha od odmazde terorista koji čekaju priliku i vrebaju svaku pravoslavnu dušu, ne bi li žeđ za krvlju utolili.

Šta je za nas krv, a šta su grobovi, šta nam znače svetinje i kosti rasute po prokletim planinama tamnog vilajeta, neobjašnjivo je nekome ko ne razume našu dušu. Jer, šta je srpska duša do božur koji stoji na vetrometini gnusnih napada lažnih država i njihovih stvoritelja, a ipak brani ono vekovno u nama. Krv dedova. I zaveštanja koja nam ostaviše naši sveti u amanet.

Zato, dobro se zapitajmo koliko dugo mislimo trpeti i ima li svrhe kraj očiju ne videti šta se dešava i šta nam se sprema?!

Jer praveći se da ne vidimo, samo prećutno odobravamo da sve naše vekovno postane tuđinovo… Ipak, krv ne miruje. A kosti mogu zatresti planetu.

autor:Jovana Cakić, (Smederevo, 1991) je diplomirani komunikolog, novinar po struci, a borac za pravdu i istinu

https://stanjestvari.com/