autor:Mihailo Gajić
Srbija je praktično od 2003. od Samita u Solunu u svoju spoljnu i ekonomsku politiku unela želju da postane članica Evropske unije. Mnogo stvari se u međuvremenu promenilo i u svetu i u samoj Srbiji, ali mi još nismo postali članica. A ne deluje ni da ćemo to uskoro postati.
Naravno da je glavni kamen spoticanja na putu Srbije ka EU politički, a to je pitanje statusa Kosova*. Dok je za većinu zemalja EU to nezavisna država, za nas je to pomalo upitno (uglavnom je bilo neupitno do potpisivanja Briselskog sporazuma 2012, da bi se nakon toga dotična upitnost pojavila). U toj vizuri, ne izgleda da bi Srbija imala značajne političke koristi od članstva u toj organizaciji.
Ali postavlja se pitanje šta je sa ekonomskim koristima? Zagovornici evrointegracija uglavnom se zaustavljaju na besplatnim parama. Oni predstavljaju EU kao “tetku iz Brisela” koja deci koja su dobri đaci daje značajan džeparac iz evropskih fondova, ali nema uopšte razgovora o tome kako bi članstvo uticalo dinamički na privredu, uklanjanjem prepreka u kretanju informacija, kapitala, tehnologije, ljudi, roba i usluga, što sve podrazumeva punopravno članstvo.
Sa druge strane, protivnici članstva Srbije u EU retko kada (ako ikada) potežu ekonomske argumente, uglavnom se bazirajući na zaštiti neefikasne domaće poljoprivredne proizvodnje. Čak i među protivnicima EU integracija postoje oni koji ne negiraju pozitivne ekonomske efekte članstva. Te se tako zalažu za nepolitičku zajednicu: umesto punopravnog članstva u EU predlažu članstvo u Evropskom ekonomskom prostoru (EEA) što je u praksi isto što i EU osim poljoprivrede i ribarstva, i predstavništva u zajedničkim političkim telima, poput Evropskog parlamenta i Evropske komisije.
Kvalitet javne debate u našem društvu prilično dobro oslikava činjenica da i pored dve decenije kontroverze nemamo ozbiljnu ekonomsku studiju o efektima članstva Srbije u EU.
Kad je teško, tu je MMF
Na sreću, MMF je nedavno objavio jedno istraživanje iz koga nismo mogli da izvučemo određene pouke za Srbiju. U pitanju je Economic Benefits from Deep Integration: 20 years after the 2004 EU Enlargement (IMF Working Paper WP/25/47).
Najveće proširenje u istoriji Unije desilo se 2004. kada je u članstvo primljeno 10 zemalja CEE i Mediterana – Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Malta i Kipar. Ovo je bio i politički i ekonomski istorijski trenutak – ove zemlje su uspešno izvršile tranziciju iz centralnoplanske privrede i jednopartijske diktature u neke oblike tržišne privrede i liberalne demokratije (neke su možda vratile skazaljke na ovom istorijskom časovniku, ali to je neka druga priča).
Dve decenije nakon ovog čina, istraživači MMF-a su izračunali koliko su članstvo i “duboka integracija” (potpuna harmonizacija pravila, otvaranje tržišta rada, slobodno kretanje ljudi i kapitala) uticali na standard građana.
Rezultat njihovog istraživanja jeste da su nove članice u proseku imale više od 30% viši dohodak po stanovniku nego što bi ga imale bez članstva. A i stare članice su profitirale od ovog proširenja, premda nešto skromnije.
Glavni dobitnici
Prosečan rast dohotka u novim članicama bio je 27-30%, što znači da je privredni rast bio u proseku oko 2 procentna poena viši svake godine tokom ovog perioda od dve decenije.
Glavni izvori ovih dobitaka bili su:
Kapitalna ulaganja – posebno strana direktna ulaganja u doba pre globalne finansijske krize 2008, ali i sredstva iz budžeta EU, poput kohezionih fondova
Rast produktivnosti – bolja tehnologija, veća efikasnost i jače uključivanje u međunarodne lance vrednosti.
Kako ni kiša ne pada ravnomerno, tako ni svi regioni nisu imale iste koristi od članstva u EU. Zaključci ove studije jesu da glavne razlike se nisu ticale geografije – blizina granice sa starim članicama nije automatski donosila više koristi. Umesto toga, presudni su bili početni uslovi:
Ekonomska povezanost sa starim članicama pre 2004.
Razvijeno finansijsko tržište – regioni sa lakšim pristupom dugoročnim kreditima ostvarili su gotovo duplo veći rast prihoda.
Obrazovanje – veći udeo visokoobrazovanih značajno je povećao efekte članstva.
Korist za stare članice
Iako se najviše govorilo o koristima za nove članice, istraživanje pokazuje da su i stare članice EU imale koristi – u proseku 5–10% rasta dohotka po stanovniku u periodu od petnaest godina. Najviše su profitirale zemlje i regioni dobro povezani sa novim članicama, poput Nemačke, Austrije i skandinavskih zemalja. Loši ekonomski rezulatati u Grčkoj ili Italiji u ovom periodu nisu bili posledice ovog proširenja, već unutrašnjih ekonomskih problema i posledično dužničke krize.
Pouke za buduće proširenje
Danas deset zemalja ima status kandidata za članstvo, mada nas prirodno najviše interesuje Srbija. Ova studija pokazuje da je ekonomski potencijal proširenja EU ogroman, ali da ga ne treba uzeti zdravo za gotovo. Današnja situacija pomalo liči na onu iz 2004, ali se i od nje razlikuje: sličan je jaz u prihodima između zemalja kandidata i EU, ali sada zemlje kandidati beleže značajnije institucionalne zaostatke.
Takođe je neizvesno da li bi EU ponovo finansirala velike programe pomoći i da li bi veća Unija bila podložnija sporijem donošenju odluka.
Duboka ekonomska integracija može da donese značajne i trajne ekonomske koristi svim učesnicima. Ali da bi se najbolje iskoristile mogućnosti koje ovaj korak pruža, važno je uraditi domaći zadatak, koji podrazumeva:
reforme institucija
ulaganje u obrazovanje
razvoj finansijskog tržišta
uključivanje u evropske lance vrednosti
Bez ovih koraka, potencijalni ekonomski efekti mogu biti mnogo slabiji. A samo par procenata ekonomskog rasta može da već na srednji rok ima veoma snažne efekte. Na primer, ukoliko bi Srbija zadržala dugoročne stope rasta oko 3-3,5% po nivou dohotka bi dostigli prosek zemalja EU tek oko 2065.
Ovo je ceo jedan radni vek – oni koji danas diplomiraju i počinju da traže posao tada bi predavali dokumentaciju za odlazak u penziju. Ali, ukoliko bi pametno iskoristili prednosti članstva EU, i povećali stope rasta za oko 2%, dostizanje prosečnog dohotka EU bi mogli da očekujemo već oko 2040.
