SVEDOČENjE MONAHA MITROFANA
Među „jugonostalgičarima“ se često čuje kako je Titoslavija bila idealna zemlja, u kojoj se sjajno živelo. Navodno, čak su i verske slobode svima bile dostupne. Naravno da nije tako. Bezbožje je bilo ideologija Titove države, i tada je posejano seme zla čiji su plodovi i sada prisutni. Treba se sećati, da ne bismo ponavljali greške prošlosti.
Tekst koji čitalac ima u rukama je iz ostavštine pokojnog monaha Mitrofana Hilanadarca, jedne od najznačajnijih ličnosti srpskih Svetogoraca u 20. veku. Rođen je kao Milan Mišulić, u šumadijskom selu Ratari, 12. oktobra 1923. godine, od oca Mladena i majke Marice. Učio je u rodnom selu ( osnovnu školu ), Kragujevcu ( niže razrede gimnazije ) i Smedervskoj Palanci ( više razrede gimnazije ). U sedmom razredu ga je prekinuo rat 1941, i on se, kao mladi hrišćanin i idealista, našao među dobrovoljcima đenerala Nedića, čiji je cilj bio da Srbiju odbrane od nametanja komunističkog bezbožja. Uspeva da 1942. završi gimnaziju u Beogradu, ali biva ponovo pozvan u borbu, u kojoj će, kao pripadnik jednog jurišnog odeljenja, izgubiti oko. U jesen 1944. povlači se s dobrovoljcima u Sloveniju, u kojoj su koncentrisane sve jugoslovenske antikomunističke snage, koje se nadaju da će angloamerički saveznici podržati kralja Petra Drugog i sprečiti Tita da se domogne vlasti. To se nije desilo, i Milan Mišulić se obreo u izbegličkim logorima Forliju i Eboliju u Italiji, da bi se kasnije nastanio u Nemačkoj, gde je, između ostalog, bio desna ruka prote Alekse Todorovića, koji je sa Svetim vladikom Nikolajem uređivao biblioteku „Svečanik“. Godine 1961, kada je srbski manastir Hilandar skoro bio na ivici gašenja zbog umiranja monaštva, sa još dvojicom svojim ratnih drugova otišao je na Svetu Goru, da bi ostatak života proveo u monaškom podvigu.
Kao veoma vredan i sposoban, godinama je obavljao odgovorne dužnosti na manastirskoj ekonomiji, u upravi Hilandara, a nekoliko puta je bio biran za protosa cele Svete Gore. Neumorno je putovao i svedočio o zadužbini Savinoj i Simeonovoj kako među Srbima, tako i među strancima. Sa ocem Matejom Matejićem obavio je mikrofilmovanje hilandarskih rukopisa i pomogao mu u osnivanju Hilandarske sobe na Univerzitetu Kolumbus u Ohaju. Posle svog putovanja u Rusiju 1976. godine objavio je knjigu „Sveta Rusija u Sovjetskom Savezu“, koja je imala mnogo izdanja, i bila prevedena na niz evropskih i svetskih jezika. Od osamdesetih godina 20. veka, uređivao je list „Hilandar“, koji je, u narodu gladnom i žednom reči Božje, činio prava misionarska čuda. Bio je to list koji je on često popunjavao svojim tekstovima i prevodima. A preveo je, sa nemačkog, knjige Ale Selavri o Svetom Serafimu Sarovskom i Svetom Jovanu Kronštatskom, dela ruske hrišćanske misliteljke, Tatjane Goričeve, kao i knjigu „Obitavanje Bezgraničnog u srcu“, o umno-srdačnoj molitvi. Devedesetih godina dvadesetog veka posvetio se okupljanju srpske omladine oko Crkve, kao i obnovi manastira Hilandara uoči njegove osamstogodišnjice. Mnogo je pomagao našem stradalnom narodu Republici Srpskoj, pomažući šakom i kapom da se izdrže preteška vremena rata koji je Zapad poveo protiv Srba, želeći da ih trajno ukloni sa njihovih vekovnih ognjišta. Tada je počeo i da izdaje izabrana dela dr Marka S. Markovića, najuglednijeg pisca naše dijaspore. Umro je 5. jula 1999. godine, ostavivši iza sebe delo od neprocenjivog značaja.
Ovo je svedočenje oca Mitrofana o tome kako su komunisti zlostavljali poklonike manastira Hilandara.
MONAH MITROFAN: KAKO SE ODLAZI IZ HILANDARA
Naši dragi čitaoci znaju sa ovih stranica kako se dolazi u Hilandar (iz br. 5 „Hilandara”). Povod da to objavimo dalo nam je onda Ministarstvo za Severnu Grčku. Danas naši Srbi ne sreću u toj ustanovi ranije teškoće, i mi smo dužni da to ovde pomenemo. Sad je ostala još jedna teškoća za naše poklonike koja se ne da porediti sa onom ranijom sa grčke strane. To je jugoslovenska carina na granici u Đevđeliji.
Bilo da se radi o pojedincu ili grupi čim se sazna da oni dolaze sa Svete Gore, a ko bi to krio i zašto, postupak na graničnoj carini je ravan političkom odnosu prema sumnjivim, za državu opasnim licima. Kad se pre par godina tako desilo našem najstarijem Hilandarcu, proigumanu Nikanoru, na njegovom putu u Srpsku Patrijaršiju, na jedan jubilej (do kože je pretresen i oduzeto mu je sve što je od strane Hilandara poneo na dar srpskim manastirima, čak i pisan govor koji je imao da drži u Patrijaršiji i do danas mu nije ništa od toga vraćeno), mi smo to pokušali da razumemo kao izgred nekog samovoljnog carinika kome je lična ideologija bila važnija od službene dužnosti. Otac Nikanor je tada stigao u Beograd sasvim praznih ruku, a njegov saputnik i očevidac, Grk-svetogorac, imao je po povratku u svoju zemlju i nz Svetu Goru šta i da priča!
Danas je Jugoslovensko-grčka granica postala pravo „mitarstvo” za povratnike iz Hilandara, i to samo iz Hilandara! Neka to poslednji slučaj unekoliko dočara, jer prizor je, vele oni koji su to doživeli, povredio sve osnove poštovanja građanskih prava s jedne, i službeničkog morala sa druge strane.
Autobus sa 52 putnika, mahom starijih vernika, sa nekoliko sveštenika i monaha, parkirao je na određenom mestu. Carinski činovnik je zahtevao da svi iziđu, da se iz vozila iznesu sve stvari, i da se putnici postroje u vrstu. nije ostavio ni poslednji kutak u vozilu nepregledan, opipao je sedišta, pored i iznad njih sve viseće i na policu ostavljene stvari, a onda je prešao na prtljage, otvarao rance, kofere, tašne. Iznenađenje je bilo utoliko veće, što on nije nikoga ocarinio za kafu, čaj i dr. Ocarinio je samo igumana iz grupe koji je poneo iz Hilandara krstiće i ikonice. Protest prisutnih koji su se pozivali na Ustav o slobodi veroispovesti, i da će iguman to da koristi deleći narodu u svom manastiru, a tad narod, opet po Ustavu, ima pravo da se verski izražava, činovnik je jednostavno prečuo (kasnije je grupa naknadila igumanu izdatak još većom sumom). Ali, nije to bila poenta ovog pretresa. Iz prtljaga su sa posebnom revnošću vađene knjige, naš časopis „Hilandar” i aromatični svetogorski tamjan u kutijicama na kojima je utisnuto: „Blagoslov iz Hilandara”.
Sunce je peklo. Ljudi su puna tri sata stajali, a činovnik je svaku knjigu otvarao na više mesta i poluglasno čitao cele pasuse. Pri tom je pravio grimase i komentarisao, pa zadržavao kod sebe. Ljudi su se pozivali na pravo da mogu iz inostranstva da unesu po jedan primerak knjige, dok je on tipično odgovarao, neka napišu molbu, kad stignu kući i onda će im se knjige vratiti. Otvarao je kutije i mirisao tamjan uz neprilične primedbe, i čitao sa potsmehom reči na njima. Hilandarski časopis je od svih uzeo i zadržao. A onda je krenuo u još detaljnidi pretres po džepovima! Razmetao se vlašću kao nekad švapski narednik pred strojem zarobljenika. Pojedinci su nervozno stavljali primedbe, dok ih je vođa grupe mimikom i znacima ruke molio da ćute. Činovnik je izvlačio pisma koja su neki od Hilandaraca poslali za svoje rođake i prijatelje. Više puta je sa knjigama, časopisom i sa ovim pismima odlazio u svoju kancelariju i vraćao se praznih ruku! Nadzad je kod vođe grupe našao Spomenice koje mi dajemo poklonicima za uspomenu. Da se ne bi pojedinačno usput oštetile, nosi ih obično jedan do Beograda. Ljudi su bili očajni. Nije bila u pitanju samo sunčanica i zamorene noge od stajanja (vrstu nije smeo niko da napusti čak i u nuždi), nego što se u besmislici gubilo vreme da se u Beograd stigne do ponoći kako bi se koristio lokalni saobraćaj da se do kuća dođe. Žalosna lica, potišteni i ucveljeni, puni revolta, ovi su ljudi najzad krenuli dalje…
Sva lepota hilandarskog doživljaja, ono ushićenje veličinom srpske prošlosti koja je u Hilandaru živa; ona bodrost duhovna posle ispovesti u noćnoj tišini pri svetlosti kandila i posle pričešća u svanuće, sve je to bilo sad na pragu otadžbine grubošću jedne druge stvarnosti povređeno i ojađeno. Jer, ko je dao pravo tom cariniku da se na takav način zaista nečovečno ponaša prema nedužnim građanima jedne ustavne države, gde je zakon odredio šta je dozvoljeno a šta nije; šta se može uneti i šta se ne može. A on je taj zakon bahato kršio. On nije carinio viškove kafe, nije ocarinio ni cipele ni druge stvari što su ih naši poklonici u Solunu pri povratku kupili. Njemu je iznad svega bila važna pisana reč, od knjige pa do privatnog pisma, što znači duhovno vezivanje jednog naroda sa svojim religiozno-kulturnim i nacionalno-istorijskim korenima u Hilandaru. A sve je to tako izveo, sa takvim fizičkim i psihičkim mučenjem hilandarskih poklonika, da im više na pamet ne padne da u tu svoju najveću svetinju opet dođu ili nekome to savetuju.
Video je taj carinski činovnik, toliko je bar bio pismen, da su Spomenice štampane u Beogradu; video je takođe da su i knjige, u većini, isto tamo štampane i da su sve isključivo religiozne sadržine. One mogu da se nabave i u sred Beograda, preko puta Markove crkve, ali ove su osvećene Hilandarom, nose njegov pečat i posvetu. On je video da ona kutica sa 10 grama tamjana iz Hilandara nije ni trgovina ni „verska propaganda”. Znao je on, iz ličnog iskustva, da se rado i spontano napiše par reči prijatelju ili rođaku po nekom licu koje ima radost da takvu uslugu učini. Znao je taj carinik, jer mu nije bilo prvi put da naš časopis na granici zapleni, šta u njemu piše; da on ne služi ničem drugom, do moralno-nacionalnom ohrabrenju i potsticaju, ono čega je našem narodu više danas potrebno od hleba nasušnog. Sve je on to znao, ali…
Od slučaja oca Nikanora do ovog nedavnog sa 52 poklonika prošlo je nekoliko godina, a pretres na granici ostao je isti, čak se u zadnje vreme pooštrio. Znači nije u pitanju sam carinik i sam carinski propis, nego neka službena linija u odnosu na Hilandar. Jugoslovenski turisti koji obilaze grčke kulturne spomenike pa se vraćaju nazad, ne znaju na granici za takve scene kao oni koji dolaze iz Hilandara. Tako se pre neku godinu jedna naša bogoslovija vraćala odavde. Koje od poklona, koje što su kupili, deca su ponela ikonice, krstiće, medaljone i druge sitnice, da obraduju u svojoj bližoj okolini one koji nisu mogli da dođu kod nas. Kad su na granici hteli da im sve to oduzmu i skidali im Svetog Savu sa revera, ova deca, koju je jedan naš savremeni pesnik nazvao „heroji koji su izabrali najprezrenije zanimanje u samoupravnom društvu”, spontano su okrenuli autobus „na-desno-krug”, vratili se u Solun i sve te stvari „verske propagande” ostavili u našoj Hilandarskoj kući, pa su se i ucveljeni i ponosni predali na novi uvid graničnoj carini koja je sad bila skrušena izgubljenom bitkom.
Kako je nama Hilandarcima teško da gledamo u takvu stvarnost. Mi bi, svaki za sebe, mogli da spasavamo svoje duše i da živimo svojim idealima i na drugom mestu, van Hilandara. Ali, bez nas, on ne bi više bio srpski. Naš bi narod automatski izgubio svoju najveću duhovno-kulturnu riznicu, nestalo bi potvrde njegovog srednjevekovnog kulturnog bogatstva. On bi izgubio sliku svoje duše kad je ona najlepša bila, lišio bi se svoje duhovne izvornosti. A može li Hilandarsko bratstvo biološki da opstane ako nema veze sa svojim narodom? Kad neko sa grčke strane tu vezu želi da prekine, mi bolno zapomažemo, pozivajući se na naša istorijska i moralna prava. Ali kada tu vezu želi da preseče neko iz naše rođene zemlje, kome onda da se žalimo?!
Tajna nepravde je tamna, duboka…
Naše je da se molimo. Na prvom mestu za one koji nas nenavide i vređaju. A molitva je zračenje ljubavi. Ova topla božanstvena ljubav prolazi i kroz večnu granicu zagrobnog carstva, a kamoli kroz prolaznu granicu državnu… Uteha nam je u veri i u nadi da će ta Ljubav uskoro ozariti i srce naših carinara.
autor:Vladimir Dimitrijević
