Donese mi poštar račune za komunalije.
Kad sam video koliko dugujem za struju, momentalno sam im EPSovao sve po spisku i u višoj i u nižoj tarifi. Izgleda da Obrenovac i Kostolac jedva podmiruju potrebe mog domaćinstva.
Račun za smeće – ogroman. Kao da đubre iz kontejnera do deponije odnose turbo – mlaznim avionima, ili svemirskim brodovima.
A tek održavanje stepeništa! Košta kao da ga zajednički čiste Đoković i Mesi.
Račun za vodu je, u stvari, harač. Pitam se da li žena i ja koristimo običnu vodu ili, možda, neku specijalnu. Izgleda da se kupamo i umivamo Minakvom obogaćenom magarećim mlekom, kuvamo u Miveli Mg, a pijemo Knjaz Miloš.
I nije tu kraj. Ima i jedna opomena. Opominje me gradsko groblje da izmirim grobarinu za taštu, inače preti joj ekshumacija.
– Ženo, tvoju majku uskoro sele iz večne kuće!
– Gde?! – zaprepasti se.
– Najpre u najlon džak, a onda u visoku peć. Nedostaje im, valjda, koks.
– Pa je l’ ona to zaslužila od ove države! – zakuka.
– Da li je zaslužila, ne znam, a da smo mi najzaslužniji, to znam sigurno. Nismo platili grobno mesto već tri godine i sad…
E, tu mi je bio kraj. Napala me kao lavica iznemoglog mužjaka antilope Gnu. Posle nekoliko minuta rafalne paljbe i bljuvanja vatre, zapovedila je.
– Idi u selo, prodaj hektar zemlje i izmiri dug! Hoću da mi mati počiva u miru!
– Ali, ženo, ona možda uopšte nije tamo gde smo je sahranili!
– Kako to misliš?!
– Znaš i sama da još uvek dobija pozive za glasanje. Znajući je, verujem da se redovno odaziva. A pošto su kod nas često neki izbori njoj se ne isplati povratak u grob. Garantujem da se krije negde.
– Gde se krije, bog s tobom?!
– Najverovatnije u biračkom spisku! Tu je svakoj vlasti na dohvat ruke…
autor: Ljubomir Ilić
