Kontra JBG

0
131
Foto: Predrag Trokicić

Prvi put posle gotovo pet godina, pomislila sam – nade ima, pašće. Staće ovo nasilje nad zdravim razumom, počećemo da vidimo ponovo, počećemo da razumemo reči iznova. Kad neko kaže ’nebo je plavo’ nećemo prvo posumnjati, nećemo izvinuti vratove i krenuti u prozorsku inspekciju, prosto, uzeće se to zdravo za gotovo. Možda je neobično što me na tu pomisao nije naveo neki u nizu oblika građanske neposlušnosti, a nije da je ove godine manjkalo ustanaka. Ta nada u borbenost potekla je od pesme, Marčelovog hita ’JBG’, koja me je po silovitosti asocirala samo na Rambov upad na Mesam 1992. godine kada je prekinuo program uživo rečima: „Imam dva minuta da se obratim naciji. Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko telo. Jebem vam mater.“ Ni Marčelo ni Rambo nisu ’nacionale’, muzika koju prave nikad neće okupiti mase na novogodišnjoj žurci na Sava promenadi, a ni istorija muzike ne obiluje pesmama koje su imale kapacitet da menjaju svet. Problem je naravno u svetu, ne u muzici.

Ne može, međutim, jedan pevač u parlamentarnoj demokratiji – a ta nam je zasad zapala, pa s njom nešto moramo i činiti – da bude onaj za koga se u aprilu glasa. Ne može, i ne treba. Problem je, jedan od mnogih, što u Srbiji opoziciju predstavljaju oni kojima to nije posao. Bune se, jasno oglašavaju, dobiju svoju kratkotrajnu medijsku nišu, i onda sagore, shvate da je njihovo da pevaju, da pišu radove o termodinamici, da leče ljude. Neko drugi treba njih da predstavlja, a oni treba da, u onom što je njihova profesija, svojim radom doprinose ideji, da kreativno dopunjavaju, propituju, kritikuju. Pošto je politika postepeno ubijana u ovoj zemlji i pošto politika vladajućeg režima takoreći i nije politika, već kontinuirani uzlet u najveće visine, dobili smo dva fenomena. Jedan su građanski, ekološki, antikovid, strukovni i svi drugi protesti koji nisu (i ni po koju cenu ne smeju biti) politički, drugi je stalno traganje za nepolitičkim ličnostima – sveštenicima, naučnicima, kulturnim radnicima – koji će nas politički predstavljati, jer je politika uprljana do te mere da se od nje i crni đavo u Srbiji sklonio. Vladajući režim je učinio sve da zatre politiku: kako svoju, tako i svih onih drugih koji bi nešto – jer to nije ’ekologija, nego je politika’. I onda se svi polome da potvrde: ne, nije politika; ili, da, jeste politika, tako je to od starih Helena nadalje.

Da Vas podsetimo:  Bеdа novinаrstvа

Drugim rečima, treba nam više politike, nikako manje. Besa imamo za izvoz, ali u tom podilaženju mantri vladajućeg režima kako je politika najveća pošast, nemamo kuda da ga usmerimo. Usmeri se na kratko, dobije medijsku nišu (i kontra-nišu na podobnim medijima) i sagori. Nećemo da dišemo garavi vazduh, nećemo da nam truju reke i zemlju. Nećemo. I onda dišemo, šta ćemo, to ne može tek tako da prestane. Sagorimo i mi i ideja kad nema gde da se zadrži, oblikovana, kad nemamo doživljaj da će imati značenje i sutra i za mesec dana, da će se neko za nju strasno založiti i braniti je i kad mi nismo na ulici. Taj neko nisu (samo) aktivisti, pevači, ’intelektualci’, već političke partije koje baštine izvesnu ideologiju – polaze od nekog skupa uverenja, zalažu se za neki oblik života, za određene principe. Drugim rečima, bave se politikom.

I ne samo da je politika postala ružna reč u zemlji čiji je jedini kredo brže, bolje, jače, već ono malo opozicije što je ostalo da se oglasi, procenjuje, gotovo unisono, da nam je potrebna sabornost (da se sruši, a onda ćemo politiku) i da je zajednički imenitelj te sabornosti nacionalna svest. Iako neće svi pohrliti u nacionalizam, gotovo se svi ipak slažu, ćutke (da ne izgube ponekog glasača), ili glasno, da nije bilo genocida, da je Kosovo srpsko, da je antifašizam izneo ravnogorski pokret, a ako neće u istoriju, da je Jadar pitanje srpskih reka, zanemarujući da ekologija ima i neke veze s kapitalizmom, da je kovid kriza pitanje javnog zdravlja i društvene odgovornosti, a ne stavka koju treba gurati pod tepih, jer će proći, ali prvo mora da prođe Vučić. Prošlo je tri decenije od raspada zemlje u kojoj su i dalje mnogi stanovnici ove sadašnje rođeni, i premda nam je samo nebo granica, na zemlji smo i dalje uklješteni tu gde smo, među istim komšijama. Ima li političkih snaga koje će se složiti da postoje u Srbiji i oni koji se poistovećuju sa Marčelovim stihom ’samo ne mrzim nikog, rođen sam kao Jugosloven, sve su puške tuđe, sve su žrtve moje’? Da postoje i oni koji kažu ’ovo je moja zemlja’ i to ne samo zato što je za nju ginuo i moj deda, nego zato što su nju gradile moje babe, majke, sestre? Neke borbeno, kao sada ovenčana Milunka ili odavno zaboravljene žene narodni heroji narodnooslobodilačke borbe, a neke tiho, gradeći domove, domove zdravlja, domove kulture, domove za stare i nezbrinutu decu. Ima li nekog da podrži život, a ne samo da sabira pogibije? Ima li nekog da politički progovori u ime ’antiratnih profitera i profiterki’, onih koji su se jednako gnušali i rata i mira u zemlji koja nije bila u ratu, ali ih je sve izgubila, i na tom resentimanu podiže nove generacije u svojoj smušenoj, poluispričanoj istoriji i svojoj svime zagađenoj sadašnjosti? Ima li opcije koja će otvoreno, jasno i glasno – i ne samo kada su pitanju ’naše žene’ – zagovarati da nasilje nad ženama nikada nije opcija, da je njegovo relativizovanje nedopustivo, ili ćemo tu politiku iscrpeti u heštegovima koji se ovo godine nižu od #NisiSama do #NisamPrijavila?

Da Vas podsetimo:  ŠTA SEJEŠ TO I ŽANJEŠ: BOMBARDOVANJE SRJ KAO POČETAK KRAJA CIVILIZACIJE

Kraj je godine, pa je vreme i za lepe želje i za novogodišnje odluke. Neka nam je 2022. godina raspleta, godina u kojoj se nećemo nadati, nego ćemo politički delati. Ne samo za našu decu, nego i za nas same, i zbog naših baba, sećajući se krvi, znoja i suza zbog svega što su napravile i svega što su gubile. Bes imamo, na njemu svi kapitalizuju svoje male sabornosti, vreme je da neko kapitalizuje i dostojanstvo.

autor:ADRIANA ZAHARIJEVIĆ

https://pescanik.net/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime