Postoje dva razloga zbog kojih naši, politički angažovani, intelektulaci ne odustaju od pojma elite. Prvo, oni su generacija koja se nelazi u srednjoj dobi, što znači da su se njihove diplomske studije odvijale u socijalističkoj Jugoslaviji, a njihovo obrazovanje na Filozofskom fakultetu, Pravnom ili Fakultetu političkih nauka, bilo je oblikovano marksističkom ideologijom. U periodu, kada oni počinju s angažmanom –tokom 90-tih, poslednja faza rušenja marksizma, kao ideologije, bila je već završena. U vreme Slobodana Miloševića, uveden je višeparijski sistem, prevedena su i distribuirana dela Slobodana Jovanovića, počela je prva faza privatizacije. Tadašnji magistranti ili doktoranti morali su da se uklope u novi ideološko-teorijski obrazac čije su tri ključne odrednice bile zalaganje za demokratiju, višepartijski sistem, kapitalizam. Pristup problemu društvenih podela kroz prizmu dihotomije elita-masa postao je poželjniji od onog koji se bavi socijalno-stratifikacijskim podelama. Težeći da se distanciraju od sopstvene marskističke prošlosti, jedan broj politički angažovanih intelektualaca, je počeo da koristi pojam elite poistovećujući je s vlašću i nosiocima političke, ekonomske i kulturne moći, odnosno, moći uticanja na proces donošenja društvenih odluka koje se odnose na celo društvo.(Samo poistovećivanje elite s vlašću predstavlja iskrivljivanje i rastvaranje značenja pojma elite, nekada, opravdano rezervisanog, za onaj mali procenat ljudi koje karakterišu: posedovanje naglašenog nagona za stvaralaštvom, dela koja ih izdvajaju i razlikuju od ostalih, dela koja ne samo što su rezultat njihovog nagona za stvaralaštvom, nego predstavljaju i doprinos nacionalnoj kulturi ili čak univerzalnoj kulturi. Sigurno je promena značenja pojma elite (ne samokod nas) bila uslovljena i duhom veka tokom kojeg je do ove modofikacije došlo. Tom veku-veku mašina, multinacionalnih korporacija, masovne kulture, pijanisti, violinisti, pisci, filozofi, s svojim vrednosnim sistemom, shvatanjem života, suptilnom i istovremeno buntovničkom prirodom, postali su smetnja, te su ih mic po mic, skinuli s grbače. A da to ne bi bilo očigledno, stvoren je simulakrum kulture i stvaralaštva.)
Drugi razlog je njihovo prozapadno, prokapitalističko i proevropsko opredeljenje. S dugom tradicijom demokratije, kapitalističke ekonomije, zapadna društva su sumnjičava prema svemu što ih podseća na socijalizam i ideologiju komunizma. A, ako dopuste da se razvije radikalniji pokret levice, oni to čine da bi ga instrumentalizovali u političkom životu kao sredstvo pritiska na političke konkurente. Upotrebljavajući pojam elite, na semantičkom nivou, naši analitičari artikulišu vernost zapadnoj demokratiji i kapitalizmu.
Treći razlog zbog kojeg se izbegava socijlano-stratifikacijski model podela u društvu i analiza tog problema jeste sledeći: fokusiranost na socijalnu stratifikaciju, zatim analiziranje socijalne strukture i socijalnih razlika u srpskom društvu bi pokazali koliki je stepen socijalne nepravde, koji su njeni uzroci, što bi dalje vodilo pitanju društvenih promena, odnosno, pitanju: Kako promeniti društvo pa da ono posle te promene postane socijalno, i politički stabilnije?
Pa o čemu, onda, kritičari elite pričaju? Kakva je njihova uloga u srpskoj politici? Ko su oni? Po svim socijalnim i političkim indikatorima, kritičari elite govore o sebi. Po socijalnom kriterijumu ( socijalni status, visina primanja, kvalitet života, životni standard), unutar sistema, koji je po njihovom mišljenju pod kontrolom kolonizatora čija je produžena ruka domaća elita, oni pripadaju nižem delu više klase. Dakle, u piramidi socijalne stratifikacije oni se nalaze pri samom vrhu. Sa političkog aspekta, sledstveno mogućnosti vršenja uticaja na društvo, kao i mogućnosti artikulisanja određene politike (ekonomske, kulturne), posredstvom masovnih medija, učestvovanjem u radu obrazovnih i kulturnih ustanova, oni su nosioci političke moći, srazmerno kojoj, učestvuju u procesu donošenja političkih odluka koje se odnose na celo društvo. Njihov socijalni i politički aspekt govori nam da su oni pripadnici elite. Ako je ta elita podeljena ( a na tezi o podeljenosti elite i podeljenosti srpskog društva na dve Srbije insistiraju već nekoliko decenija) mogli bi doći do zaključka da postoji elita koja vlada (po mišljenju kontraelite ona je drugosrbijanska) i kontraelita koja joj se svojim agnažmanom suprotstavlja.
Koja je njihova uloga u srpskoj politici? Njihov odnos prema vlasti koju poistovećuju s elitom, a elitu zatam sa Drugom Srbijom, je radikalno kritički. Vlast je za njih izdajnička, drugosrbijanska, okupatorska, anti-srpska, diktatorska itd. Dakle, njih bi, na primer, mogli smatrati kontraelitom koja se zalaže za slobodu Srbije od okupacije, demokratiju, afirmaciju srpskog identiteta i patriotizam. No, svako bi ovde, bar za trenutak, ostao zbunjen. Ako je elita koja vlada toliko brutalno kompradorska i drži Srbiju pod jednom vrstom okupacije, kako to da strastveni kritičari iste, odnosno oni koji su kontraelita, imaju unutar tog istog sistema, u poređenju s ostalima, skoro ekstra-privilegovan društveni položaj? Ako je jedan greška u sistemu, šta je s ostalima? Svi oni su greške u sistemu? Da li bi jedan okupacioni sistem dozvolio toliko grešaka u sistemu? Naravno da ne bi. Ili taj sistem nije okupacioni, ili kontraelita, ukoliko sistem jeste okupacioni, nije kontraelita. U onakvom sistemu, kako ga oni opisuju, oni bi ostajali bez posla, ne bi bilo izdavačkih kuća koji bi objavljivali njihove knjige, ne bi bilo tribina na kojima bi držali nadahnute govore, ne bi bilo letovanja i turističkih putovanja, ne bi bilo profesura, gostovanja po raznim televizijama. Možda taj sistem jeste surov prema nekima.Ili, prema mnogima.Ali, prema njima, sigurno nije.
Ako nekoliko njih ima superiornu inteligenciju te uspeva da slama čelične okove okupacije, funkcionišući unutar okupacionog sistema kao insajderi koji ga slamaju iznutra, šta je s ostalima? Izgleda da imamo mnogo genijalaca čija je intelektualna moć iznad moći surovog okupacionog kaveza.
Retorički kontraelita je ekstremno radikalan kritičar elite (vlasti), suštinski ona je saveznik elite ( vlasti) ili integralni deo političke vlasti, koja se unutar institucionalnog sistema, bori za više političke moći ili uticaja. Koja je njihova prava uloga u poličkom životu Srbije? Ista ona koju su imali lažni disidenti u SFRJ. Njihova uloga je bila da zasene i politički marginalizuju prave disidente, zamene mesta i kapitalizuju u društvu svoj status žrtve. Ovaj proces omogućio je tadašnjem političkom sistemu da nikada ne rasvetli biografije pravih disidenata (osim nekolicine), konstelaciju koja je od njih napravila disidente, takođe, da ne rasvetli ulogu njihovih progonitelja. Tako su mnoga imena i sudbine proganjanih, za vreme titoizma, ostale zauvek u zaboravu. Druga funkcija kontraelite podseća na onu koju imaju, širom sveta, ne samo kod nas, lažne levičarske stranke. Na početku se pozivaju na jad i bedu socijalnih žrtvi ekonomske politike, ali u sledećim fazama njihova uloga se sastoji u kontrolisanju i pacifikovanju energije socijalnog nezadovoljstva nižih slojeva. Posledica ovoga je reprodukovanje nepromenjene socijalne strukture i sistema socijalnih nejednakosti. Treća uloga kontraelite je blokiranje i sprečavanje nastajanja prave opozicije. To je jedan od razloga zbog kojeg imamo ponavljanje jednog te istog,sa nekoliko promenjenih figura.
