Poznato je da je 29. maja 2016. godine aktuelni predsednik srpske Vlade doneo odluku da se u Beogradu podigne spomenik ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću, a nedavno je objavljeno da će spomenik biti postavljen na Studentskom trgu, ispred Filozofskog fakulteta.
Kako je već uobičajeno kod nas, mišljenja su i u vezi s tom odlukom podeljena. Jedni misle da ubijeni premijer zaslužuje spomenik, ali da je neprilično da ga podižu oni protiv kojih se borio. Drugi se pak pitaju da li takav političar zbilja zaslužuje spomenik u prestonici zemlje koja je ratom razarana, s obzirom na njegovu izjavu datu Njujork tajmsu 8. marta 1999. godine da sa Srbijom ne treba potpisati mirovni sporazum sve dok se Milošević ne obori.
U vezi s tom odlukom, prof. dr Milo Lompar ukazuje da je glavni problem lišenost kriterijuma po kojem se Đinđiću podiže spomenik: „Ako je kriterijum političko ubistvo, onda treba početi od spomenika kralju Aleksandru Obrenoviću i kralju Aleksandru Karađorđeviću. Njihovih spomenika u Beogradu – nema. Ako je kriterijum – činjenica vlasti, onda bi se prvo trebalo setiti kralja Milana Obrenovića. Ako je kriterijum – popularnost i demokratičnost, onda bi trebalo početi od najpopularnijeg i najdemokratskijeg našeg vladara: kralja Petra I Karađorđevića. Nijedan od ovih vladara nema spomenika u Beogradu“ (Polihistorska istraživanja, str. 186).
Iako je vremenska distanca u odnosu na političko delovanje pokojnog premijera mala – zbog čega još uvek nije moguće objektivno oceniti njegov istorijski i politički učinak – nije nam potrebna distanca za sud o tome da je bombardovanje Srbije 1999. godine bilo – zlo. Kao sasvim obična građanka, koja je tada živela u Nišu, ne mogu da zaboravim scene čiji smo tada bili svedoci (recimo, ovo i ovo). Stoga mislim da je i svojevremeni zahtev da se nastavi sa proizvođenjem takvih prizora takođe bila ona znamenita Fušeova greška („C’est pire qu’un crime, c’est une faute“).
Ostaje i nedoumica – zašto bi spomenik trebalo podići ne na mestu gde je premijer ubijen, ispred zgrade Vlade u kojoj je radio, već na Studentskom trgu, i to ispred Filozofskog fakulteta? Zašto se podiže spomenik političaru na trgu na kojem su Rektorat, Filozofski, Filološki i Prirodno-matematički fakultet, spomenici Njegošu, Dositeju, Jovanu Cvijiću i Josifu Pančiću? Kao što kaže profesor Lompar – po kom kriterijumu?
Kada razmišljam o tome kome bi bilo daleko priličnije podići spomenik ispred Filozofskog fakulteta, odmah mi pada na um ime jedne velike Srpkinje – Ksenije Atanasijević (1894–1981). U Beogradu ne postoji spomenik toj prvoj filozofkinji u Srba, prvoj ženi koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu, prvoj ženi koja je predavala u visokoškolskoj ustanovi na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Bez obzira na sve vrste progona kojima je bila izložena – a politički je proganjana i od nacista i od komunista – njen integritet bio je neprikosnoven, a u „zlim vremenima“ u kojima je živela, ova „najučenija žena na Balkanu“ čvrsto se borila za pravo na slobodu mišljenja.
Beograd i Srbija duguju spomenik Kseniji Atanasijević tim pre jer joj se danas ni groba ne zna. Nekoliko godina nakon njene smrti prekopana je grobnica u kojoj je sahranjena, budući da niko nije plaćao grobljanske takse. Tako danas ne možemo ni da položimo cveće na njen grob.
Ksenija Atanasijević volela je svoju zemlju, bila joj je privržena. Iako je u Prvom svetskom ratu izgubila rođenog brata i brojne prijatelje, njen odnos prema ratu i bombardovanju Beograda bio je jasan i nepokolebljiv: „Beograd je hrabro podnosio bombardovanje Austrijanaca, dok su mu najbolji sinovi, među kojima i moj brat, ginuli boreći se sa tri neprijateljske vojske. Beograđani su junački podnosili gladovanje i hladnoću, a ogromna većina njih odbijala je da stupi u makakav odnos sa okupatorom“ (navedeno u: Život i misao Ksenije Atanasijević, str. 24).
Iz njenog dnevnika saznajemo i o tome šta je mislila o „savezničkom bombardovanju“ Beograda, na Uskrs 1944. godine: „Ovakvo divljaštvo od Engleza i Amerikanaca prema nama, koji smo im tobožnji saveznici, nikad nisam mogla očekivati. (…) Beograd je zločinački razrušen. Čitave ulice su uništene. Osećam se duboko nedorasla da shvatim zašto je sve to bilo. Moja shvatanja su uvek bila etička i logička. Realnost je užasna i jeziva. Zašto je sve ovo čudo bilo – doista ne znam“ (navedeno u: Život i misao Ksenije Atanasijević, str. 201).
I sada, kada razmišljamo o tome kome se i gde, kod nas, danas podižu spomenici – a spomenik Endiju Vorholu je najnovija ideja – ne možemo da se otrgnemo utisku o hroničnom nedostatku kontinuiteta, reda i logike. Ukoliko bismo podigli spomenik Kseniji Atanasijević, utvrdili bismo svest o tome šta je vredno, a šta nije, ko su nam neprijatelji, ko su nam „saveznici“, a ko stvarni prijatelji, ko nas je bombardovao kao neprijatelj, ko nas je bombardovao kao „saveznik“, a ko nas nije nikada ni bombardovao ni napadao.
Upravo to jeste svest koju neki danas ovde žele – bar da zatome. Zato Endi Vorhol, a ne Ksenija Atanasijević.
Zoranu Đinđiću moglo bi se štošta zameriti, ali ne i osporiti da je bio inteligentan i obrazovan. I on bi, sigurno, osetio nepriličnost pomenute „spomeničke politike“. Osim što je namerno kontroverzna, pa proizvodi stalne spektakle, njen cilj danas sigurno nije negovanje i građenje istinske kulture sećanja srpskog društva. A u toj kulturi svakako bi trebalo da je ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu mesto za spomenike velikim srpskim misliocima, od kojih je jedna od najznačajnijih srpskih žena – Ksenija Atanasijević.
Slađana Ilić
www.fsksrb.ru
