Da odmah preciziramo – u rasponu od ništa do mnogo miliona, nečega i nekome. A sve zavisi od toga ko i radi čega je traži, koliko mu treba, ili smetai koliko je spreman da plati da bi „dobio“ markiranu kožu, a sve zarad ličnog profita, često pokrivenog „višim državnim interesima“, ili globalnim ciljevima.
Pomislićete da to ipak zavisi od vlasti, zakona na snazi, ustavnog poretka, vladavine prava, stepena demokratije, morala … ali ne, ti parametri nisu bitni.
Crnu listu jeftinih koža Srbije otvorio je Karađorđe, a nastavili Mihailo, Aleksandar, pa opet Aleksandar.
Tito se pridružio, a njegov „broj koža“ i do danas je neutvrđen, a najveći „trofeji“ su mu bili Čiča, Krcun i Leka.
Tradiciju je nastavio duo Milošević-Marković, za čije vladavine su politička ubistva zaista dostigla jezive razmere i tek predstoji da sve bude istraženo, jer imadosta nejasnih ubistava i potencijalnih nalogodavaca iz pravog kriminalnog miljea, koji su svoja (ne)dela sakrili iza paravana bračnog para.
Taman smo se ponadali da je tome došao kraj, kada je „legalista“ Koštunica, postao „neobavešten“ o „izručenju“ pomenutog Miloševića i pre njega Stakića. Džaba je Savezni Ustavni sud tadašnje države doneoprivremenu meru kojom je suspendovao Uredbu Vlade Srbije o saradnji sa „Haškim tribunalom“. To Đinđiću, Jovanoviću, Legiji i „neobaveštenom“ Koštunici nije smetalo da Miloševića ekspresno „spakuju“ za Hag.
I tu kreće prekretnica modernije istorije Srbije, gaženje Ustava i zakona zarad transparentne trgovine kožama. Ostaje da bude utvrđeno ko je sve dobio i eventualno podelio 10 miliona dolara, na koliko je bila ucenjena Miloševićeva koža. A gle slučajnosti, noć kasnije američki Kongres je dodelio višemilionsku dolarsku „pomoć“ ondašnoj Jugoslaviji, koja je bog-te-pita gde i kako završila.
Potom je „dokazani legalista“, da bi legalizovao „zaobilaženje“ tadašnjeg Ustava koji je izričito branio izručenje državljana Srbije, izmislio „predaju“, kategoriju koju Ustav i zakoni nisu poznavali, a što nije zapisano – dopušteno je, pa su haški optuženici, jedan po jedan, „dobrovoljno predavani“ neprijatelju na tacnu, a zauzvrat su njihove porodice dobile neke „privilegije“, u stvari ono što im je zakonom pripadalo, ali ih je neko uverio da su „privilegovani“.
Ostalo je par „tvrdih oraha“, Mladić i Karadžić, naprimer. To je rešila „služba“, u maniru holivudskih profesionalaca iisporučila orahe u zamenu za med.
U međuvremenu, Ustav i zakoni su promenjeni da odgovore zahtevima tzv.“pridruživanja i proisteklim obavezama“, tj. legalizovana je predaja državljana Republike Srbije stranim potražiocima.
Tako je sveopšte urušavanje Ustava i zakona Srbije najzad zaokruženo, a sve radi „viših, državnih interesa“. Od tada, osim što koža građana Srbije ne vredi u zemlji, što su u smrti doživeli npr. Slavko i Oliver, ne vredi ni van nje, što su u smrti doživeli npr.Slađana i Jovicau Libiji.
A sve zato što naše pravosuđe nije u stanju da nezavisno i profesionalno radi svoj posao.
Posle njegove razgradnje od strane Tadića, došla je nova ekipa partijskih zombija sa vrlo (ne)sumnjivim diplomama, „znanjem“ i iskustvom. U talu sa „bivšim“ kadrovima i novonavrlim kadrovicima, ustanovljen je ambijent za Ustavno-pravnu propast Srbije i vladavinu mafije.
Srpska policija i pravosuđe, kako pre, tako i danas, nisu u stanju da kadrovski, tehnički, profesionalno i nezavisno prepoznaju, a kamoli procesuiraju epidemiju krivičnih radnji i (ne)dela. Time je otvoren prostor za predsednika države i njegove zunzare da crtaju mete na čelu svakog ko im nije po meri.
U tom haosu pijačne trgovine pravnim poretkom ijeftinim kožama naših građana,pod dirigentskom palicom politike, živo čerečeni i drani Srbi postaju moneta za potkusurivanje političkih interesa iza kojih stoji samo „mister dolar“. Vučić, Đurić i još kojekakvi kiosk-diplomci velikog apetita rukuju se i tale sa dokazanim i pred našim pravosuđem osuđenim bubregovadcima, Tačijem i Haradinajem, pa uz pomoć „kontroverznih biznismena“ sa galerije Skupštine Srbije koji su poznata lica sa Interpolovih i UNMIK-ovih poternica i KFOR-ove knjige organizovanog kriminala na KiM, uteruju neke svoje Srbe u teroristički parlament, sudstvo, carinu i policiju, gde ovi prodaju svoju kožu i državu Srbiju za duple plate i kosovski dodatak, uz „terenske izdatke“, što je lokalni izraz za pljačku srpskog budžeta na licu mesta. Da ne bude zabune, sisaju oni i „Kosovin“ budžet i međunarodne donacije, ali to šiptari oberučke podržavaju, jer im je prisustvo jeftinih srpskih kožapreko potrebno za pribavljanje nepostojećeg legaliteta i legitimiteta„nezavisne države“.
S tim u vezi, pokazalo se da je jeftina koža i srpskih prijatelja, npr. Sergeja Lavrova. Njegova „otpriznavanja“ su jeftino prodata potpisom sa Vašingtonske hoklice, uz neizostavni refren „ja sve ove dane čekam da mi svane“. I svanulo je još jednoj jeftinoj koži, koja prodade KiM za navodno drugu fotelju u državi u kojoj postoji samo jedan tron.
Spisak jeftinih koža je nepregledan!
Koža pilota helikoptera i tek rođenog deteta, a sve zarad privatno/političkih ciljeva, koji su pokriveni surčinskom maglom i navodnim maliganima vozača.
I vozači aviona su postali jeftina koža, u niskom, ili visokom letu, sa ili bez akumulatora i maligana, u „doniranim“ kršinama,čiju smo metamorfozu od krševa do letećih krševa budžetski solidarno platili, što opet ubrajamo u „više državne interese“.
Kad smo kod vozača, treba se prisetiti i Doljevca, gde ode još jedna jeftina koža građana Srbije.
Spisak je zapanjujući i teško je sve pobrojati, a treba mu dodati i najnovijih 11 državljana, građana Srbije, koji će uskoro biti izručeni SAD, radi, kako navodi neki tamo američki sud, računarskih prevara.
Srbija je u poslednjih nekoliko godina sa mnogim zemljama potpisala niz sporazuma o izručenju svojih državljana. To je urađeno ćutke, takoreći kradom, naročito zato jer se pokazalo da se iza mnogih izručenja isključivo krije profit pojedinca.
Sa druge strane, mnoga „neizručenja“ su takođe pokrivena profitom. Sve zavisi ko da više, potražilac, ili traženi.
Naivan čitalac će upitati, da li u tim silnim sporazumima postoji i obrnuto, imaju li oni tamo jeftine kože na prodaju? Hoće li nam biti isporučeni Klinton, Klark, Bler, Tači, Haradinaj, Čeku, Gotovina, itd.? Šta je npr. sa primenom Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o izručenju iz 2013/2014? Hoće li vrhovni kadija naše države tražiti da nam bude izručen npr. Naser Orić?
E pa neće, jer su neki od tih kriminalaca koji bi trebalo da sede u našim zatvorima, kao što će sutra sedeti naši građani u američkom, postali deo vladajućeg aparata ove države, recimo uvaženi savetnici,ili aplauz-majstori sa galerije, koje mi, jeftinokožni građani Srbije, plaćamo iz svog džepa da nam se zajedno sa svojim najmodavcima smeju u lice i trguju našim kožama.
Oslobođenje od ove pošasti trgovine jeftinim kožama državljana Srbije zahteva novu vlast, reformisano pravosuđei državnu upravu, kao i povratak Ustavne odredbe kojom će biti sprečena dalja trgovina živim dušama naših građana.
Stanisavljev Vladimir
Izvor: Politikon
