ŠTUTGART Već nekoliko meseci za redom Radio-Televizija Srbije potencira, tako izgleda mnogima u rasejanju, neko novo „Bratstvo i jedinstvo“ –bar u partizanskim filmovima koji se prikazuju iz nedelje u nedelju. Posebno smo uočili filmove koji prikazuju loše baliste i dobre Šiptare, pardon, valjda od Josipa Broza preuzetoj, a danas po novoj Vučićevoj terminologiji –Albance, koji se, eto, junački bore na strani kasnijih pokoritelja Srbije –partizana! Bore se, gle čuda, protiv svojih saplemenika! Šiptari iz Bujanovca i okoline naziv „Šiptari“ smatraju pogrdnim i uvredljivim iako je njihova matica Albanija i zvanično, kao nedavno u Briselu, predstavljena na tablicama sa imenima država čiji su predstavnici sedeli za stolom ne kao Albanija nego kao kao „Shqiptarët“.
Prikazani su filmovi o „Kapetanu Lešiju“ i njegovoj borbi zajedno sa Šiptarima protiv balija, zatim o „Ešalonu doktora M.“ i tako dalje. Pogotovo stariji pripadnici srpske dijaspore, koji su se od partizanštine i vladavine komunista razbežali širom planete još od šezdesetih godina prošlog veka, stariju generaciju koja je pobegla 1945.g. namerno ne pominjem jer je malo ko iz te generacije živ, ne razumeju koji je razlog naterao RTS da emituje –sa današnje tačke gledišta- dosta glupavo urađene pomenute partizanske filmove u čiju istinitost ili istorijsku vrednost, danas verovatno, ne bi verovali ni tvorci tih filmova? Čak i čovek čije partizansko ratovanje je, navodno, služilo kao ideja za film o kapetanu Lešiju, Crnogorac Đoko Lekić, poreklom iz Bara, je u jednoj priči za novine rekao da mnogi „filmski“ događaji su ili preuveličani ili sadrže malo istine.
Dobro, možda je nekih minimalnih izuzetaka i bilo, da su pojedini Šiptari, posle sloma Italije 1943.g. koja je bila okupirala Srpski Kosmet, slično hrvatskim domobranima i ustašama, videvši da Nemci beže pred pobednicima, pristupili partizanima da na vreme spase glave. Jer, koliko se zna, bar što se Hrvata tiče, niko od ondašnjih partizanskih glavešina nije proveravao da li su novo pridošli „kasnoborci“ počinili zločine nad srpskim življem ili nisu. A skoro svi su znali za strašne ustaške zločine ali im je neko (Tito? Kardelj? Đilas?) naredio da se o pokolju Srba, Jevreja, Roma i pripadnika drugih naroda u fašističkoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj ne govori. Valjda ni sam maršal nije, kao Hrvat- ako je to zaista bio- nije podnosio istinu.
Nije li Tito lično –kada su mu Rusi predali zarobljenog Mesićevog rođenog strica koji je komandovao jednim delom hrvatskih bojovnika u napadu i pustošenju Staljingrada, tu protuvu od čoveka, prihvatio i dao mu čin pukovnika u novoj, tobože „Jugoslovenskoj armiji“? U kojoj je ipak, pomenimo istine radi, bilo zastupljeno najviše –Srba. Što je bilo i razumljivo. Srbi su, na teritorijama kojima je vladala fašistička NDH, bežali pred ustaškom kamom i maljem u partizane, da spase glave.
Četnici su bili i preslabi ali i daleko, toboži „saveznici“ –posebno Englezi, su im otkazali svaku pomoć zato su manje delovali na terenu, pa je begstvo u pratizane često bila jedina mogoćnost da se spase bar po koja muška glava od brojnih zlikovaca u liku hrvatskih ustaša i domobrana. I, kao po običaju- Srbi su dugo ćutali o svim srpskim žrtvama, masakrima i tajnog „pomilovanja“ hrvatskih zločinaca od strane ondašnje vrhuške.
Da li je l Tito lično želeo ili naredio, što mu u ono vreme dođe isto, ili su to bili srpski komunisti predlogom u Beogradu, na Trećoj sednici AVNOJ-29.11.1945.g. iz koje je proizašla kasnija Savezna skupština, -uvođenje „Bratstva i jedinstva“ i skrivanje genocida nad našim narodom koji je izgubio stotine hiljada žrtava?
Još u martu 1945.g. je –verovatno na predlog srpskog jevrejina Moše Pijade, pop Vlada Zežević, partizanski prvoborac i tadašnji ministar unutrašnjih poslova, potpisao Zakon o zabrani povratka u svoje domove na Kosovu između 150 i 200.000 od Italijana i Šiptara proteranih Srba. Na pitanje ZAŠTO -Srbi nisu nikada dobili adekvatan odgovor. Inače, po popisu iz 1931.g. na Kosovu je živelo 331.549 Srba znači 60,6% stanovništva, Šiptara je bilo 180.170 ili 32,64%.
O proveri zločina Šiptara nad srpskim življem ne treba gubiti reči. Jednostavno –provera očigledno nije bilo jer da ih je bilo, kako onda objasniti ogromne količine naoružanja koje je na Kosmetu, od puške do topova skrivenih u stogovima sena, u vreme jedne dosta kasne akcije inicirane od tadašnjeg ministra policije i šefa UDBE Aleksandra Rankovića, pronađeno u šiptarskim kućama, štalama i na imanjima? I pored toga –i Šiptari su po nardebi „odozgo“ postali „voljeni“ deo tog jednoumlja zvanog „Bratstvo i jedinstvo.
Tito je na mig Staljina koji je predlagao stvaranje balkanske federalne države u koju bi ušle Jugoslavija, Albanija i Bugarska već 1946.g. dozvolio da se bar još stotinak hiljada ljudi iz Albanije doseli među pod vlašću Italije već na Kosovo doseljenih i do 200.000 Albanaca. Zahvaljujući ogromnom doseljavanju ljudi iz Albanije, prema popisu stanovnika iz 1948. g.na Kosovu je živelo –sada Albanaca a ne Šiptara- već 498.242 ili 68,48% njih i oko 199.961 Srbin i Crnogorac ili oko 27,48% u odnosu na ukupan broj stanovnika.
Toliki priraštaj Albanaca je posledica pomenutih proterivanja Srba i naseljavanje Albanaca ali se samo delimično pripisuje i njihovom natalitetu koji je potstican velikim socijalno-novčanim pogodnostima i poboljšanjem zdravstvenih usluga koje je nudila Titova Jugoslavija albanskim porodicama sa velikim brojem dece.
Pomenimo i to, da je te po Srbe zlokobne 1946.-te godine, novi u Skupštini tobože „izglasani“ Ustav, „odsekao“ Srbji „glavu“ (Vojvodinu) ali i „noge“ (Kosmet) i tako novom od komunista proglašenom od matice Srbije nimalo zavisnom autonomijom, iskasapio Srbiju. Uz to su Srbi-komunisti, novoj pokrajini Kosmet rado dodali još nekoliko gradića i sela koji su uvek bili –Srbija.
Pišem „tobože izglasani Ustav“ jer se dobro znalo kako se tada glasalo. Najverovatnije po volji (i nardebi?) od Srba u maršalsku uniformu uvaljenog apsolutnog vladara tadašnje Jugoslavije, bivšeg kaplara austrougarske soldateske koja je uz učešće Broza opustošila Srbiju, bivšeg bravara, bivšeg robijaša i bezbroj drugih „bivšeg“ –Josipa Broza zvanog Tito. Da li vas takav vid „glasanja“ potseća i na današnja glasanja? U to sam siguran!
Naravno da se postavlja pitanje, da li je o prikazivanju tih filmova, za koje, moram da priznam, ne znam da li su prikazivani samo u okviru satelitskog programa RTS nama u inostranstvu ili i u redovnom programu u Srbiji, odlučio lično, kako ga mnogi opozicionari i retki opozicioni štampani i elektronski mediji nazivaju, glavni urednik svih srpkih medija –AV? Ili je to inicirao, naslućujući želju „glavnoga“ neko od brojnih i uvlakača i podvlakača?
Pitam se, ako je Aleksandar Vućić poželeo prikazivanje pomenutih filmova, da li je on možda morao to da učini po nalogu Amerikanaca, Nemaca, Francuza ili ko zna koga iz te bratije? Možda, da bi se posle svih ubistava i progona Srba poslednjih godina na Kosovu, našoj mlađoj generaciji pokazalo da su Šiptari ipak bili- za zapadnjake su to oni i danas- „dobri momci“. Kojima bi Srbi, zbog zahvalnosti da su njihovi preci, prikazani u pomenutim filmovima, kobajagi ratovali sa Srbima protiv okupatora i drugih zlotvora, ipak trebali da priznaju od NATO pakta u šiptarsku korist otetu, nezavisnu državu Kosova? U ludoj zemlji Srba i još luđoj uređivačkoj politici RTS-a je sve moguće- pa i to!
Za KORENE
P. Rakočević, Štutgart
