Korona ili kruna od trnja

0
897
Foto: printscreen

O bolu, tuzi i „lekovima“ koje valja primeniti da bi se čovek utešio izdašno je pisao još rimski filosof i književnik Seneka, i svaki elaborat posvećivao je svim dušama kojima je pretesno u koži svojoj. Kada je to rekao mislio je samo na određen broj ljudi blagoslovenih darom širine svesti koja nadmašuje okvire, i koji je samo sputavaju. Međutim, u poslednje vreme, čovečanstvo, suočeno sa pandemijom COVID-19, ponovno je stalo pod jednu kapu i stavljeno na novo iskušenje biblijskih razmera, na žalost. Sada nije reč o duševnom gušenju već doslovno o borbi za dah s obzirom na virus koji napada respiratorni sistem (a opšte je poznato da je smrt gušenjem najstrašnija). Da li je čovečanstvo to zaslužilo postoje oprečna mišljenja. Da li je to nemarnošću svojom prema prirodi proizveo, da li je planski zamišljena globalna čistka u toku, da li se vodi hijerarhijsko-ekonomski rat za prevlast u svetu, da li je matriks sledeća evolutivna faza… po svoj prilici, saznaće samo oni koji preteknu stopi smrtnosti. A do tada predstoji još mnogo iskušenja. Iskušenje, ili proba na italijanskom, ili izazov sam po sebi. Proteklih dana, usled vanrednog stanja, mnogi su zatečeni u svojim domovima, poštujući karantin, prouzrokovali pravu euforiju društvenih mreža. Posle masovnog aplauza po balkonima kao nekakvog dogovora zahvalnosti medicinarima, kao i uzajamne podrške, došao je na red i ovaj „spontani“ manifest. Naime, izazov ili challenge je da (ko želi naravno) „okači“ slike iz detinjstva. Taj gest je brzinom požara zahvatio ceo svet, i na svim „profilima“ odjednom osvanuše čitave galerije prekonoć podmlađenih generacija. Neizostavne opaske uvek prisutnih izuzetaka biće usmerene na to kao na skupnu molitvu prestrašene rulje. Međutim, koliko god sve to nalikovalo na lažni altruizam i empatiju, narcisoidnost, solidarisanje, kao i, nadasve, zaraženost virtuelnim svetom, i najortodoksniji kontraš priznaće da ima nečeg simpatičnog, dirljivog i zastrašujeće opraštajućeg u svemu. Ta razmena slika, evokacija i prelistavanje uspomena, gde se jedva ko i poznaje, koliko god melodramski zvučalo, ne traži muziku, jer bi trebalo da ste savršeno bezosećajni da je ne čujete nehotično. To nije neka određena melodija zapela u raljama sećanja, već rezime svih i svega; prava kompozicija, i to ne kao puštena na repeat, već fino odmotavajuća. Taj suptilni otpor dokazuje samo jedno – strah od smrti nije dovoljan da se gubi čast zbog njega, jer naša duša ipak nije čerga bez zavičaja.

Da Vas podsetimo:  Na zdravlje i spasenje

ZARAZNI SMEH ILI NEVINI GREH

Karantinski uslovi iznedrili su osećaj nemoći koji je kao što znamo, blago rečeno, najneugodniji za čoveka. U nesreći se najbolje vidi kakav je ko (sto ljudi – sto ćudi itd.). Za vreme tih, za pojedine, okrutnih mera i „ kućnog pritvora, neretko isti reaguju neprijateljski na onaj vedriji deo populacije koji zbija šale, kao da je to iz loše namere. Postoje dakako neslane, loše, pakosne, zlurade… kao što i smeh postoji mnogolik i mnogoznačan. Ali, ko može ostati ravnodušan na smeh bebe? On simboliše rođenje i nepatvorenu sreću. Nema čoveka ko bar jednu osobu ne poznaje koja ima zarazan smeh. A on je zarazan samo zato što je iz najčistijih pobuda i potiče iz najčistije duše. Nauka koja se bavi proučavanjem smeha zove se gelatologija (od grčkog gelos – smeh). Ona samo okrutno banalizuje smeh kao nevoljnu reakciju našeg organizma, ali samo naizgled i za one koji su bukvalisti. Smeh produžava život. On pomaže transmisiju signala privrženosti, učvršćujući veze između pojedinaca, društvenu saradnju i kolektivni identitet, i kao takav predstavlja evolucionu alatku za preživljavanje. Od jačanja imuniteta do oslobađanja napetosti, stvara antitela koja se bore protiv raznih infekcija. Sagoreva kalorije i snižava krvni pritisak pride. Pluća i bronhije pročišćava, jer osoba udiše kiseonik što dublje, da bi izdisao intenzivno i kratko, do spazma koji aktivira hormone endorfina sreće što je prirodni lek protiv svih tegoba. Otac gelatologije je Norman Cousins, koji je stekao slavu kao čovek koji se „smejao smrti“. Pateći od retke bolesti, nije mogao dobiti pomoć lekara koji su bili nemoćni. Povukao se i počeo gledati komedije, čitao viceve i obilato ispijao vitamin C. Kada je ozdravio u svetu medicine zauzeo je značajno mesto kao fenomen. Ubrzo su nastale terapije smehom po bolnicama; a i joga smeha kroz disajne vežbe je sve masovnija. Uzgred, da ne bude zabune, ovo nema nikakve veze sa bogatim razmažencima, sa ličnim mentorom, u njihovoj otužnoj potrazi za senzacijama na meditacijama, reikijima i sličnom banjanju, npr. iz Nju Džersija (na bezbednoj udaljenosti od prenaseljenog Njujorka)  koji se skanjeraju na bilo kakvu vrstu karantina poredeći ga sa kavezom u kome su zatočene divlje životinje (dok im u ograđenom dvorištu srne uzdišu i skapavaju). Dušebrižnika biće uvek za vukove, koji će lasno zaboravljati na jagnje u tanjiru.  Narodu koji se smeje od muke poslednje što je potrebno jesu lekcije od onih koji se smeju ko ludi na brašno, ili već…

Da Vas podsetimo:  Budi pčela – kratka zen priča

Dakle, smeh je nevoljna po definiciji, ali je sve samo ne peprijatna reakcija. Ona je nevoljna ako ćemo izuzeti voljni, namešteni, veštački osmeh. Majmuni su jedini koji imaju sličnu moć smejanja, ali i lažnog osmeha tj. da varaju da bi došli do cilja. Najiskreniji je zarazan smeh, koji potiče od duševno zdravih ljudi. Njemu različita i nepriopštiva reakcija, nesvodiva jedna na drugu, i jedina nevoljna je smrt, jer ako posmatramo trivijalno onda je i smrt kao i život zaraza, ali to nije na značenjskom nivou. Ako zamračimo fokus, samoubistvo je časniji čin od dopuštanja svesnog posmatrača da mu se dogodi smrt – neželjena, bez neslaganja, ikakvog otpora, i pravovremene reakcije. Zato je od krucijalnog značaja koristiti sve predispozicije pa tako i društvene mreže kako bi širili pozitivnu virulenciju. Oda zaraznom smehu nije potrebna, on, sam po sebi, nas nagoni na dalje smejanje; poruka je: nasmejati se; zašto ne i samom „piku“ pandemije tj. političarima koji su ponovo podbacili svojom restriktivnom elokvencijom. Restriktivnom u toj meri da su pozarazili čitave generacije i sveli ih na holofrastičke zombije tj. one koji sve svode na jednu reč ili frazu, najčešće žargonsku. Povodeći se glupošću veka da svaki roman može stati u jednu rečenicu, odakle sledi da život staje u jedan izduvni samoglasnik, kvazi-intelektualci će ići uz dlaku političarima i oligarsima. Unazađivanje je očito, jer od nepresušnog vokabulara vraćaju ih preko izvornog i najoskudnijeg italijanskog prepunog homonima do bušmanskog coktanja kao prvog oblika verbalne korespondencije najbližeg eri pračoveka. Ta duševna inkvizicija stvara onaj pravi zatvor i u njemu pokornost i pasivnost, e da bi postali inertni tj. apsolutno subjektivni. Ako je sloboda objektivan kvalitet kao neuslovljena moć da se menja situacija, onda je potreban bunt. Bunt protiv sveukupnog osiromašavanja, jer kad duši ponestane želje da se vrati u svoje telo, može biti kasno. Mladima treba otvoreno reći da nije najveća kletva neizvesno izazovan život (s nekim ili kao takav), već dug i izvesno dosadan život. Tome ne treba čekati pik. Ako znamo još i ovo da se reakcija otrovane ćelije isključivo manifestuje u nastojanju da se prečisti tj. da izbacuje toksine kao viruse, lako možemo zaključiti kako je sve počelo. Ko god je izložen elektromagnetnom polju identično reaguje. Elektrifikacija, više od stotinu godina, uništavajući vodu, ugrožava direktno i naš život. Bez vode, uz prokuženi vazduh, sigurna je samo smrt. Otud ovog tipa pandemije. Halapljivim oligarsima ništa nije sveto, ni Stari ni Novi zavet, oni ne mare dalekosežno, jer im je sopstveni život jedino bitan. Ničija budućnost nije obećana dok god je prošlost nerazrešena. Na žalost oni koji su najmanje krivi su mentalno, sada i fizički hermetizovani. Sve dok je takav odnos, čovek će, bez obzira na to što nije u kavezu, biti kao ptica sa oba oka na jednoj strani koja će leteti do predvidljivog ishoda. Na njemu je hoće li završiti sa plućima kao razrovašenim gajdama ili će se njima poslužiti kao krilima i živeti punim plućima. Za kraj, dragi gelatolozi, jedan savet, kada kijate, pomislite na sav otrov ovoga sveta i, pre nego kinete, udahnite najdublje moguće, namestite usne i nepca tako da pri toj nevoljnoj reakciji izgovorite: mrrrššš!

Da Vas podsetimo:  Deca najčešće žrtve trgovine ljudima
Branislav Jevtić
Izvor: Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime