Korona i diktatura

U Srbiji je 15. marta uvedeno vanredno stanje zato što su se ispunili ustavni uslovi za ovu meru – „kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana“ (čl. 200, st. 1). Kada je o ovakvim odlukama reč, uvek je osnovno pitanje procene ovlašćenih državnih tela o tome da li konkretna situacija odgovara ustavnim  uslovima. Mislim da je u konkretnom slučaju pandemije ova odluka bila legitimna. Ali, u ovom tekstu neće biti reči o tome, ili o pitanju legalnosti odluke o uvođenju vanrednog stanja, o dilemi da li je ono blagovremeno uvedeno, niti o policijskom času kao konkretnoj meri, itd.

Ovde me zanima isključivo domaći problem koji je svom snagom obuhvatio našu javnu scenu u datim okolnostima. To je politička zloupotreba vanrednog stanja radi specifičnih ciljeva koji sa razlozima vanrednog stanja nemaju nikakve veze. Kada se malo bolje pogleda, u Srbiji danas vlada jedan paradoks: vanredno stanje u političkom pogledu liči na redovno stanje, tj. ono je gotovo identično njemu. A redovno stanje domaće političke scene odlikuju: totalni politički monopol vladajuće stranke sa njenim satelitima, poredak lične vlasti stranačkog vođe, eksploatacija svih državnih resursa u svrhu stranačke dominacije, demagoški tretman i upotreba socijalnog pitanja, stalna agresivna medijska kampanja preko javnih ali još više privatnih medija, dnevna mobilizacija „masa“ putem ritualnih obilazaka „terena“ i učestalih obraćanja posredstvom medija, povremena dinamizacija unutrašnjeg stranačkog života putem interne pretnje kadrovskom politikom,  i drugo.

Ove odlike domaćeg političkog režima nisu ni ublažene tokom trajanja vanrednog stanja. Samo što je povod ovakvog delovanja specifičan, to je realna opasnost od pandemije. Objektivno, to jeste situacija u kojoj mora postojati disciplina stanovništva, čak i veća nego u ratnom stanju, jer ovde je „neprijatelj“ doslovno svugde oko nas. Ali, ovu okolnost režim na čelu sa svojim vođom zloupotrebljava kao politiku ne drugim (vanrednim) sredstvima nego obrnuto – istim sredstvima kao u normalnom stanju. Šta su pokazatelji ovakvog u svakom pogledu bespotrebnog ponašanja?

Najpre, predsednikova poslovična hiperaktivnost. Ali, ako neprekidno prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja u normalnom stanju, zašto to mora i u vanrednom. Ovde bi u prvom planu trebalo da budu operativa zdravstvenog sistema i operativa izvršnog aparata vlasti. Ali, između predsednika i njih ima dosta praznih mesta na medijskoj listi. A on uporno medije kljuka stvarnim, mada nepotrebnim, aktivnostima – preduge konferencije za medije i njihov isključivo politički sadržaj, isto tako predugi televizijski intervjui, česte posete unutrašnjosti zemlje, samohvalisanje kao dobavljača i darioca pomoći iz inostranstva (Kina, Rusija), tvitovane poruke od opšteg značaja ali svakodnevne, čak iz privatnog života.

Iako je u javnom govoru sada najpotrebnija stručna informacija, on se i u to meša i nije ga briga što emituje svoj raskošni dilentatizam. Kada primeti da mu medijsku dominaciju ugrožavaju lekari specijalisti spremni da odgovore na svako novinarsko pitanje, on ukine redovne dnevne konferencije za medije (najskoriji primer). Na svako dnevno povećanje broja zaraženih on uvodi strožije mere. Ovde nije reč o opravdanosti tih mera, već o slatkom inatu koji prati ovakve objave. On se svađa sa narodom koji mu izigrava vetrenjače, moli i voli penzionere, stalno pljuje po opoziciji, bratimi se sa svetskim liderima, propituje i najlojalnije novinare, udvara se onima koji su pod najtežim ili najmanje opravdanim merama samoizolacije (penzionerima i seljacima) i misli u sebi: nije bitno šta radim, bitno je da radim.

Sve to nije ništa drugo do ono što gledamo već osam godina. I stvar deluje paradoksalno samo sa stanovišta normalne države. U Italiji i Španiji, recimo, mere vanrednog stanja su sistemski nešto drugo nego vođenje politike u redovnim stanju. U Srbiji je ovde reč o sistemskoj istovetnosti i zato nema paradoksa. Ovde neproglašeno vanredno stanje traje od 2012. godine. Od tada javni poslovi jedne ličnosti nemaju uporište u Ustavu nego u njenoj samovolji.

Čak i sa stanovišta političkih ciljeva vlasti – da ostane večno u toj poziciji – ovakvo ponašanje u vanrednom stanju nije potrebno. Kada se ono završi, nastaviće se tamo gde se stalo. Neće im pobeći ni vlast, ni moć, a najmanje demagogija. Ali u ovom slučaju nije reč o tome. Reč je o jednom ekstremnom političkom mentalitetu. On nije u stanju da pravi razliku između redovnog i vanrednog, jer je vanredno stanje mera i sebe samog i redovnog stanja. Tako će u Srbiji biti sve dok se ne samo ukine vanredno stanje nego i uvede redovno.

Slobodan Samardžić
Izvor: Srbija Svet