Za nepune dve godine, posle jedne očigledno neuspele reorganizacije vlade, vrhuška ponovo Srbe tera na izbore. Zaista, kome u Srbiji opet trebaju izbori? Napaćenima i već izgladnelima sigurno ne. Narod se pre bezmalo dve godine izjasnio za koga je. Glasači su u toj predizbornoj kampanji, kao i uvek do tada, čuli brojna obećanja za koja su unapred trebali da pretpostave da se ona neće ispuniti.
Odavno se zna da je sve što pričaju političari obična „navlakuša“ ili jednostavnije rečeno, čista laž. Ipak, izašli su na birališta i glasali su kako su glasali. Valjda se narod, bar malo, ponadao da će ta tada izabrana „nova vlast“ učiniti makar imalo da život postane snošljiviji. Da bar ima hrane, grejanja, struje, lekova. I da će biti posla i zarade kako bi se nekako preživljavalo. Na žalost, kao i bezbroj puta dosada, narod je opet bio prevaren. Umesto više radnih mesta, vrhuška je krenula da svojim „reformama“ uništi i ono malo mesta koja su preostala posle pljačkaške „tranzicije“. Umesto da se reši partijskih kadrova –rukovodilaca društvenih firmi koji su napravili ogromne gubitke pljačkajući za sebe, svoje partije i rodbinu i dovede sposobne menadžere koji bi pokrenuli pogone, vrhuška želi da zatvori i te “neisplative fabrike” i još više ljudi izbaci na ulicu!
Kako Srbi ne bi više mislili na velika već data lažna obećanja, pre nekoliko meseci krenula je neviđena, posleizborna kampanja dodatnih lagarija, davno planirana za pripremu novih izbora, u međuvremenu „overenih“ za 16. Mart. -Gradiće se brze pruge sve do Budimpešte, trubili su i znani i neznani. Tamo neki beskrupulozni tobožni “vizionar” u svojstvu ministra lagao je Srbe da će uskoro početi izgradnja kanala Dunav-Egej. Samo još da na to pristanu siromašni Makedonci i Grci koji su već u bankrotu i samo da se nađe neko ko je dovoljno lud da investira bar 20 milijardi dolara u tu najnoviju, nikome potrebnu srpsku utopiju! Naravno, za ličnu upotrebu, kolala je i zvanična priča o silnim investicijama Arapa koji će samo deliti dolare jer oni, jadni, ne znaju gde će i šta će sa parama.
Šta bi Srbija samo sa jednim kanalom i jednom brzom prugom? Ništa. Zato je odmah aktivirana prastara priča o beogradskom metrou. Treba, doduše, i za to samo nekoliko milijardi, ali, daće Vučićeva „nova braća“ –Arapi koji su koliko do juče, a možda to čine još uvek, sufinansirali zloglasni šiptarski UČK i priznali nezavisno Kosovo. O obećanjima novih radnih mesta, i pričama koji belosvetski koncern, navodno, dolazi da u(ne)sreći Srbe, ne treba ni govoriti jer sve priče ne bi stale na stranice KORENA. Doduše, nekoliko tobožih projekata je puklo pre nego su se iskristalisala obećanja vrhuške. Na primer fabrika čipova za kompjutere. Čulo se, nema Srbija te kadrove u koje bi Arapi uložili dve milijarde dolara. Zato je nestala srpska „Silikonska dolina“. Ništa strašno, ljudi iz vlade već obećavaju nove profile fakultetskog obrazovanja, za koju godinu biće i tih stručnjaka na berzi rada. Neka Arapi samo malkice pričekaju!
Naravno, zna se, uz metro ide i „Beograd na vodi“ za siću od samo 3,4 ili koju milijardu više. Biće para i za nekoliko dodatnih mostova, koridora 10, 11, možda i za još koji pride, što da Srbija nema i još koji aerodrom? Tu su i njive. I u njih će Arapi uložiti milijarde za staklenike, sisteme za navodnjavanje i ko zna u šta još. Srbi treba samo da pristanu, milom ili silom, da rade kao robovi dobijajući za to siću koja ne pokriva ni polovinu tzv. „potrošačke korpe“. Za to „robovanje“ je po naručenoj meri sklepanim Zakonom o radu, već hteo da se postara nekadašnji uništavač preduzeća koja je olako oterao u bankrot, tada zloglasni stečajni upravnik, potom ministar Saša Radulović. Znamo da ga je Vučić prvo dovukao u vladu, omogućio mu brljanje uz instrukcije Prvog potpredsednika, a kada je video da će možda nastati radnička pobuna, jednostavno ga je šutnuo i po njemu osuo čuveno srpsko „drvlje i kamenje“! Znači, kao i uvek do danas, samo debele laži na sve strane. Biće ih, kako se termin izbora približava, još više. Prosečno obrazovanom Srbinu je bilo jasno, da su novi izbori mesecima pre odluke, već bili u pripremi. Treba narod opet „navući“ da izađe na birališta. Srbi se, to je u međuvremenu i naučno dokazano, najviše pale na glupave laži i suluda obećanja!
A onda, posle najmasnijih lagarija u istoriji, sledio je udar pravo maljem u glavu glasača. Posle brojnih tobožnjih snebivanja “hoće-neće” Vučića i kompanije, raspisani su novi izbori. Da bi vlada dobila novi legitimitet, pričaju. Bože, koja glupost! Znaju li ti političari na čelu sa Tomom Nikolićem, Vučićem i marionetom Dačićem, šta uopšte pričaju?
Znači li to, da je dosadašnja vlada bila nelegalna iako ju je narod birao? Da nije to zakasnelo priznanje, da je kod poslednjeg glasanja ipak nešto muvano kada oni sami sada pričaju o potrebnoj „legalnosti“ nove vlade? U zemlji Srba je sve moguće pa i to!
I tako, hronološki, stigosmo i do odgovora na pitanje kome trebaju skupi izbori? To je bar jasno. Samo Vučiću. On smatra da je već stekao ogromnu popularnost u narodu, pa mu najnovije glasanje može možda doneti apsolutnu većinu u srpskom Parlamentu! A sve to zbog nekoliko hapšenja koja još nisu urodila nikakvim konkretnim rezultatima jer niko (još) nije osuđen, skoro nikome oduzeta pljačkom stečena imovina, potom “tempiranjem” najnovije afere o informacijama kriminalcima koje su dolazile direktno iz Kabineta ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića itd. Zaboraviće narod do 16. marta, smatraju verovatno njegovi brojni savetnici, da se živi sve teže, da vlada nije, osim novih, pregolemih zaduživanja uradila gotovo ništa. Novi dugovi će za samo 2 godine vladavine, ako Arapi daju dodatni kredit od 3 milijarde $, porasti za oko novih 10 milijardi! Bar na tom polju, sustigli su prethodnu vladu za koju tvrde da se neizmerno zaduživala na račun srpske budućnosti. Ako ta budućnost u Srbiji zaista sa našim bivšim i sadašnjim političarima postoji. Plašim se da je Srbija na ivici bankrota, možda je već prekoračila i tu granicu.
Doduše, moglo je i jednostavnije i jeftinije na „presto“ postaviti novog vlastodršca. Vučić je mogao da otkaže koalicioni dogovor sa Dačićem i njegovima, vlada bi pala, pa bi Toma Nikolić, posle dogovora sa Dačićem da će se njegovi i dalje starati za većinu u Skupštini, imenovao novog mandatara. Pozvao bi mlađanog Vučića, uvek napućenih usana kao da se na nekoga duri, da postane premijer i osnuje novu vladu. Čak je i Dačić nudio Vučiću tu rokadu. Sve to ne bi koštalo skoro ništa. Ali bi Vučića “koštalo” 2 godine manje vremena vladavine Srbijom jer bi novi izbori bili raspisani, kao što je to propisano ustavom, već za dolazećih 24 meseci. Zaista, moram da priznam, još samo 2 godine vladavine je premalo vremena da se zaposle svi rođaci, prijatelji, partijski drugovi, da se obogate oni koji još nisu bili vlast, da se očerupa i ovo još malo preostale privrede, agrara, prodaju oranice, reke, jezera, šume … –tačnije da se rasproda ceo jedan narod. Osim toga, kada bi ostao Dačić, imao bi jakog koalicionara koji bi mu, verovatno, onemogućavao mnoge nepopularne mere. Sa nekim mini-koalicionarima koji jedva da imaju dva-tri mandata u Skupštini, biće sve jednostavnije i lakše nego sa Dačićem. Ima, bre, da ćute!
Zato –sigurno je sigurno, bolji su novi izbori! Ovako, ako se pobedi na izborima 16. marta kako se i očekuje, uzjahaće oni Srbiju i jahaće je, sem ako se u međuvremenu ne dogodi neko čudo koje obično u širokom luku zaobilazi Srbiju, pune 4 godine! Vremena za sve promene -ihaha! Da li će Srbima biti bolje? A kada je to našem narodu u jednoumlju, ili jednopartijskoj vladavini bilo dobro? A, kako izgleda, upravo se teži tom cilju.
Na stranu troškovi novih izbora. Stručnjaci govore o najmanje 30 miliona evra za organizaciju i plaćanje partijama posle glasanja, po mnogima, nepotrebnih izbora ili kako ih neki već zovu, „izbora zbog lične sujete“. Za te pare je moglo da se obnovi najmanje 10 do 15 bolnica u Srbiji od kojih mnoge liče na štale iz tzv. „trećeg sveta“. Ili da se naprave obdaništa, škole, nahrani gladni narod sa 15 miliona porcija tople hrane -to je preko 40.000 porcija po osobi dnevno -celih 365 dana u godini! Pa čak da se, po receptu poznatog rasipnika tuđeg novca Mlađana Dinkića, kod prosečne dotacije strancima po radnom mestu od oko 4000 evra, otvori najmanje 7500 radnih mesta i obezbedi, koliko toliko, egzistencija oko 30.000 ljudi jer u proseku srpska porodica broji maksimalno samo četiri člana. Na ovom mestu bi moglo da se pomene bezbroj primera korisnijeg trošenja novca koji će (uzalud?) progutati izbori.
Srbi u rasejanju su shvatili nepotrebnost izlaska na takve vanredne izbore pa se kao nikada do danas, samo veoma mali broj njih upisao u biračke spiskove. U mnogim konzulatima neće se ni otvoriti glasačka mesta jer se nije prijavilo potrebnih stotinu glasača. A i od onih koji su se prijavili, glasaće, prema ranijim iskustvima, samo polovina upisanih. Valjda je interes zato loš što dijaspora ima i druge izvore informacija koji ne šire neke, blago rečeno, „šarene laže“ i vaćaroška obećanja o „kulama i gradovima“, i „medu i mleku“…
P. Rakočević
