Koreni mržnje

1
798

V0009343 A face expressing hatred or jealousy. Etching in the crayon Credit: Wellcome Library, London. Wellcome Images images@wellcome.ac.uk http://wellcomeimages.org A face expressing hatred or jealousy. Etching in the crayon manner by W. Hebert, c. 1770, after C. Le Brun. By: Charles Le Brunafter: William HebertPublished: - Copyrighted work available under Creative Commons Attribution only licence CC BY 4.0 http://creativecommons.org/licenses/by/4.0/

Odavno je utvrđeno da socijalno-ekonomski položaj pojedinca, ili društvene grupe, određuju i njihov statusni, odnosno državno-pravni položaj. Najveća diskriminacija u jednoj zajednici nije ona koja se tiče pola, rase ili vere, već je to onaj ponor koji zjapi između bogatih i siromašnih i ta vrsta diskriminacije nikad nije sankcionisana, bar ne u kapitalističkim društvima.

Verski i nacionalni raskoli, koji se Srbima dešavaju u poslednjih nekoliko vekova, ispod površine kriju, pre svega, socijalni raskol. Radi se o sledećem: islam su prvo prihvatili ostaci srpskog plemstva, da bi sačuvali stečene privilegije, a tek za njima delovi naroda, koji su, promenivši veru, promenili i socijalni položaj, odnosno iz statusa raje prešli u status „gospodara“.

(Veoma je zanimljivo da se, posle oslobođenja Srbije, u drugoj polovini 19. veka, dešavao i obrnut proces: muslimani, pretežno etnički Turci, koji su imali velika imanja u Srbiji, prešli su u pravoslavlje, da bi ta imanja zadržali. Lično poznajem čak potomka iz takvih porodica. Proces nije bio masovan, ali odlično ukazuje na motive).

Do Četrdesetih godina 19. veka, odnosno do reformi energičnog turskog sultana Mahmuta Drugog, omraza između pravoslavnog i muslimanskog življa, kretala se u podnošljivim granicama; jedni su svoj težak socijano-ekonomski položaj podnosili delom i zahvaljujući osećaju superiornosti, zbog ostanka u pradedovskoj veri, dok su drugi, ne sporeći svoje srpsko popreklo, bili zadovoljni obitavanjem u višem staležu, uz odgovarajuće materijalne i statusne privilegije.

Prava frustracija za muslimanski živalj nastala je kad je formalno-pravno izjednačen status Srba i muslimana u Bosni. Navikla da živi od položaja, a ne od rada, muslimanska zajednica je ekonomski i socijalno počela da opada, a srpska da se uzdiže. Tek tada je došlo do odricanja ovdašnjih muslimana od svojih slovenskih korena i da žali za „turskim vaktom“. Ti isti muslimani, koji su dizali bune protiv Stambola, sada su strasno počeli da vole taj isti Stambol (koji, mahom, nikad nisu ni videli) i tek tad su počeli da veruju u svoje tursko poreklo. Srbi, preduzimljivi i radni, vrlo brzo su ovladali privrednim životom Bosne. Gubitak privilegovanog položaja doveo je do strasne mržnje muslimana prema svojim, koliko juče, sunarodnicima. Od tada, do današnjih dana, sanja se o povratku „turskog vakta“ i promeni serve u međunarodnim odnosima. Ta frustracija nema verski razlog (muslimani, bar u Bosni) nisu trpeli nikakve represalije koje bi se ticale vere, ali je, vremenom, dobila versko „odelce“, jer se svako oseća časnije kao branilac vere, nego kao branilac gole imovine i društvenog statusa. Osim toga, istorijska poruka je bila bitno bolna, a ona je bila da se, u krajnjoj liniji, prevera čak ni ne isplati.

Da Vas podsetimo:  Dojče-Vareš ,,lek” za koronu

Nešto se slično dogodilo i u Austro-Ugarskoj: Srbi su se u njoj, u većem broju, pojavili kao „privilegovana nacija“, odnosno kao vojnici, koji su, u kontru za krv koju su prolivali za bečki dvor, dobili posede i bili slobodni ljudi usred feudalnog doba. Hrvati, ako ih je tada i bilo, sa ostalim katoličkim življem, bili su kmetovi sa ograničenom svojinom, sasvim bez privilegija i u strogom feudalnom zaptu. Nikako nisu mogli da u Srbima vide srodno pleme, pogotovu ne braću, već i zbog feudalnog društvenog uređenja, u kome je svaki slobodan pojedinac bio iznad svakog kmeta. Simeon Piščević, austro-ugarski oficir, docnije ruski general, piše u svojim „Uspomenama“ da je „čak i najsiromašniji srpski vojnik imao dukate ušivene u pojasu, dok je austrijski oficir mogao da računa najviše na jednu jagnjeću plećku dnevno“.

Vojna krajina, srpski graničar

Nema nikakve sumnje da je katolička crkva umela da ovu socijalno-statusnu mržnju zaogrne u versko ruho i da je okrene protiv „šizmatika“, ali time koren mržnje nije ukinut, već samo pojmovno izmenjen. Ono što je interesantno je da ista ta crkva nije podsticala siromašne katolike da omrznu slobodne i bogate Austrijance, ili Mađare, već samo Srbe. Tu su se srećno sreli verski interesi katoličanstva i socijalno-ekonomske prilike u Austro-Ugarskoj.

Nešto slično se dešava i u naše dane: pozapadnjačavanje, skupa sa odama Evropskoj uniji i evropskim vrednostima, jeste turčenje drugim sredstvima. Tek u ovo doba se vidi da je prevera, zapravo, inicirana potrebom da se ili zaštiti, ili unapredi socijalno-ekonomski položaj, a da to sa verom nikakve veze nema. Naprotiv: moderni poturčenjaci, sledbenici evropskog puta, slobodnog tržišta i ljudskih prava, često su vrlo revni u veri, naročito dok se uspinju na društvenoj lestvici. Prevera je, dakle, inicirana istim lukrativnim nagonima, kao što je bila inicirana i ona prva, pre pola milenijuma, samo što je njen karakter sada ogoljen i nema versko pokriće.

Da Vas podsetimo:  Priča o Voždu je priča o slobodi

Ukoliko dođe, a pre ili kasnije će doći, do sloma ovih ideja (iza kojih se kriju samo novac i status), jedan deo novih poturica će se hitno staviti u službu novih gospodara, ko god da oni budu, dok će drugi deo ucveljeno gledati u Brisel i Vašington, koji će za njih biti novi Stambol, odnosno simbol statusa i socijalno-ekonomskog položaja, koji su imali za „evropskog vakta“.

Vremena se menjaju, ali crte ljudskog karaktera i naravi nikako, jer su zadati vrstom. Drugim rečima: čovek može da se udalji od opanka i šajkače, ali ne može od gramzivosti i slepe potrebe da, umesto radom i znanjem, napredak ostvari preverom. Lakši i brži put su toliko privlačni, da slabi karakteri ne mogu da se odupru takvoj privlačnosti. Verski ratovi, s njima i zločini, nisu počinjeni u ime vere, već u ime pljačke, koja je imala svoje prividno verske razloge. Lakše je živeti s tim da si borac za veru, nego lopov. To što, boreći za veru, stekneš tuđu kuću, zemlju i imovinu, i nije tako strašno-oteo si od nevernika.

Naše doba je, kao što rekoh, ogolilo stvar, samo što se sad krade i otima zbog evropskog puta, koji je veoma nalik veri: obećava sve, a ne ispunjava ništa. Uostalom, krade se i otima od sirotinje raje, koja je protivnik evropskog puta, tako da, već i zbog toga, treba da bude poharana, zar ne?

M.Milenković

Srpska akcija

1 KOMENTAR

  1. Srbi se nisu „pojavili“ u Austrougarskoj, nego su je zajedno sa Madjarima koji su bili pod Otomanskom vlascu, Poljacima, Litvancima i Nemcima oslobodili i formirali. Nazalost propao je proboj do Grcke u Velikom Beckom ratu, pa su Srbi ostali bez oslobodjene dedovine i morali su negde da budu.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime