U vreme Broza i njegovih sledbenika, kolonisti iz Albanije ulaze u metohijsku opštinu Istok, kao i druge na Kosovu i Metohiji.
Vreme je pokazalo da je ,,tranzit za neku drugu evropsku zemlju” bio samo izgovor a cilj da trajno potisnu Srbe. Tada za Visokog komesara iz Ženeve Kosovo nije bilo prenaseljeno. Za služenje vojske bili su strani državljani, za nekretnine nisu. Na sceni je bila očita kolonizacija. Jasna upozorenja kosovsko-metohijskih Srba na protestima osamdesetih. Kolonistima-emigrantima krajnji rok da napuste SFRJ bila je 1984. godina ali oni su dočekali i NATO agresiju i dalje su u ,,igri“ oko ,,velike Albanije“ Ostaje da se pitamo u čijoj smo državi živeli i da li još negde u svetu imalo takvih apsurda. Jasno je da ulazak ,,migranata” u Evropu znači osvajanje teritorije. Prvi dokument o naseljavanju tzv. emigranata iz Albanije u opštinu Istok vezan je za dopis Pokrajinskog SUP-a od 29. 01. 1968. gde se naglašava interesovanje za otkup imanja (Kadović Nedeljko i Mitar, Dević Nikodin i Marinko) i zahteva se da opština formira komisiju i izvrši procenu. Komisija je brzo formirana i već 12. februara napravljen je zapisnik sa opisom i procenom. Uvidom u dokumentaciju ima se utisak da se tražila celina zemljišta, bolja klasa, manja udaljenost od naseljenog mesta.
Vreme je pokazalo da je ,,tranzit za neku drugu evropsku zemlju” bio samo izgovor a cilj da trajno potisnu Srbe.
Tada za Visokog komesara iz Ženeve Kosovo nije bilo prenaseljeno.
Za služenje vojske bili su strani državljani, za nekretnine nisu.
Na sceni je bila očita kolonizacija.
Jasna upozorenja kosovsko-metohijskih Srba na protestima osamdesetih.
Kolonistima-emigrantima krajnji rok da napuste SFRJ bila je 1984. godina ali oni su dočekali i NATO agresiju i dalje su u ,,igri“ oko ,,velike Albanije“
Ostaje da se pitamo u čijoj smo državi živeli i da li još negde u svetu imalo takvih apsurda.
Jasno je da ulazak ,,migranata” u Evropu znači osvajanje teritorije.
Prvi dokument o naseljavanju tzv. emigranata iz Albanije u opštinu Istok vezan je za dopis Pokrajinskog SUP-a od 29. 01. 1968. gde se naglašava interesovanje za otkup imanja (Kadović Nedeljko i Mitar, Dević Nikodin i Marinko) i zahteva se da opština formira komisiju i izvrši procenu. Komisija je brzo formirana i već 12. februara napravljen je zapisnik sa opisom i procenom. Uvidom u dokumentaciju ima se utisak da se tražila celina zemljišta, bolja klasa, manja udaljenost od naseljenog mesta.
Ko će pre prodati imanje?
Pismene i usmene ponude sada već većeg broja srpskih porodica (Prelević Marko, Dapčević Dušan, Milošević Božo, Balević Batrić, Milosavljević Radomir, Maslovarić Dragoljub …) su učestale i 10. aprila Komisija izlazi na ta imanja. Nekim porodicama su davane sugestije kako da svoja imanja prilagode za što bržu i bolju prodaju. Čitaoci mogu da pretpostave da su prodavci imanja bili privilegovani od tadašnje vlasti i da su imali već obezbeđene poslove i stanove pretežno u Beogradu. Jedan od prodavaca dogurao je da bude i ambasador SRJ u Rimu.
Svi sem jednog su došli neoženjeni. Oženili su se državljankama SFRJ. Brojno stanje 1993. godine je bilo sledeće: šestoro je umrlo, rodilo se muške dece 60, ženske 61, oženilo se devetoro, udalo deset itd. Ukupno je tada 178 imalo jugoslovensko državljanstvo, a 28 je ostalo bez državljanstva, verovatno ga nisu ni hteli.
Pokrajinski SUP, 16. aprila 1968. godine, šalje zahtev Odeljenju za finansije SO Istok, da se nepokretna imovina – imanja predaju pismeno osamnaestorici albanskih izbeglica sa upozorenjem da naši građani ne ometaju te posede i da imovinsko pravna služba i katastar budu ažurni jer se već u novembru očekivao dolazak Visokog komesara za izbeglice iz Ženeve i predstavnika saveznih sekretarijata. Početkom novembra meseca iste godine već se vide problemi. U SO Istok ne znaju da li te tzv. “izbeglice – emigranti“ treba dužiti društvenim obavezama pošto uživaju i koriste društvenu imovinu, ili su oni oslobođeni, i po kom osnovu i da li neko treba da plati te osnove, doprinose i poreze.
Kolonisti hoće nekretnine u trajno vlasništvo
Natezanja, pravna tumačenja i neplaćanje društvenih obaveza trajaće više meseci i konačno 16. novembra 1971. godine saslušano je osam Albanaca ”emigranata – izbeglica“ i oni su izjavili da se ne slažu da sklope ugovor o davanju u zakup nekretnina na određeno vreme i da po tom ugovoru plaćaju sve društvene obaveze koje bi teretila imanja koja su za njih od strane države kupljena. Zajednički su izjavili da bi pristali na plaćanje poreza ako im se imanja daju u trajno vlasništvo.
#kosovo, #metohija, #vesti, #kolonizacija, #teror, #Siptari,
Konačno, 24. aprila 1974. godine SO Istok (pod predsedništvom Sadri Kabašija) dodeljuje na svojoj sednici oko 85 hektara zemlje sa kućama i okućnicama, pomoćnim zgradama, zapregama i oruđem za obradu zemlje devetnaestorici šiptara – emigranata iz Albanije. Nepokretnost je data u zakup na određeno vreme od deset godina (počev od 1. januara 1974). Nije precizirana visina zakupa.
Izdajnička srpska politika
Da se o njima vodila svestrana briga svedoči dokumenat od 12. juna 1974. godine potpisan od strane jednog od načelnika SO Istok, kojim se potvrđuje da je Micaj Sinana Redžep, albanski emigrant, i da obrađuje poljoprivredno zemljište koje mu je otkupila opština i moli se nadležni sud da mu se odloži kazna izdržavanja zatvora bar dok traju poljoprivredni radovi.
Ažurnost je pokazao i tadašnji (i sadašnji, 1997. prim. Z.Đ.) javni pravobranioc iz Peći koji je Odeljenju za privredu i finansije SO Istok davao serijska mišljenja o pravnoj valjanosti ugovora o davanju poljoprivrednog zemljišta na korišćenje albanskim emigrantima.
Iz zapisnika datiranog 18. 10. 1974. godine pri Odeljenju za finansije SO Istok vidi se da su trinaest albanskih državaljana – emigranata odbili da potpišu ugovore o davanju zemlje u zakup jer im je, po njihovom kazivanju, u pokrajinskim organima rečeno da sve dobijaju bez ikakvih obaveza i da neće da prihvate ugovor na deset godina jer ne mogu da investiraju. Jedanaestorica je to odbijanje overilo potpisom a dvojica otiskom kažiprsta.
Geodetska uprava u Istoku, 12. novembra 1974. godine, obaveštava da su svega osam albanskih emigranata potpisali ugovor o zakupu i pristali na katastarska zaduženja. Sudeći po dokumentaciji većina nije potpisala ugovore o zakupu, a i oni koji su ga potpisali, istekao im je 31. decembra 1983. godine. Do 1991. godine službeno nije otvarano ovo zaboravljeno pitanje, mada je u brojnim protestima Srba – Crnogoraca po Kosovu i Metohiji na to ozbiljno upozoravano.
Krediti Zelenog plana kolonistima
Republičko javno pravobranilaštvo, 02. 10. 1992. god. nalaže Opštinskom javnom pravobraniocu: “Potrebno je ta lica deposedirati i predložiti SO da zemljište dodeli odgovarajućoj poljoprivrednoj organizaciji”. Iz zapisnika kojim je opštinska komisija jula 1993. godine napravila uvid prilikom obilaska ovih imanja, vidi se da su izvršene zamene pojedinih parcela, da su mnoge pokretne stvari van upotrebe ili su prodate (burad od 500 litara, kace od 1000 do 3000 litara), mnogi voćnjaci su uništeni, mnogi su izgradili nepokretne objekte (stambene zgrade, štale, čak i zidove u dužini preko stotine metara i visini preko dva metra) iako nisu imali pravo. Neki su te objekte podigli društvenim novcem, čak su dobijali i kredite tzv. Zelenog plana. Neki su davali imanja u zakup drugima. Nekima je opština vršila određene zamene i pravila imanja u jednom kompleksu.
Aktivni protiv Srbije i Srba
U svim političkim previranjima pojedinci iz tih tzv. emigrantskih porodica su bili aktivni bilo da su to pokušaji silovanja srpskih devojčica ili srpskih baba, bilo da su bili na čelu velikošiptarskih demonstracija.
Dopisom republičkog javnog pravobranilaštva od 30. maja 1994. godine predlaže se SO Istok da treba da zaključi ugovore o zakupu ili da deposedira zakupce, jer po nalazu ugovori su istekli ili nisu zaključeni.
SO Istok je izvršila deposediranje svih, 30. juna 1995. godine. A na parceli Kadovića imanja izvršena je parcelizacija placeva.
Široke povlastice za koloniste
Njihov ulazak u Istočku opštinu, kao i mnoge druge Kosova i Metohije, znači nije bio samo tranzit za neku drugu evropsku zemlju nego da trajno ostanu ovde. Tada za Visokog komesara Kosovo nije bilo prenaseljeno.
Ni u jednom dokumentu ne pominje se Republika Srbija. Papiri idu od Saveznog sekretarijata do Pokrajinskog SUP-a i opštine. Tadašnja kukavička srpska politika nigde se nije oglašavala. Doseljenici iz Albanije dobili su široke povlastice. Za služenje vojske bili su strani državljani, za nekretnine nisu. Na sceni je bila kolonizacija. Onima koji su za vreme fašističko – balističke okupacije pre toga proterani sa Kosova i Metohije bio je zabranjen povratak. Ostaje da se pitamo u čijoj smo državi živeli i da li još negde u svetu ima takvih apsurda.
Zoran Đorđević
(Hvosno, br. 9, 1997)
KM Novine
