U Beogradu je održana naučna konferencija pod naslovom: „80 godina od oslobođenja Jasenovca – studija slučaja: Koncentracioni i logori smrti u NDH“, u organizaciji Muzeja žrtava genocida.
Ponekad se čini da nije najteže čuvati istoriju… već je pogledati u oči.
Neverovatan naziv konferencije ,,80 godina od ,,oslobsđanja“ Jasenovca…“. Jasenovac nije oslobođen već napušten posle zatiranja skoro svih tragova zločina. I nikad nije ni pokušan da se oslobodi. Zašto, veliko je pitanje.
Zato danas mi na tom mestu imamo samo poljanu i kameni spomenik u obliku cveta… koji putniku namerniku ništa ne simbolizuje.
Čujem da je scenaristi dokumentarnog filma „Jasenovac“, Danku Vasoviću… čoveku koji je svoj život posvetio istini, arhivama, svedočanstvima i borbi protiv zaborava… onemogućeno da prisustvuje konferenciji.
Film ,,Jasenovac“ koji je Ruska Federacija, u više navrata, povodom Dana pobede nad fašizmom svečano prikazivala na televiziji svom narodu… u Srbiji, zemlji u kojoj je ta istina rođena, i dalje nije emitovan.
Pa se pitam ko to blokira i brani i zašto?
I tu, u toj bizarnoj činjenici, leži cela naša tragedija i sramota podanička… verovatno da bi tako zaptitili brata ,,dželata“ da ga istinom ne uvredimo i da bi nam otvorio vrata EU… a oni nikad žešće po nama.
Kako da razumemo državu koja se plaši sopstvenih žrtava?
Jasenovac nije tema. Jasenovac nije istorijska fusnota. Jasenovac nije pitanje ideologije, dnevne politike, partijskih interesa, simpatija ili antipatija.
Jasenovac je rana srpskog naroda i srpske duše.
To je jedna od najvećih jama našeg stradanja u 20. veku… logor u kojem su ubijeni Srbi, deca, žene, starci… mesto gde je smrt bila industrija, bol svakodnevica.
I upravo zato, zabraniti, sprečiti ili onemogućiti čoveka koji je svojim delom doprineo istini o tom mestu, znači pokušati da se na tu istinu navuče muk, kao pogrebni pokrov… ili ispoštuje ona stara matrica da ne uvredimo ,,brata“ dželata, zarad… ?
Znači, kao da se želi pokušati da se… 80. godina kasnije… konačno ugasi poslednja sveća na groblju koje nema spomenike niti obeležje u matici Srbiji.
Ne radi se o jednom čoveku. Radi se o nama.
Danko Vasović nije samo autor. On je simbol. On stoji kao predstavnik svih nas koji verujemo da Srbija mora da pamti… ne zbog mržnje, već zbog pravde, zbog dostojanstva, zbog budućnosti.
Ali šta smo mi, ako dozvolimo da istina bude nepoželjna ili skrivana od očiju javnosti?
Šta smo mi, ako dozvolimo da se predaka ,,stidimo“ više nego zločinaca… a sve zbog tuđih interesa, političkih interesa ili da ne povredimo ,,brata“ dželata?
Šta smo mi, ako naša zemlja izbegava da prikaže film koji drugi narodi emituju sa poštovanjem?
Plašimo li se tuđih reakcija? Ili se, možda, plašimo sopstvene savesti?
Tišina je poslednji korak genocida
Genocid se ne završava tog dana kada se zatvori poslednja kapija logora…. Ne završava se ni kada poslednji dželat ode u grob.
Genocid traje sve dok traje zaborav.
Traje dok se žrtve ne smeju imenovati. Dok se fotografije skrivaju. Dok se filmovi ne prikazuju. Dok se konferencije pretvaraju u kontrolisane, sterilne, gde nema mesta za one koji donose stvarnu istinu ili drugačije mišljenje, stav, različitisti i vidike.
Tišina je poslednji čin genocida.
Ako pristanemo na tišinu… kao da smo pristali na sve što je pre 80 godina rađeno našim precima.
A ionako se deo srpskih institucionalnih istoričara saglasio sa hrvatskim oko umanjenja broja srpskih žrtava u Jasenovcu i to za više od desetostruko… i to sve polako i ,,mudro“ ulazi i u srpske udžbenike… dok mi ćutimo i na tu sramnu reviziju.
Potrebno nam je pamćenje, ne pristanak
Neka ovo što se desilo bude opomena. Ne zbog Danka Vasovića kao pojedinca…već zbog Jasenovca kao temelja našeg istorijskog iskustva.
Srpski narod ima samo dve mogućnosti: ili ćemo sami čuvati istinu, ili će je drugi oblikovati onako kako njima odgovara i kako žele… kao što već uveliko rade.
A istina koju nam drugi ispišu ili nam daju smernice kako treba i kojim putem da idemo… uvek je će ta njihova ,,istina“ biti protiv nas, kao što je uvek i bila.
Zato je važno da govorimo. Da pišemo. Da pamtimo.
Ne zbog politike. Ne zbog dnevnih prepucavanja. Ne zbog podela koje nas ionako guše i uništavaju.
Dugujemo im da istina ne bude zabranjena i zaboravljena.
Dugujemo im da Jasenovac ne bude tišina… već opomena da nam se slično ne ponovi.
I za kraj… JASENOVAC NIJE OSLOBOĐEN VEĆ NAPUŠTEN
Danas Jasenovac tužno izgleda… travnjak sa nekim kamenom u obliku cveta. Ništa tu ne ukazuje šta se desilo na tom mestu. Činjenica je da to nije mesto hrvatskog pokajanja i počinjenog srama i genocida… a nije ni mesto srpskog hodočašća i plača.
Komunisti su mudro odradili taj posao, da zataškaju tragove, zato partizani nikad nisu napali Jasenovac da bi oslobodili Srbe i prekinuli ustaška/hrvatska zverstva nad Srbima. To je bilo okruženje koje je vešto izbegavano i štićeno.
Na kraju su ustaše (koji su se preobukli u partizanske uniforme ili prebegli na zapad…) uništile sve ostatke logora i podigli spomenik koji ničim ne podseća na zverstva koja su činjena na tom mestu.
Velika je greška i zabluda ili zlonamera da se kaže da je logor Jasenovac oslobođen, ne on je ponosno od strane zlikovaca napušten sa skoro uništenim tragovima zločina i genocida od strane Hrvata (ustaša) nad Srbima (velika većina), Jevrejima i Romima.
Zašto nije bio prioritet oslobađanja mesto najvećeg Srpskog stratišta, veliko je pitanje, ali i jasno zašto nije došlo do oslobađanja logora Jasenovac.
Valjda da dželati dovrše klanje i da se prikriju tragovi stravičnog genocida.
Ni komunistima (partizanima) Jasenovac nije bio prioritet, dobro su znali i kao da su štitili dželata u zločinačkim namerama… svojim nedelovanjem.
I naši ,,saveznici” su odigrali veliku ulogu nakon savezničkih bombardovanja logora u martu i aprilu 1945. godine
*Ovo moramo u udžbenike ubaciti i jasno precizirati bez blokada, da nam se ,,brat dželat“ ne naljuti.
Zato udžbenike istorije moraju da pišu timovi stručnih ljudi i iskrenih rodoljuba koji se ne funansiraju projektima van Srbije ili preko nevladinih organizacija koje finansiraju stranci. I moraju da budu jedinstveni za celu Srbiju i prođu javnu i stručnu raspravu.
Hvala Bogu krenulo se u tu realizaciju.
Uvek ću na to upućivati i skretati pažnju… znam i da to ne odgovara apanažerima i stranim izdavačima… ali, te individue nikada nisu bile u mom fokusu.
Živela Srbija.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
