Kritički osvrt na knjigu „Otvorene vene Srbije“
Mirjana Anđelković Lukić dugo godina sarađuje sa portalom Koreni. Izabrane kolumne , u vremenu od 2006 do 2021 pretočene su u knjigu „ Otvorene vene Srbije“ . ove kolumne su pisane za internet portal koreni rs i u njima je prikazivana hronologija aktuelnih događaja koji su na autora ostavili najjači utisakU kontinuitetu, sve se ponavlja. Kao da smo u začaranom krugu u kome se stalno vrtimo Knjiga je sveočenje o srpskom posrnuću, tragediji našeg naroda , prodaji naših prirodnih bogatstava, rastakanju našeg društva i naše porodice. Ništa nije slučajno što nam se dešava , sve je u režiji tzv. Međunarodne zajednice, prikazano je licemerje naših „prijatelja iz Evrope , njihov cinizam za vreme bombardovanja i izostanak bilo kakve mpatije za srpske žrtve.
Knjiga je izašla novembra 2021 u izdanju Izdavačke kuće „Pašić i sinovi“ ima 460 strana, i 89 kolumni pisanih za portal www.koreni. rs
Kritički osvrt na knjigu je dao gospodin Ilija Petrović, činovnik PTT, profesor, planinar, srbski nacionalni poslenik, publicista i istoričar, počasni doktor istorijskih nauka. Napisao je 90 knjiga, od kojih je najnovija „Izvorišta srpskoga stradanja“, izašla 2021.godine u izdanju Izdavačke kuće „Miroslav“. Naš je poznati istraživač srpske prošlosti i sudbine Srba, izazvane delovanjem spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja. Njegov kritički osvrt na knjigu „Otvorene vene Srbije“ prenosimo u celini.
Čije li su vene Srbijine
Mirjana Anđelković Lukić, Otvorene vene Srbije,
Beograd 2021, str. 459
U potrazi za odgovorom na “naslovno” pitanje, Čitalac može sebe zateći u nedoumici da li preče pravo na istinu ima srbsko delovanje u korist sopstvene štete ili je, možda, teorija zavere preuzela na sebe krivicu za sve.
No, bilo kako bilo, devedesetak kraćih tekstova objavljivanih od 2005. do 2021. godine, uglavnom na portalu “Koreni”, listu Srba iz dijaspore, svedoče o plemenitom naporu gospođe Mirjane Anđelković Lukić da onima koji vode i predstavljaju Državu Srbiju ukaže ne samo na neki od uočenih problema, već i na potrebu da se za njega blagovremeno potraži rešenje.
A čisto znanja radi, gospođa Mirjana je doktor tehničkih nauka, radila je u vojnim naučnim ustanovama, bavila se projektovanjem eksplozivnih sredstava, ispitivanjem razornih i drugih dejstava protivtenkovske i protivavionske municije, uvođenjem u industrijsku proizvodnju nekih novih tehničko-tehnoloških saznanja, “ekološkim problemima nastalim bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije” tokom 1999. godine, ali i zaštitom životne sredine, što uključuje i protivljenje ovovremenim naporima usmerenim na izgradnju “mini-hidrocentrala, koje uništavaju reke, a protivi se dovođenju prljavih tehnologija, posebno rudarskih, u Srbiju”.
Ako se već podrazumeva da su “nadležni” sve to uspeli da prećute jer ko je neki tamo pojedinac da im “soli pamet”, valja kao razložno prihvatiti raspoloženje čak i ispodprosečno sveznajućih Srba (o nadprosečnima da i ne govorimo) da sebe pretvore u neprijateljsku opoziciju i svojim sunarodnicima i sopstvenoj Otadžbini; valjda po onom ofucanom pravilu: nekom Otadžbina, nekom materina.
Primerice:
Dok je Jugoslavija bila Kraljevina, njena vlada dozvolila je Hitlerovoj Nemačkoj da, uz izvesna ograničenja, može moravsko-vardarsku dolinu koristiti za “protok ljudi, robe i kapitala”. Posle jugoslovenske kapitulacije, taj pravac “korišćen je bez ograničenja za prevoz nemačke vojske i naoružanja na južni i istočni front”. Da bi se u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJugoslavija) očuvali kapitulantski “običaji”, godine 2005, ondašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković “potpisao je sporazum o prolasku NATO trupa ovim pravcem, preko puteva i mostova koje je srpska sirotinja obnovila posle natoovskog žestokog, ‘milosrdnog’ uništavanja. Odobrenje je bilo čista formalnost za NATO trupe, a s naše strane nisu postavljeni nikakvi uslovi! Sporazum o prolasku… ne obuhvata samo kopneni, već i vazdušni i vodeni prostor naše zemlje”. Borisu Tadiću, tada ministru vojnom, taj sporazum poslužio je kao praktično “opravdanje” da u trku, “pod izgovorom reformske transformacije”, razbije vojsku, a Vuku Draškoviću da to teorijski obrazloži navodom da će “prolaz NATO trupa biti za nas od koristi” (2005).
Godine 1999, penzionisani američki oficir Vilijam Voker “poznat javnosti… po svojim lažima na drugim vojištima”, četrdesetak šiptarskih terorista izginulih u Račku, u okršaju sa srbskom vojskom, pretvorio je u “nedužne civile”, čime je pružio “direktan povod za zločinačku agresiju NATO na SR Jugoslaviju”. Devet godina kasnije, Helena Ranta iz Finske, “stomatolog-forenzičar i član međunarodne komisije… priznala je u svojoj biografiji da je izveštaj (o navodnom srbskom masakru nad civilima – IP) pisala pod velikim pritiskom… Vilijama Vokera i Ministarstva spoljnih poslova Finske”. Ona je, tako, svoje “naučničko” nepoštenje i ličnu lažljivost, i nemoralnost, stavila u službu već pripremljene natoovske (američke) agresije na SR Jugoslaviju, makar ta agresija bila izvedena sa bezbroj puta izrečenim budalastim tumačenjem – bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, stvarnog američkog služinčeta. Nažalost, “naša vlada (srbska – IP) nije na odgovarajući način iskoristila ovaj međunarodni skandal, nije istakla svu pogubnost laži, nije slala note zemljama koje su nas bombardovale… Umesto da ovu laž… iskoristi i da s njome stalno počinje bilo koje razgovore sa stranim delegacijama… da se iznosi na svim inostranim skupovima, naučnim, stručnim ili strukovnim, naši su to propustili ostavljajući pojedinim medijima da to saopšte kao vest tek na trećoj ili četvrtoj stranici i to najčešće bez komentara (2008).
Sredinom februara 2008. godine, pod američkom zaštitom, šiptarski teroristi “samoproglasili” su srbsku kosovsko-metohijsku oblast za “nezavisnu republiku kosovo”, sa motivacijom da je to “uslov stabilnosti u regiji i u jugoistočnoj Evropi”. Austrijski publicista Hans Hofbauer napisao je tim povodom da je jednostrano proglašena nezavisnost južne srbske pokrajine fatalan udarac međunarodnom poretku stvorenom posle Drugog svetskog rata. “Bombardovanjem bivše Jugoslavije bez mandata UN započeto je kršenje međunarodnog prava, a priznanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, okončana je epoha koja je počela 1945”, te da je to stvarni povratak kolonijalizmu. (Manje je bitna Hofbauerova “greška” da je 2008. godine zadat fatalan udarac međunarodnom poretku jer je francuski predsednik Fransoa Miteran, još na samoj polovini 1991. godine, predložio svojim saveznicima da razmisle o hitnom uvođenju naddržavnih i nadnacionalnih “novih evropskih pravnih normi” za regulisanje eventualnih sporova. Naime, jugoslovenska zbivanja ocenjena su tada kao izazov novom evropskom poretku, ali i bojazan da bi navodno jugoslovensko nacionalističko i manjinsko iskustvo moglo biti podsticaj sličnim pojavama u mnogim evropskim državama). Povratak kolonijalizmu ili zavođenju neokolonijalizma, na isto mu izađe, tako da je gospođa Mirjana s razlogom navela zbog čega je Srbija bombardovana, a Kosovo okupirano: “zbog… velikog rudnog blaga koje se nalazi na Kosovu i Metohiji i predstavlja 80% celokupnog rudnog bogatstva Srbije”, ali i “zbog izuzetnog strateškog položaja Kosova i Metohije” (2009).
“Srbija je danas siromašna zemlja, uništena banditskim privatizacijama, sa velikim brojem nezaposlenih mladih ljudi. Umesto da koristi svoje prirodne resurse, ona je rasprodala čak i svoja izvorišta vode, što će u skoroj budućnosti da bude važnije i od nafte” (2009).
Baveći se upotrebom osiromašenog uranijuma u bombardovanju, gospođa Mirjana preuzima podatak iz Republike Srbske da se “posle bombardovanja… pojavio neuobičajeno velik broj pacijenata sa dve ili čak sa tri različite vrste karcinoma”, a navodi i “da je 36 radnika koji su mehanički, metlama, čistili mrežu od elektroprovodljivih vlakana sa naših dalekovoda, umrlo vrlo brzo posle prestanka bombardovanja”. Stoga, ona konstatuje da je NATO tim svojim “poslom” “prekršio sve međunarodne konvencije”, što toj agresiji daje sva obeležja “sveobuhvatnog terorističkog nasilja”. Poučen iskustvom sa natoovskim “osiromašenim” bombardovanjem po Srbiji i oboljevanjem italijanskih vojnika iz “mirovne misije” na Kosovu i Metohiji, dr Masimo Đani, hematolog iz Milana/Italija, tvrdi da se “simptomi bolesti pokazuju između jedne i pet godina od dana izlaganja opasnom agensu”, zbog čega vojne stručnjake koji stoje iza takve ratne “tehnologije” naziva “umobolnim mozgovima”; ne samo zbog tog što proizvode “osiromašenu” municiju i naređuju njenu upotrebu, već i zbog toga što su “naučnike humaniste odavno proglasili za ludake jer pokušavaju da ih spreče da zarade milione dolara i porobe male narode” (2009).
Vlast u Srbiji, uspostavljena 5. oktobra 2000. godine državnim udarom u organizaciji stranih obaveštajnih službi, “sve je učinila da Srbija ne traži ispunjenje svih tačaka Rezolucije 1244, a posebno onu o povratku srpskih bezbednosnih snaga na Kosovo i Metohiju. Naprotiv, čak je radila za protivničku stranu. O ome svedoči povlačenje tužbe protiv NATO pakta… A krajem 2001. godine, SR Jugoslavija, članica Ujedinjenih nacija, koja je 78 dana bombardovana oružjem sa osiromašenim uranijumom, nije glasala za Rezoluciju kojom se zabranjuje upotreba tog oružja”. Postupano je tako u nadi da će je takva i tolika poniznost prekoredno uvesti u Evropsku uniju, idejnu i stvarnu naslednicu hitlerovske fašikratije – ili nacikratije, ako je taj naziv nekom prijemčiviji (2009).
Pošto su Ujedinjene nacije (uistinu: njihov američki nalogodavac), izigrale Vensov plan (februar 1992), odnosno Koncept za mirovnu operaciju Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji, dogovoren na osnovu razgovora jugoslovenskih lidera sa gospodinom Sajrusom Vensom, ličnim izaslanikom generalnog sekretara UN, i Marakom Guldingom, podsekretarom u UN za specijalne političke poslove, i neoustaškoj Hrvatskoj omogućile da genocidnim progonom oko osamsto hiljada Srba “reše” hrvatsko pitanje – hrvatske vlasti odjednom su se “setile” da bi se izbeglice mogle vratiti na napuštena ognjišta, čak bi im se davali krediti za obnovu oštećenih ili urušenih kuća. “Nažalost, mladi se ne vraćaju, zbog toga što im prete nekakvim tajnim optužnicama, na kojima se mogu naći svi mladići koji su u vreme 1991. godine imali osamnaest godina, jer su bili vojni obveznici… Svaki mladi čovek koji se vratio u Hrvatsku, mučki je ubijen ili prebijen. Nijedno ubistvo nije razjašnjeno. Policija ništa ne preduzima da reši slučajeve ubistva Srba, kao da je ubistvo Srbina nebitno i beznačajno za državu Hrvatsku”. I za Srbiju, naravno (2009).
“Banditska privatizacija srpske privrede daje plodove svog lopovluka. Da li je srpska privreda morala baš tako u bescenje da se rasproda? Srpski dvojac Boža Đelić i Mlađan Dinkić (to je onaj što je u Narodnu banku ušao s automatom i sa njim se slikao – IP) sa kormilarom Jelašićem, kojima je dosta pripomogao i Vlahović, dužni su da daju odgovor gde su nestale pare od privatizacije” (2009).
Ratom za Republiku Srbsku, tamošnji Srbi stekli su svoju Državu, ali i zločinačka obeležja – sve blagodareći članicama Evropske unije koje su i projektovale i potpalile rat protiv srbskoga pravoslavlja u Bosni i Hercegovini. Na svim zaraćenim stranama bilo je žrtava, manje ili više, ali fašikratski Zapad ne računa srbske. Iako su muslimanske žrtve oko Srebrenice, na primer, bile vojničke, isti taj Zapad proglasio je to genocidom. Baš tako, iako su muslimanski bojovnici “iz zaštićenih zona Srebrenice… napadali srpska sela u okolini… i ubijali njihove nenaoružane seljane”. Napadali i ubijali, naravno, ali se u Jadnoj Srbiji to ne računa jer je “grupa od sto nevladinih organizacija… predvođenih Ženama u Crnom zatražila od predsednika Borisa Tadića da podrži zahtev da se 11. jul u Srbiji obeležava kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici”. Na drugoj strani, gospođa Mirjana podseća “da je iz Hrvatske… od 1941. do danas (2010) nestalo više od milion i šeststo hiljada Srba… Niko u našoj vladi nije postavio pitanje, pa ni naš predsednik, gde je nestalo milion i peststo hiljada Srba iz Hrvatske i da li se ona zbog toga izvinila Srbima i namerava li da vrati Srbe proterane… akcijama ‘Bljesak’ i ‘Oluja’ na njihova ognjišta. Naprotiv, ruše se njihove već spaljene i porušene kuće i zaravnjavaju se tereni da bi se uništio svaki trag srpskog prisustva na teritoriji Kninske krajine” koja je takođe bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija (2010).
“Bez obzira na sve šarmantne, kurtoazne i prijateljske izjave američkih diplomata kad dođu na službovanje u našu zemlju, ostaje gorko saznanje da oni nisu iskreni i da nam SAD nisu prijateljski naklonjene… Naša vlast naravno mora da sarađuje sa ovakvom velikom zemljom, ali ipak sa više dostojanstva i uz poštovanje interesa vlastitog naroda. Njihovi ambasadoru (bar do sada) su sebi davali slobodu da se mešaju u naše unutrašnje poslove… jer oni našu teritoriju smatraju svojim protektoratom i ratnim plenom, jer su posle NATO agresije (kršeći Rezoluciju UN 1244 koju su i sami potpisali) na preko trista hektara srpske zemlje izgradili najveću vojnu bazu u Evropi” (2010).
Kad je u pitanju genetski modifikovana hrana (koju nameću oni što nameravaju da svetsko stanovništvo svedu na “zlatnu milijardu”), valja znati d poneko ipak naučno brine o njenom uticaju na ljudski opstanak. Pa je jedan naučnik madžarskog porekla, zove se Pustai, izvodio eksperiment tako što je “jednoj grupi miševa davao genetski modifikovani krompir, a drugoj običan. Posle kratkog vremena svi miševi iz prve grupe su uginuli, a stomaci su im bili potpuno uništeni”. Kad je Pustai objavio rezultate svojih eksperimenata, ostao je bez posla; dobro je i prošao, mogao je ostati i bez glave (2013).
Priča se da je za izgradnju “Beograda na vodi” ušlo u Srbiju tri milijarde arapskih dolara. Na razna pitanja da li je bilo potrebno zaduživati se tolikom sumom, tadašnji prvi potpredsednik vlade Srbije “umirio” je znatiželjnike: “Ako mislite da idemo u Evropu da se sprdamo sa tuđom novcem, da je naša pamet mnogo preča i vžnija nego nečije tri milijarde dolara, moram da vas pitm gde vi mislite da mi živimo” (2014).
Poštapalica mnogih političara u Srbiji, i opozicionih i i iz vlasti, da Srbiji nema života bez Evropske unije, osmišljena je na zaboravu da “vojska Evropske unije predstavlja najveći deo NATO pakta (19 država), pod komandom vojske SAD, i to je ona vojska koja nas je 1999. godine žestoko bombardovala 78 dana. Da li se Srbija… gura gde joj nije mesto, među svoje krvne neprijatelje? Da li Srbija ima toliko slabo pamćenje da je zaboravila da nam je ta vojska ubila 3.500 građana, civila, vojnika i dece, ranila preko deset hiljada ljudi, od kojih su mnogi ostali doživotni teški invalidi… Pod okriljem te vojske prognani su Srbi iz Republike Srpske Krajine u najvećem egzodusu dvadesetog veka na evropskim prostorima, pod pokroviteljstvom te vojske Srbi su proterivani sa svoje zemlje na Kosovu i Metohiji… ostavljajući svoja imanja na milost i nemilost šiptarskim teroristima” (2016).
I tako dalje, u nedogledanih devedesetak tekstova na preko četiristo pedeset strana…
I tako dalje, naravno, pošto su oni od kojih se očekivalo da se domaćinski pozabave nečim od navedenog (i nenavedenog) – sve to “mudro” prećutkivali. To se, pre svega, odnosi na osobe “zasedajuće” u zakonodavnoj vlasti (po toj osnovi valja odati “priznanje” i mnogima iz izvršne vlasti), osobe koje su se tamo našle po partijskoj, stranačkoj ili koalicijskoj pripadnosti, a ne po ličnim “znanstvenim” i drugim sposobnosnim zaslugama.
Kad je već tako, onda je sasvim razumljiv otpor kojim zvanična Država Srbija uporno i dosledno ne primećuje bilo šta od onoga na što ukazuju časni i ugledni znalci.
Poprilično “retka vrsta” zbog koje je u Državi Srbiji poodavno formulisan zakon sa samo jednim članom:
“Imamo mi još poštenih i pametnih ljudi, ali to nećemo dugo trpeti”.
Za Korene,
Ilija Petrović
