Svedoci smo da se predvodnici aktuelnog režima samoproklamuju kao glavni ktitori i graditelji Hrama Svetog Save na Vračaru, što predstavlja strašnu nepravdu prema svima onima koji su radili na izgradnji našeg zavetnog hrama od početka njegovog podizanja i koji su podneli neuporedivo veći teret i veću žrtvu od onih koji su njihovo delo danas dovršili. Oni koji su učestvovali u završnim radovima na Hramu, kao da zaboravljaju da je ono što su pridodali na kraju, učinjeno pod neuporedivo povoljnijim istorijskim okolnostima od onih pod kojima je sve ostalo izgrađeno.
Da ovi pregaoci u proteklim teškim i stradalnim vremenima, koji se ugradiše u vračarsku zavetnu svetinju ne bi ostali zaboravljeni, osvrnućemo se na istoriju izgradnje Hrama i pomenuti samo nekolicinu imena pravde radi, sa isticanjem da se svaki Srbin na svoj način ugradio u ovo zdanje.
Društvo za podizanje Hrama Svetog Save je osnovano 1895. godine u Beogradu, dakle u vreme kada su se još uvek snažno osećale posledice turskog ropstva. Društvo su činili stotinu najuglednijih građana Beograda predvođeni mitropolitom Mihajlom. Društvo izdaje Pravilnik, čiji prvi član glasi: Društvo za podizanje Hrama Svetog Save osniva se sa zadatkom da ostvari davnašnju želju vaskolikog Srpstva podizanjem velelepnog Hrama na Vračaru, kao mestu na kojem su spaljene svete mošti Božjeg ugodnika i prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja.
Društvo je 1905. godine raspisalo konkurs sa idejom da Hram bude monumentalan i da, pored ostalog, bude izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, a njegova površina da iznosi između 2000 i 2500 kvadratnih metara. Međutim, Balkanski ratovi i Prvi svetski rat su prekinuli ove pripreme, da bi one bile nastavljene po oslobođenju 1919. godine, kada se osniva novi odbor na čelu sa patrijarhom Dimitrijem. U tom periodu je odlučeno da Hram ima površinu 3000 kvadratnih metara i da može da primi 6000 vernika.
Godine 1930. Odbor za izgradnju Hrama na čelu sa patrijarhom Varnavom odlučuje da izradu projekta poveri profesoru arhitekti Bogdanu Nestoroviću zajedno sa arhitektom Aleksandrom Derokom.
Napokon, gradnja počinje 1935. godine, a na praznik Spaljivanja moštiju Sv. Save 1939. godine patrijarh Gavrilo polaže povelju u temelj.
Po završetku Drugog svetskog rata i dolaska komunista na vlast, nije moglo biti ni govora o nastavku radova na Hramu. Crkva je trpela stravičan teror i progon, tako da je bio prioritet sam opstanak i kakvo – takvo preživljavanje. Započeta građevina je smatrana opasnom i za okupatore i za ateističku vlast, pa je Hram tokom svoje burne istorije doživeo da bude garaža Vermahta, zatim kratko vreme Crvene armije, a potom JNA. Bilo je zabranjeno govoriti o njemu, pa su deca s Vračara, koja su se igrala na njegovim temeljima obraslim u strnjiku, mislila kako je to nekakav srušeni, začarani dvorac. Važno je napomenuti da je Josip Broz bio izričit da dok je on živ ta crkva neće biti izgrađena. Edvard Kardelj je predlagao da na tom mestu bude smešten cirkus, a bilo je predloga da se objekat nameni za gradsku garažu.
Patrijarh German, odmah po dolasku na čelo Srpske pravoslavne crkve 1958. godine, u obezboženom vremenu, obnavlja ideju o nastavku izgradnje Hrama. Tek posle 88 ponovljenih molbi – i isto toliko odbijanja, 1984. godine izdejstvovana je saglasnost vlasti za nastavak gradnje, uz svesrdno zalaganje predsednika Predsedništva Srbije Dušana Čkrebića. Da napomenemo da je Dušan Čkrebić za ovaj čin odlikovan ordenom Svetog Save tek 2007. godine! Dakle, sa odlikovanjem se nije žurilo, već se pustilo vremenu da pokaže zaslužnost ovog rodoljubivog čoveka!
Patrijarh odmah imenuje profesora arhitektu Branka Pešića za protomajstora nastavka projekta i organizacije gradnje Hrama.
Patrijarh German je 30. aprila 1985. godine, u prisustvu svih srpskih arhijereja, ponovo osvetio hram, položivši povelju o nastavku radova.
Važan događaj predstavlja i 12. maj 1985. godine, kada su patrijarh German, 20 episkopa i brojno sveštenstvo služili svečanu liturgiju, kojoj je u unutrašnjosti zidina Hrama prisustvovalo oko 12.000 vernika, dok je u porti bilo još oko 80.000 ljudi! Izgradnja je ponovo otpočela 12. avgusta iste godine.
Pošto su zidovi podignuti do pune visine od 40 metara, pristupilo se najvećem poduhvatu do tada. Podignuta je centralna kupola teška 4.000 tona. Ona je napravljena na zemlji, a zatim je, zajedno sa pokrivačem od bakarnog lima i velikim pozlaćenim krstom visokim 12 metara i teškim 4 tone, podignuta i postavljena na zidove. Ovaj poduhvat trajao je 40 dana i završen je 26. juna 1989. godine, dva dana uoči Vidovdana i proslave 600 godina od Kosovske bitke.
Ostala je zabeležena epizoda koja je možda i sudbinski uticala na izgradnju srpske zavetne svetinje na Vračaru. Naime, komunistička vlast u želji da na svaki način osujeti podizanje Hrama i nekako izigra patrijarha Germana, predložila je da umesto bogoslužbenog prostora na mestu planiranog Hrama bude podignut muzej fresaka.
Vest o tome osvanula je u NIN-u 1983. godine i pošto je objavljena, javnost se uzbunila, a dvadesetak građana, monaha i sveštenika, arhitekata, slikara i pesnika zatražila je prijem kod patrijarha da bi im objasnio o čemu se radi. Ovu zabrinutu grupu su predvodili tada jeromonasi i profesori Bogoslovskog fakulteta Amfilohije i Atanasije, a među njima je bio i Matija Bećković.
Patrijarh im je objasnio da se izvuklo najviše što se moglo. Posle predloga da na mestu Hrama bude cirkus i garaža, kao i posle svih njegovih molbi, ipak je i muzej fresaka način da se mesto ne oskrnavi, a došapnuo im je da postoji mogućnost da se jednog dana ipak zdanje pretvori u Hram, jer je tu mogućnost projekat skrivao u sebi.
Matija Bećković je svedočio o tom događaju:
-Kada je sve to patrijarh German ispričao, mnogi su uzeli reč, a na kraju kao najmlađi javio sam se i ja. Pa sam kazao – Vaša svetosti, Srbi znaju da vi ne možete da podignete Svetosavski hram i to vam niko ne zamera, ali veruju da bismo mogli da sačuvamo one temelje i da ti temelji liče najviše i na položaj naše Crkve, našu veru i sudbinu našeg naroda.
Svi razumeju i ne zameraju što morate da se snalazite. Ali, ako ne sačuvate i te temelje, može da ispadne da ste se snalazili da bismo nestali – ispričao je Bećković.
Na to je, prema Bećkovićevim rečima, patrijarh German rekao, na iznenađenje prisutnih: “Mi nismo ništa potpisali i kao što smo rekli da, možemo reći ne“.
Svi prisutni su se obradovili što je on tu na licu mesta istog sekunda rekao to što je rekao. Nije prošlo ni pola godine, on je odrekao da se zida muzej fresaka, a kroz pola godine dobijena je dozvola da se Hram zida i to je bila kruna njegovog pontifikata i svega što je radio. Svake nedelje on je bio na Vračaru – napomenuo je Bećković.
Godine 2001. formiran je Konzorcijum za finansiranje izgradnje Hrama Svetog Save na inicijativu tadašnjeg premijera Srbije dr Zorana Đinđića, uz blagoslov tadašnjeg patrijarha srpskog Pavla. Tada je i obnovljeno Društvo za podizanje Hrama Svetog Save, koje je prestalo sa radom 1941. godine. Spoljni radovi su završeni 2004. godine. Postavljena su zvona i prozori, a fasada je takođe završena.
Pri završetku unutrašnjih radova, koji su pripali u udeo današnjim vlastima, nemerljivo je pomogla Ruska Federacija na čelu sa predsednicima Vladimirom Putinom i Dimitrijem Medvedevim, zatim Ruska pravoslavna crkva na čelu sa patrijarhom Kirilom, kao i brojni ruski umetnici.
Značajno je napomenuti da su patrijarh Kiril i patrijarh Irinej 16. novembra 2014. godine služili u Hramu svetu arhijerejsku liturgiju, kao i to da su po dva puta predsednici Putin i Medvedev takođe posetili Hram.
Patrijarh srpski gospodin Irinej je prvi patrijarh koji je sahranjen u kripti Hrama gde će se i u buduće sahranjivati patrijarsi, a ostaće svakako upamćen po tome što je mnogo toga žrtvovao da bi dočekao završetak radova oko Svetosavskog hrama. Pored njega je pripremljeno mesto i patrijarhu Varnavi čije je telo položeno u malu crkvu Svetog Save pored Hrama, a koji je ostavio amanet da mu se telo prenese u veliki Hram kada bude završen.
I konačno kada se zapitamo ko je zaslužan za izgradnju Hrama Svetog Save, odgovor je jasan, a to je srpski narod!
Uz sve zaslužne koje pobrojah i uz mnoge koje zaboravih da pomenem ili za koje nisam znao, srpski narod je taj zahvljujući kojem se konačno zavrašavaju radovi na Hramu Svetog Save.
Donacije, prilozi, a i na samom kraju novac iz budžeta Republike Srbije koji je doniran SPC za završetak radova, nije novac Aleksandra Vučića niti bilo kojeg drugog političara koji pokušavaju da se okoriste i sakupljaju političke poene kako su oni “dali novac”.
To je novac svih nas i jedini ko se može podičiti da će Hram Svetog Save uskoro zablistati u punoj lepoti je srpski narod.
Ivan Ivanović
predsednik Konzervativnog pokreta NAŠI
Izvor: Politikon
