Kome verovati?

Ili, može li se verovati „nezavisnim medijima“ i da li ih uopšte ima? Moram da kažem da mi se ova tema spontano nametnula. Juče mi je administracija fejsbuka poslala, kao uspomenu, moj tekst iz marta 2017. godine pod naslovom „Dobar dan, pošto Blic“, pa najbolje da citiram poentu:

– Dobar dan, koliko košta Blic?

– 35 dinara!

– Ma ne, to vidim, nego koliko koštaju vaše novine kao list u celini?

– A, to! Nema prodato. Prodato SNS-u, Srpskoj naprednoj stranci!

I tako ja osta bez svojih novina, koje sam čitao od kako su se pojavile. A sve mi se čini da ću ostati i bez svog omiljenog elektronskog medija Tv N1, koji je, po meni, već poodavno prestao da bude nezavistan, a čaša se prelila posle emisije Dan uživo od 24. marta u kojoj voditeljka razgovara sa urednikom portala N1 (tako ga je pretstavila) povodom godišnjice NATO bombardovanja Srbije.

Već na početku razgovora, voditeljka usmerava razgovor u željenom pravcu – eto “različiti mediji danas na različiti način izveštavaju o tome, tabloidi pišu o tome da nećemo zaboraviti, da nećemo oprostiti, da je strašno šta su nam uradili, čak da su krenuli kopnom da se ne bi dobro proveli, Politika, kaže da je to agresija koja teče… „ a zamera joj – Politici , i kad kaže „da agresori koji su nas bombardovali bez i malo kajanja za ono što su nam učinili pre 24 godine, se čude što se slične stvari danas dešavaju u svetu …“

Mlađani urednik portala iste tv kuće prihvata taj narativ – da, primetio je i jutros kad je dolazio na posao, na ulici i u prevozu, da se ljudi prisećaju da je nepojmljivo da se to desilo, ali primećuje da je „zanimljivo to da svi koriste to za neki svoj interes i često se koristi taj dan za potpirivanje tih nacionalnih emocija, što proizvodi neki anti zapadni i anti evropski stav, a naša država i svi njeni zvaničnici zapravo tesno sarađuju sa svim tim državama po potrebi …“ pa konstatuje da „izazivanje svih tih nacionalnih emocija„ nije dobro za nas.

I dok on ukazuje na štetu koju ćemo zbog tog pretrpeti – proizilazi da zbog te štete koja će da nas strefi ako nastavimo da se sećamo, treba da zaboravimo šta nam se dešavalo za vreme bombardovanja i da prihvatimo zapadni narativ da je „Milosrdni anđeo“ bio ne samo milosrdan, već i ono – bilo je i žrtava, ali vredelo je!, voditeljka ide dalje, pa primećuje „da se nismo dovoljno suočili sa tim šta je prethodilo tom NATO bombardovanju“ – što bi moglo da bude i tačno ako bi se promatrale i jedna i druga strana, ali njoj to očigledno nije u glavi jer navodi primer koji me je konačno dotukao. Eto reče ona „RTS se opredelio da ove godine za taj dan nsptravi nekakav dokumentarno igrani film o žutoj kući. Dakle to je jednostrano i znači da mediji učestvuju i dalje u zloupotrebi i nikada ne razjasne to do kraja, dakle nikada ne čujemo drugu stranu.“

Šta reći na ovo. Postoje primeri koji govore sami za sebe i jedino pitanje koje bi tu moglo da se postavi drugoj strani je – da li ste živim ljudima vadili organe za prodaju ili niste. A dokaza za to ima dovoljno – ne naših nego međunarodnih (evropskih). Dik Marti švajcarski političar i bivši tužilac, je u izveštaju za Savet Evrope, 2010. godine, potvedio i osudio zločine OVK, uključujući i slučaj trgovine ljudskim organima. Presude Haškog suda o tome nema – pozvani svedoci se na sudu nisu pojavili iz opravdanih razloga – pobijeni su. Jedini preostali svedok, Hašim Tači, je već duže vremena u Hagu – čeka suđenje.

„Ko bi bio ta „druga strana“ koju je RTS trebalo da intervjuiše kako bi njihov dokumentarac bio izbalansiran? Da nije „arapski doktor“, kako se o kasapinu govori u filmu, tj. turski hirurg Jusuf Sonmez, „Doktor Vampir“ kako ga je „Gardijan“ nazvao 2010, koji je optužen za nelegalnu trgovinu organima na Kosovu? To je isto kao i kritikovati bilo koji dokumentarac o Aušvicu zbog toga što ne sadrži i razgovor s Mengeleom. Utoliko pre što je Sonmez u bekstvu otkako ga je Euleks optužio i za njim je raspisana Interpolova poternica” (Filip Rodić, “Pravda za Žutu kuću”, Koreni, 29. Marta, 2023).

A to sa N1 je naročito izraženo posle početka rata u Ukrajini. Prati se isključivo zapadni – američko-eevropski narativ, u meri da to postaje ružno. U njihovom udarnom dnevniku u 19 stalno se pojavljuje onaj ukrajinski komičar Volodimir Zelenski koji, očigledno po nalogu američkih sponzora, obećava rat protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca, a u pauzama tih seansi se slika sa svojom ženom Olenom za američki Vog – ona, na naslovnici, na WC šolji sa žutim gaćama ispod kolena.

A u pitanju je rat koji Amerika vodi protiv Rusije primenom na delu nove američke doktrine koju je američki predsednik Bajden javno saopštio po stupanju na dužnost – američki vojnici neće više ginuti po svetu, nakon čega je nastupilo i povlačenje iz Avganistana sa svim posledicama po tamošnji živalj koji je ostavljen na milost i nemilost talibana. I sada, primenom te nove doktrine, u njihovom ratu protiv Rusije, ginu Ukrajinci. Ako ikada dođe do procesuiranja vinovnika ovog suludog rata Volodimiru Zelemnskom bi trebalo suditi kao ratnom zločincu koji takvom poslušničkom politikom uništava i svoju zemlju i svoj narod. Rusija je zapadnom politikom zaokruživanja od strane NATO zemalja gurnuta u taj rat i ona ga ne sme izgubiti, po cenu nuklearnog odgovora, a to bi onda bio i kraj ove civilizacijske ere. Niko da shvati Makronovo upozorenje – ne smemo poniziti Rusiju.

Nisam ja nikakav rusofil. Više sam Evropljanin – i zvanično, i od voditeljke i od njenog gosta, aktera gore opisane emisije upriličene povodom godišnjice NATO bombardovanja Jugoslavije. Ne može se u ime načela Audiator et altera pars – neka se čuje i druga strana, koje mi je kao pravniku sa pedesetogodišnjim iskustvom sigurno bliže poznato nego njima, na jednoj strani pozivati na to načelo, a na drugoj strani – suprotno tome, bespogovorno u praksi zastupati suprotne stavove, samo zato što vam je vlasnik sa zapada. Ne može se, samo primera radi, blagonaklono prelaziti preko zloćina ekstremno neo-nacističke organizacije Azovski puk – i u ovom ratu i u periodu koji mu je prethodio (oni koji ne veruju neka to malo istraže na internetu) i pretstavljati ih kao oslobodilačku armiju, a spočitavati Rusiji što i ona u ovom ratu koristi “plaćeničku” Vagner grupu. Ne može se na jednoj strani zamerati Rusiji što instalira u Belorusiji nuklernu balističku infrastrukturu a ne pomenuti da to Amerika već duže vremena čini u NATO zemljama koje okružuju Rusiju ….

I šta sad da radi ovaj hroničar, amater – koji ne živi od ovog što piše, a koji se tim poslom bavi više od 20 godina. Nije istoričar i ne raspolaže resursima koje profesionalce u tom poslu – tamo gde rade ili za koga trade, prate. Ima li nezavisnih medija na koje bi u tom poslu mogao da se oslon – nema. I šta sam ja onda? Najrađe bih da ostanem kod onoga što je pokojnii Slaviša Lekić rekao u predgovoru moje poslednje knjige Opančarska hronika III:

“Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući njegovo štivo znam da je jedna od najradoznalijih i najobaveštenijih osoba, onaj dobri duh koji je uspešno pomirio dnevne (ne)podopštine i hroniku… Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući vidim da je dugog pamćenja, dosledan i nepotkupljiv, senzibilan i temperamentan… Ne znam Dragišu Čolića ali znam i da se može podičiti neuobičajenom dozom intelektualne odgovornosti, morala i smisla za korektnost… Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući ga vidim da je nadahnut poput pesnika, hladan poput naučnika a precizan poput časovničara…

I bolno secira, tako volšebno radoznao.

Ne znam, rekoh već, Dragišu Čolića; da ga znam, zahvalio bih mu zbog svega nabrojanog a i možda bih nešto napisao o njemu.“

A na kraju dilema – kako dalje i da li ići dalje? Da, možda ne, što bi rekli u onoj tv emisiji. A ako bude onog prvog – ono iskonsko, use i u svoje kljuse

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

autor:Dragiša Čolić