Muvamo se, pre nekoliko dana, moja pusta žena i ja kroz Profesorsku koloniju. Ko ne zna, to je jedna od poslednjih oaza nekadašnjeg Beograda, onog predratnog i, uz Neimar, danas već predstavlja antikvarnicu na otvorenom.
Kvarat veka nisam tuda prošao i, vidim, mnogo se promenilo. Vlasnici starih, unikatnih vila i kuća su, u priličnom broju, pristali na nepristojne ponude nove, tranzicione skramice našeg društva i prodali su nekretnine, koje su poravnane i na njihovom mestu su nikli spomenici brzom bogaćenju i labavom moralu.
No, nisu popustili svi. Možda nepristojne ponude nisu bile dovoljno masne, a možda je nekadašnja skramica našeg društva malo gadljiva na ovu novu, nepedigriranu skramicu. Bilo kako bilo, pada u oči sledeće: stare vile i stare, stilski čiste građevine, obrasle su u bršljan i drvoredima su odvojene od ulice, kao da se kriju od radoznalih pogleda prolaznika. Sa druge strane ulice, podignute su nove zgrade, masivne i veoma skupe, za koje „đe’s ba’, šta ima“ vlasnici misle da su sagrađene u nekom stilu. Stilski čiste, ili ne, te masivne građevine svedoče o društvenom uspehu donedavne bagre i, kao i svaki uspeh, treba da se vidi, te su, u tom smislu i cilju, posečene ne samo tuje i bršljani, nego nema ni saksije sa muškatlama na balkonima. Jebeš kuću od 500 kvm, ako je niko ne vidi!
Kako tanke, kako vitke izgledaju stare vile, među ovim monstrumima od čelika i betona, kojima je kvadratura jedino merilo estetike.
Sećam se jedne stare dame – tih osamdesetih kad sam je upoznao, već je imala preko šezdeset godina i sam Bog zna je li još živa – koja mi je pričala kako se njene komšije hvale kako su, za trideset godina braka, promenile četiri garniture nameštaja i da time mere svoj društveni status i uspeh.
„A ja se mislim“, kaže mi ta stara dama, čije sam ime zaboravio, „kako se mi ponosimo u porodici time što imamo nameštaj koji je tri generacije u porodici“.
Ima li boljeg načina za razlikovanje bagre od pristojnog sveta?
Vesela i eternalna srpska tranzicija iznedrila je vucibatine i skorojeviće koji svet i sve u svetu mere samo kvantitetom ili, da upotrebim ofucanu metaforu: mere onim što se sipa u traktor. Što se u traktor ne sipa, ne treba ni da postoji. Ko se malo družio sa tim, na brzinu obogaćenim skorojevićima, zapaziće da ne jedu nego lapaju; malo su im dve ruke. Nose skupa odela, ali više odela nose njih. Etiketa im je teža od ćuskije, savijaju se pod njenom težinom i paze da ne naprave neku fleku na skupoj, kako Kruševljani kažu, „pantaloni“. Mogu novu da kupe kad hoće, ali sirotinjski strahovi probijaju kroz prividno karingtonovski način života.
Za mene lično, bivša Prva dama, Dragica Nikolić, je odličan primer šta novac može, sasvim uspešno, od čoveka da napravi spolja. Granice novca tu i prestaju.
Stare kuće i vile se, u Profesorskoj koloniji, bršljanom kriju od pogleda prolaznika. Njihovi vlasnici, možda nekada i sami skorojevići, danas su, pomalo umorni od dugog imanja, sakrili svoje blago od radoznalih očiju. Dokaz njihovog društvenog uspeha i statusa davno se izmestio iz kamena i betona u neke druge sfere života. Tranzicioni dobitnici tek počinju da se uspinju na društvenoj lestvici. Za sad, imaju samo kuće, skupe automobile, fasadirane žene, decu-sociopate i pare, kojima kupuju diplome i divljenje bagre. Njihov svet je manihejski preko svake mere: postoje samo dve vrste ljudi, onako kako oni vide – oni koji imaju, i oni koji nemaju. Svaka druga podela, svo šarenilo ljudskih karaktera i naravi, sasvim je besmisleno. Njima je svaki siromašan rođak daljni rođak.
Pokušavam da zamislim neminovne komšijske susrete: kratak pozdrav, pri čemu onaj što izlazi iz bršljana, gurajući bicikl, gleda na ovog što isparkirava BMV, kao na umno zaostalo dete, a vlasnik BMV-a gleda na biciklistu kao na nekoga ko je na socijalnoj nizbrdici, ni garažu nema.
Paradoks leži u činjenici da su preskupe, kičerajske kuće, čija kvadratura prevazilazi zbirni IQ ukućana, dokaz ne prosperiteta jednog društva, već njegove propasti i dekadencije. To je slika zajednice koja više nema ni jedno kvalitativno merilo i koja je opala do viđenja sveta kao igre brojeva. Ikona svake demokratije je broj: ko vlada većim brojem, vlada društvom i državom. Ko ima više, više i vredi – to je oduševljeni poklik svakog skorojevića i mediokriteta, dva prvorazredna lika svake demokratije, dva njena najveća resursa. U obogaljenom društvu, to i nije netačno.
Muka se desi kad se promeni društvena paradigma, kad neke čike, kao 1944. izađu iz šume i kad novac i imanje više ne vrede ništa i najveću vrednost predstavlja situacija kad zaborave da te prislone uz kolac…
Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com
Nazalost na svakom koraku je prisutan putokaz i razlika ko ima i ko nema……Mada se kaze ,, kada das onda imas,,. Izgleda da se to u medju vremenu zaboravilo.