Nikola Janić je filmski i televiziski režiser, novinar, pisac, publicista, dugogodišnji a danas počasni predsednik Srpskog saveza u Švedskoj i predsednik NGO ”Humanvoice”. Osnivač je i glavni i odgovorni urednik časopisa i portala “Koreni”, bio je član Švedskog saveta za integraciju i etničku ravnopravnost i član drugih stručnih grupa Švedskog Minostarstva, doseljeničkog biroa i drugih institucija u Švedskoj. Bio je član Saveta dijaspore savezne Vlade SRJ i u njemu Predsednik Komisije za odnose sa javnošću i informisanje.
Pre odlaska u Švedsku bio je glumac u Niškom narodnom pozorištu. Igrao je u nekoliko domaćih filmova i tog leta, 1967. ugovorio je prelazak u Beogradsko dramsko pozorište. Međutim, u Švedsku odlazi na par dana i videvši prvi put svoju sadašnju suprugu Majvor, nudi joj brak preko prevodioca…
Gospodine Janiću, vi ste osnovač, vlasnik i gl.i odgovroni urednik informativnog portala www.koreni.rs, s kojom idejom ste pokrenuli „Korene“?
„Koreni“ su kao štampani mesečni časopis pokrenuti još pre 15 godin i ne zbog neke pametne ili patriotski zasnovane ideje, nogo zbog bezobrazluka pomoćnika minstra Informacija i glavnog urednika Satelitskog programa RTS-a. Čovek koji je tada bio u vrhu onih koji su trebali da obezbede slobodu informacija, Miodrag Popović, danas direktor Turisticke organizacije Beograda, naredio je da ”Nikola Janić više ne sme da kaže ni jednu reč na RTS-u”. Ali još gore da je zaposlenima u ministarstvu Informacija zabranio da mi daju materijal o stradanju srpskog naroda na Kosovu, a što je trebalo da se emituje na švedskoj televiziji…
Dakle razlog pokretanja „Korena“ je što nikada nisam dozvolio da mi bilo ko, ni meni ni bilo kome, zabrani iznošenje istine i konstruktivne kritike. Našao sam se sa jednim profesionalcem iz medija koji mi je u par sati objasnio kako se izdaju novine u Srbiji (tadašnjoj Jugoslaviji), koliko košta štampanje kvalitetnog mesečnika, koliki su honorari urednika i novinara… Kada je prihvatio moj predloga imena ”Koreni”, i ponudu da bude prvi urednik, upitao sam ga: ”Kada možemo da imamo prvi broj?” Dva meseca posle tog našeg razgovora izašao je prvi broj štampanih Korena, glasila koji je bio i ostao, danas kao informativni portal na internetu, na kome se objavljuje istina i korektno informiše rasejanje o matici, kao i matica o rasejanju.
Mediji u dijaspori čine važnu „kopču“ sa srpskom zajednicom, a nešto više od polovine medija u dijaspori izlazi na srpskom jeziku. Koliko mediji u dijaspori imaju značaj za naše građane koji su daleko od svoje zemlje?
Da li su medije u dijaspori ili u matici danas nema većeg značaja jer je Internet izbrisao daljinu između nas tamo i vas ovde. Ali svi mediji, i mali i veliki, imaju značenje i uticaj na kvalitet života svih nas, bez obzira gde živimo.
Oni koji vas poznaju za vas kažu da ste glasnogovornik istina o Srbima u tamošnjoj javnosti. Imate dobre kontakte sa švedskim medijima. Koliko vam to olakšava da iznesete istinu o našem narodu u toj zemlji?
Uvek sam imao stav da je istina o Srbima, a posebno globalna istina o dešavanjima tokom raspada bivše Jugoslavije i ratnih sukoba u Hrvatkoj, Bosni, na Kosmetu… i bombardovanja naše zemje od NATO alijanse, egzistencijalno važna. Kontakti sa Švedskim medijima su rezultat skoro dvodeceniskog ”bombardovanja” tih medija isključivo činjenicama i istinom… Naravno da se tokom mnogih razgovora, sastanaka, intervjua i sretanja na raznim skupovima i konferencijama, ostvare i ljudski kontakti. Ali za razliku od srpskih medija, u švedskoj vam lični kontakt i poznanstvo ne omogućuju da plasirate laži, a u Beogradu vam ni lični kontakt ne pomaže da na televiziji izgovorite, ili da u pisanim medijima objavite istinu i konstruktivnu kritiku, ako je suprotna neistinama političara. Neki urednici vam u ime tog poznanstva i prijateljstva, priznaju u poverenju da su oni svesni da je istina obaveza i medija i njih lično. Istovremeno traže i razumevanje što je retko objave, jer je ”ljudski” da se plaše da krenu uz tako moćnu bujicu. Ljudi su različiti, a ta bujica, ispred koje ne smeju da stanu, svakim danom je sve veća, mutnija i za državu pogubnija.
Vaša poslednja ideja je da se osnujete Centar koji bi ujedinio maticu i rasejanje.
Nije u pitanju Centar za ujedinjenje matice i rasejanja, nego centar iz koga će se pokretati osmišljene aktivnosti za istinu o Srbima (IOS) a koja će se koordinirano preuzimati i sprovoditi od što većeg broja organizacija naše dijaspore i pojedinaca. Ako Bog da da se taj i takav centar sa mrtvog slova na papiru aktivira i zaživi u svakidašnjici, kada se to ostvari mene neće biti među živima. Ali nikada nije kasno i siguran sam da IOS u sebi nosi veliku moć koja može da donese veliki doprinos boljoj budućnosti našem narodu. Svi moji dosadašnji pokušaji, naravno i pokušaji drugih pojedinaca, uz pomoć medija su sračunato sabotirani od onih od kojih se u matici očekuje, i za koje verujemo, da su za jačanje uticaja rasejanja. O tome sam često i javno tvrdio, pisao i govorio, ali i pored dokumenata i neoborivih činjenica i dokaza za moje tvrdnje, skoro ni jedan medij u Srbiji nije hteo, ili smeo iz straha od moćnika, da to objavi. Ti strahovi nisu u verovanju da će zbog objavljene istine otići u zatvor, jer u Srbiji novinare i urednike ne zatvaraju, ili ih ozbiljno kažnjavaju, ni kada skoro svakodnevno objavljuju laži. Njihov strah je u mogućnosti gubitka radnog mesta na kome godinama sede. Nije im na kraj pameti da je zbog istine i budućnosti njihove i naše dece, vredna njihova ”žrtva” da su spremni da fotelju u redakciji zamene stolicom, možda vozača nekog autobusa ili taksija…
Vi ste pre nešto više od mesec dana putem vašeg portala ali i putem medija u Srbiji, našim građanima ponudili da među 44 registrovanih, zakupljenih i plaćenih web portala, poklonite onima koji imaju ideju i volju da ih preuzmu, uz uslov da sadržaji sajtova budu od opšte koristi. I pored toga što se ne dešava da u Srbiji neko nešto poklanja, vama se javio veoma mali broj ljudi.
Javio se veći broj ljudi, ali niko od njih nije imao direktan i konstruktan predlog o portalu koji bi bio od interesa za Srbiju, za Republiku Srpsku ili za naš narod. Među tim ljudima je bilo i iskrenih, onih koji su otvoreno rekli da se javljaju zbog toga što portal za koji su zainteresovani ”ima dobro ime” i da bi ga oni prodali, što bi njemu i njegovoj porodici dalo neku ekonomsku sigurnost. Bilo je i ponude da kupe, i dobro plate ime nekih od sajtova, od albanaca sa Kosova, a čiji su ”advokati” bili Srbi.
Pominjete sedišta autobusa i ekonomsku sigurnost… Udruženje novinara Srbije ovih dana tvrdi da su novinari manje plaćeni od vozača autobusa. To je dokaz da novinarstvo nije nikada bilo u težem ekonomskom položaju. Da li smatrate da postoji sloboda medija u našoj zemlji?
Naravno da postoji sloboda, ali ne medija već odgovornih i glavnih urednika, televizija, dnevnih listova i časopisa, da slobodno izaberu da li će informisati javnost Srbije korektno i odgovorno, ili će bez stida nastaviti da budu megafoni i razglasne stanice prozirnih basni političara na vlasti. Nije samo novinarstvo u Srbiji u teskim ekonomskim uslovima i ne vidim zašto bi samo ta profesija bila selektino tretirana. Neodgovorno i nekorektno informisanje može da bude katastrofalno po sve građane Srbije i bilo bi strašno ako bi korektnost medija zavisila od veličine plata novinara i urednika.
Kada je reč o medijima u dijaspori, večinu je kontorlisalo ministarstvo za dijasporu ili sad kancelarija za dijasporu. Zašto i zbog čega ljudima iz ovih institucija ne ide u prilog da se zna istina o Srbiji, nego samo ono što oni žele da se zna.
Kancelarija za dijasporu je beznačajna i nije u pitanju šta oni žele da se zna, nego zašto medije nikada nisu pisale o velikim troškovima te kancelarije i nikakvim rezultatima koji bi bili od koristi našoj matici? Oni su godinama sprečavali istine…
Da li je dijaspora spremna i raspoložena da kroz medije prenese realnu i istinitu sliku o Srbiji koja se zataškava već 20 godina?
Vaše pitanje je na neki način i uvredljivo. Svaki pošten čovek u rasejanju je i spreman, voljan i ima mogućnost da doprinese istini o našoj matici. Nažalost istina o Srbiji se krije u samoj Srbiji, a posebno je mučno kada znamo da predhodno Ministarstvo za dijasporu, a posle njega Kancelarija za dijasporu nisu učinili ništa. Uvek sam spreman da stanem na crtu svakome ko bi tvrdio suprotno. Po mojoj proceni sve je to naduvan balon, koji godinama košta mnogo para siromašne građane Srbije, a Srbija od njih nije imala nikakve koristi. Naprotiv.
Lidija Žarković
Svaka čast gospodinu Janiću. Nažalost, malo je Srba koji su voljni da se žrtvuju za stvaranje jednog srpskog centra u koji bi se slivale informacije, a odatle se plasirale širom sveta. Informacijom se danas dobija bitka, ali nama Srbima to, izgleda, i pored svih tragedija koje smo ne tako davno doživeli, a i danas ih doživljavamo, to nikako da bude jasno. Važnije su nam sitne „koristi“ i lične sujete od sudbine države i naroda. Svaka čast gospodinu Janiću i držim mu palčeve da uspe u svojoj divnoj i časnoj zamisli.