Piše: Darko TANASKOVIĆ
„VEZIVNO tkivo Bosne i Hercegovine su Bošnjaci. Da nema Bošnjaka, ne znam do kad bi Bosna potrajala, a vezivno tkivo unutar Bošnjaka je vjera. Da nema vjere mi bi polako izgubili identitet i rasuli se, ako bi se mi rasuli, rasula bi se i zemlja. Izgubili bi ono što su naši preci radili, što su držali hiljadu godina. Dakle, mi jesmo vjernici i nas je vjera spasila. I dokle god su pune džamije mladih ljudi i dokle god stotine hiljada ljudi posti dobrovoljno, noću se dižu… ja nisam zabrinut za ovu zemlju“, izjavio je u specijalnoj prazničnoj emisiji TV „Hajat“ lider SDA Bakir Izetbegović, „jedna od ikona sarajevske čaršije ovog Ramazana“, kako je predstavljen u nekim novinama, čovek koji je pozvan na više stotina iftara.
Prema izjavama političara s razlogom se gaje načelno nepoverenje ili, bar, predostrožna skepsa. U slučaju ove simpatične, opuštene ramazanske oduške koju je sebi i javnosti priuštio sin i nastavljač misije pisca „Islamske deklaracije“ iskrenost ne bi trebalo dovoditi u pitanje.
Uostalom, muslimani su u svetom mesecu Ramazanu pozvani na bogougodna i dobra dela, a zalaganje za istinu i borba protiv laži spadaju među najprevashodnije naloge koje je Alah dž.š. spustio svojoj zajednici u mesecu tokom kojeg je počelo objavljivanje „Kurana“. Poznato je, međutim, da u zemnim ljudskim stvarima i zamešateljstvima iskrenost i istina nisu baš uvek dobrodošle i mogu izazvati srdite i pokudne reakcije. Tako je i Bakirova ramazanska iskrenost, ponovljena na nekolikim zajedničkim iftarima, a najizričitije u Cazinu, u organizaciji SDA, gde se okupilo oko hiljadu ljudi, bila hitro prekorena saopštenjem ambasade SAD u BiH.
Amerikancima je naročito zasmetala teza o Bošnjacima kao „vezivnom tkivu BiH“: „Vezivno tkivo BiH su ljudi koji žive u ovoj državi i bore se da izgrade bolju budućnost za sebe i svoje porodice. To su Bošnjaci. To su Hrvati. To su Srbi. To su ‘ostali’. Svi su oni građani BiH”.
U saopštenju ambasade sledi uobičajena propedevtička lekcija političarima u BiH o tome kako bi trebalo da se ponašaju: „Ono što BiH sada treba, više nego ikada u njenoj skorijoj historiji, jeste usmjeravanje veće pažnje na izgradnju zajedničke budućnosti u okviru euroatlantske porodice država, kao i da politički čelnici troše manje energije i vremena na retoriku i aktivnosti koje dijele dobre ljude koji ovdje žive i rade”, a koji „zaslužuju demokratsku i prosperitetnu budućnost za koju su glasali, ali im je njihovi politički čelnici još nisu isporučili“.
Uz napomenu da nije baš sasvim bistro kako to stranci, ma bili oni i po svemu izuzetni Amerikanci, mogu znati za šta su glasali „dobri ljudi“ u BiH, a pogotovo kakvu viziju „demokratske i prosperitetne budućnosti“, kao i države u kojoj bi je ostvarivali, imaju u mislima kad prilaze glasačkim kutijama, poruka u pogledu cilja američke/zapadne politike u BiH je nepromenjena.
Da bi sve bilo jasno, kritiku upućenu Izetbegoviću nikako ne bi trebalo tumačiti kao odstupanje od suštine koncepcije angažovaanja SAD u BiH, zalaganja za tzv. građansku, demokratsku i „funkcionalnu“ državnu zajednicu, u kojoj bi konstitutivnost triju naroda i, uopšte, političko iskazivanje nacionalnog identiteta i interesa objektivno bili gurnuti u drugi plan.
To je isto ono za šta se deklarativno opredeljuju tzv. „probosanske snage“, u ime kojih govore Bakir Izetbegović i njegovi bošnjački istomišljenici (plus Željko Komšić i još poneki ne-bošnjak). I oni, a i njihovi zapadni pokrovitelji izbegavaju da pomenu logičan ishod ovakve revizije dejtonskog ustrojstva BiH i stvaranje formalnopravnih uslova za „demokratsku“ dominaciju najbrojnijeg, bošnjačkog naroda.
Svojevremeno je, kako svedoče pojedini učesnici političkog života u BiH koji duže pamte, američki državni podsekretar za politička pitanja, Nikolas Berns, nezvanično iznosio mišljenje da ne može biti države bez nacije, odnosno naroda koji bi bio nosilac državnog suvereniteta, a da to u BiH, iz više razloga mogu biti samo Bošnjaci.
U međuvremenu je taktički model nastupanja promenjen, pa se insistira na ravnopravnosti triju konstitutivnih naroda, ali se oni, na nivou Nacije-Države, tj. političkog naroda, sagledavaju i tretiraju nacionalno nediferencirano, kao (apstraktni) građani, po sistemu „jedan čovek – jedan glas“.
To je ista naopaka logika na osnovu koje je 1992. godine u duboko nacionalno i verski podeljenoj zemlji organizovan referendum o nezavisnosti BiH, posle čega je ona potonula u građanski rat.
To je i Izetbegovićeva logika, ali Amerikacima i ostalim „prijateljima Bosne“ nikako ne odgovara da se njihovi nestrpljivi i neinventvni štićenici na toj liniji isuviše otvoreno i glasno javno očituju, što izaziva dodatno podozrenje među Srbima i Hrvatima, pogotovo od kad su Bošnjaci, na osnovu (osporenog) popisa stanovništva iz 2013, slavodobitno obznanili da su za malo preskočili granicu relativne i postali apsolutna većina u državi na koju polažu prvenstvo.
Tako je Metju Palmer upozorio Izetbegovića i „probosanske snage“ kako ne bi trebalo da očekuju galop američke konjice koja stiže da ih spasi i reši im sve probleme.
Gabrijel Eskobar je na panične povike sa probosanskih strana da će zahtev RS da se entitetima vrate izvorna dejtonska ovlašćenja zapaliti ratni požar u BiH, smireno reagovao ocenom da nikakve ratne opasnosti nema na vidiku, a sad evo i ove packe američke ambasade ramazanski raspilavljenom Izetbegoviću usred njegove „iftarske kampanje“.
Pusti nas da radimo na miru i kako mislimo da treba, i nemoj nam otežavati posao svojim izlivima verskog žara!
Da Amerika ne menja kurs, potvrdila je ovih dana i poseta regionu Karen Donfrid, pomoćnice državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. Iako je poznata po tome da, za razliku od nekih drugih borbenih dama u prvim ešelonima američke politike, vodi računa o uravnoteženosti svoje diplomatske retorike, američka visoka zvaničnica bila je u nekim svojim izjavama više nego jasna: „Sjedinjene Države ne nastoje da ukinu Republiku Srpsku, ali neće stajati po strani dok sadašnje rukovodstvo Republike Srpske nastoji da razbije državu“ ili „Sjedinjene Države će i dalje pozivati na odgovornost sve lidere zbog korupcije ili destabilizirajućeg delovanja koje predstavlja pretnju stabilnosti zemlje i njenoj evroatlantskoj budućnosti“.
Poslednjih godina najveći problem za sređivanje situacije u BiH, na način koji zagovaraju „probošnjačke snage“ i njihovi strani pomagači, kroz njenu „funkcionalizaciju“ i centralizaciju, jeste to što se tiho nezadovoljstvo Hrvata položajem koji imaju u FBiH i u BiH, pretvorilo u političku odlučnost da se obezbedi takav Izborni zakon koji bi garantovao da presudno utiču na izbor člana tročlanog Predsedništva iz reda hrvatskog naroda.
Tako su sada i Srbi i Hrvati, a ne samo Srbi, za „reformatore Dejtonskog sporazuma“ remetilački faktor u sprovođenju njihovog projekta.
Neuporedivo lakše bi im bilo da su problem samo dežurni krivci Srbi, pogotovo u zaoštrenoj atmosferi koju je doneo rat u Ukrajini. Razumljivo je, stoga, što izrazitu razdražljivost kod stranih faktora izaziva produžavanje blokade delovanja institucija usled nepostizanja dogovora o Izbornom zakonu, pa je, posle otkazivanja sednice Doma naroda, američka ambasada u Sarajevu žestoko udarila po svim parlamentarnim strankama: „HDZ BiH, uz podršku SNSD-a, neprimjereno je iskoristio hitnu proceduru kako bi podnio uzmi-ili-ostavi prijedloge izborne reforme za koje je ranije zaključeno da su u suprotnosti s pravnim standardima i standardima ljudskih prava EU“.
Osuđena je, istovremeno, i „odluka SDA da zloupotrebi uslov za kvorum Doma naroda kako bi blokirala raspravu“, za koju kažu da je „nedosledna sa principima funkcionalnih demokratskih institucija“.
Krivi su, dakle, HDZ i SNSD, tj. Hrvati i Srbi, jer su pokušali da na brzinu proture usvajanje dokumenta koji bi omogućio izmenu Izbornog zakona u skladu sa kojom bi se izbor Predsedništva vršio po etničkom ključu, a prekorena je i SDA, zbog rušenja kvoruma. Krivica prvih je, nema sumnje, „prvobitni greh“, a Bošnjaka samo neodgovornost i prekršaj normi demokratskog ponašanja.
Očigledno je da su Izetbegović i njegovi istomišljenici nespremni da prihvate bilo kakvu zakonsku formulaciju kojom bi u izbornom postupku bio zaštićen hrvatski nacionalni interes, a Hrvati su, bar za sada, odlučni da ne popuste.
Iz Zagreba se oglasio hrvatski predsednik Zoran Milanović, zahtevom Zapadu da natera Izetbegovića da se usvoji civilizovano rešenje, a zbog neizjašnjavanja o Izbornom zakonu prozvao je i visokog predstavnika Kristijana Šmita, „čoveka koji je nelegalno ondje došao, nije ga izabrao Savjet bezbjednosti, ali se u sve upliće“.
Đavo je odneo šalu. Shvatljivo je, stoga, zbog čega je Izetbegovićeva iftarska iskrenost toliko zasmetala onim strancima koji sa njim objektivno već odavno rade na projektu „građanske Bosne“.
Poodavno (1997) je Redžep Tajip Erdogan slično Bakiru u gradu Siirtu na političkom zboru poneseno izgovorio stihove poznatog turskog pesnika, ideologa panturkizma Zije Gekalpa (1876 – 1924): „Džamije su naše kasarne, kubeta naši štitovi, minareti su naša koplja, a vernici naši vojnici. Ovo je sveta vojska koja čuva našu veru“.
Bio je osuđen na deset meseci zatvora. Posle sedamnaest godina, na istom se mestu podsetio tog događaja i ponovo odrecitovao iste stihove.
Bakir Izetbegović sigurno neće biti uhapšen, ali nije baš sigurno da će kao neprikosnoveni lider BiH za sedamnaest godina iftariti s istim porukama svojoj braći po veri. Jer, niti je BiH Turska niti je Izetbegović Erdogan.
Turski predsednik je prošle godine, u besedi povodom obnavljanja Baščaršijske džamije, bio umereniji nego u Siirtu, ali podjednako iskren i u punom sazvučju sa svojim kumom Bakirom, ovoga ramazana:
„A džamiju moramo uzeti kao centar da bismo napredovali u svakom smislu. Treba da vodimo našu decu u džamije što je više moguće. Naše žene i ćerke treba da posećuju džamije što je više moguće. Čak i nemuslimani mogu slobodno da posećuju naše džamije“. Izetbegović nemuslimane nije pominjao…
Zapadnjaci su naročito osetljivi na isticanje ključnog islamskog činioca u strukturi nacionalnog identiteta Bošnjaka, kako je to ramazanski iskreno učinio Izetbegović.
Nisu li upravo oni bitno uticali na to da se muslimani/Muslimani tokom rata (1993) nacionalno samoimenuju kao Bošnjaci, kako bi pred svojom i svetskom javnošću lakše opravdali podršku koju su im davali kao, navodno, ugroženoj strani u građanskom i međunacionalnom sukobu?
Neuporedivo teže bilo je obezbediti razumevanje, i pare, za držanje strane „nekakvim muslimanima“ na Balkanu, a protiv hrišćana, i to u vreme kad se islam planetarno sagledavao kao politička, demografska i civilizacijska pretnja.
Ovako, sa Bošnjacima umesto muslimana/Muslimana, sve je postalo logično za prosečno (ne)obaveštene zapadnjake: Zemlja je Bosna, u njoj, dakle, žive Bošnjaci, a Srbija je izvršila agresiju na taj miran narod, pa mu se mora pomoći…
Jedan od izveštača sa Prvog Bošnjačkog sabora, na kome je doneta odluka o usvajanju novog nacionalnog imena, zapisao je: „Noć u kojoj je zasedao Sabor bila je presudna – zaspali smo kao Muslimani, probudili se kao Bošnjaci“.
Za mnoge je buđenje bilo teško i dugo je trajalo… Možda su neki još uvek „među javom i med snom“.
Otprilike u vreme kad je Izetbegović bio u jeku svoje iftarske turneje, na TV N1 gostovao je direktor Memorijalnog centra Srebrenica Emir Suljagić. Najviše se, prepotentno i zlurado, bavio nezavidnom situacijom u kojoj se politički i vojno našla Srbija zbog pogrešne procene međunarodnih tokova i oslanjanja na Rusiju koja je, po njegovom stručnom mišljenju, već izgubila rat protiv Ukrajine.
Dao je i ekspertsku, naravno nepovoljnu, ocenu stanja Vojske Srbije, ali i upozorenje da je njeno naoružavanje skupim sistemima pretnja NATO-u i svim srpskim susedima. Ocenio je da Srbija to radi kako bi predupredila bilo kakvu intervenciju NATO-a u regionu, iz čega se može razumeti da on takvu intervenciju očekuje, a svakako i priželjkuje. Tajanstveno je nagovestio da Oružane snage BiH „ipak nešto rade“ i pomenuo sporazum o vojno-tehničkoj saradnji sa Turskom.
Šta li oni to u tajnosti rade?
Svakako se ne pripremaju za sukob sa atlantskim savezom. Treba li se, onda, čuditi nepoverenju RS prema zajedničkim oružanim snagama?
U kontekstu naše teme najzanimljiviji je, ipak, zaključni deo televizijskog nastupa ovog umišljenog predstavnika „probosanskih snaga“ i izrazitog srbomrzitelja. Prenosimo ga na osnovu izveštaja Radio Sarajeva:
„Na konstataciju da bi mu Dodik zamjerio to što je rekao da je „bosanski Srbin“, Suljagić je rekao: „Meni bi Milorad Dodik zamjerio što sam živ. Ja ne znam drugo ime. Nikoga ne vrijeđam. On o cijelim grupama ljudi govori dehumanizirajućim jezikom. Ako oni nisu Srbi i nisu iz BiH, ne znam kako drugačije da ih nazovem. Ne govorim o njima kao pravoslavcima. Dodik kontinuirano govori o Bošnjacima kao o muslimanima“.
Suljagić očito ne prati Izetbegovićeve iftarske istupe. Teško da bi neko ko je slušao Bakirove iskrene ramazanske izlive verskog nadahnuća na TV „Hajat“ ili u Cazinu ovde nešto mogao zameriti Dodiku.
Ili, možda, Bakir dehumanizuje Bošnjake govoreći o njima prvenstveno kao o muslimanima?
Ko je tu u pravu? Ne mogu biti i Bakir i Emir. Ili možda mogu, pa kako kad zatreba.
