Srbi su izgubili Kosmet, iluzija je da Srbija postoji. Horski ropac – na to se svode sve medijske pričaonice političkih pajaca i licemera koji se podmuklo pretvaraju da žale za Kosmetom. Oni su ga prodali i potajno uživaju u naknadi.
Da li je moguće, gospodo Srbi, srpske pravoslavne crkve, manastire i spomenike srpske kulture odbraniti, sačuvati, kao srpske na Kosovu i Metohiji, kulturnom politikom koju kreira, sprovodi i kontroliše do najsitnijih detalja „kulturna elita“ iz vremena Titove Jugoslavije i njeni naslednici? To je jednostavno nemoguće. Najnovija potvrda za ovakav zaključak je izjava predsednika jedne „nacionalne“ institucije čiji je počasni član bio najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti. On je to izjavio u dogovoru sa nekim iz „vrha“ – to se uvek tako radilo. Napadaće ga „javnost“ dan-dva, a onda će sve da legne. I zbogom Kosovo.
Srbi su pre skoro deset godina neverovatno mirno prešli preko izjave „barda“ sprske kulture, prvog pajaca antisrpskog kulturnog lobija, tad i formalno zaduženog za saradnju Srbije sa Uneskom (valjda je bio predsednik nekog komiteta, oni mnogo vole komitete), da nije važno što su srpski pravoslavni manastiri na Kosovu ubeleženi u listu Uneska kao kosovski kulturni spomenici već je važno da su ubeleženi kao baština. Srpski savremeni političari su i u taj bezobrazluk antisrpske kulturne politike verovali kao u svetinju.
Ta politika je postepeno, korak po korak, oduzimala Kosmet Srbiji od 1945. do 1974. Ustavom iz 1974. Kosmet je dobio Ustav, pravo na otcepljenje i postao je subjekat federacije. Srbija više nije imala šta da traži na Kosmetu. Tadašnja i sadašnja „kulturna elita“ je to prihvatila kao što i danas prihvata nezavisnost Kosova. Samo da bi zadržala svoje nezaslužene privilegije.
I u našem vremenu su najvažnija stvar „kulturne“ politike očuvanje manifestacija lakrdijaškog i vašarskog sadržaja, nastalih u vreme FNRJ i SFRJ čiji je smisao bio da afirmišu najvećeg sina naroda i narodnosti i da pokažu kako je jugoslovenska kultura različita od sovjetske, tobož slobodna i demokratska. Pokušajte da im se suprotstavite? Svi će vas napasti, naročito vlast, a niko od Srba neće stati na vašu stranu. Bićete na svim crnim listama.
Ono što je u razvijenom svetu primer najnižeg nivoa kulture i umetnosti, ili paradigma nekulture, u „modernoj“, „evropskoj“ Srbijici proglašeno je za vrhunsko kulturno i umetničko ostvarenje. Stratezi i eksponenti te politike trebalo je da nam odbrane spomenike kulture na Kosmetu. Najgori su lažni disidenti, vanpartijski članovi partije i dobrovoljni saradnici.
Da li neko Srbe može ozbiljno da shvati kada sami sebe promovišu kao lakrdijaše i kretene? Kada su srpske „kulturne“ veličine Barabe?
Kako to da je srpska „kulturna politika“ nemoćna u svetu kada imamo toliko svetskih veličina u srpskim redovima i kada svaki dan neko od njih dobija nagrade u svetu?
Vremena se menjaju oni se ne menjaju. Srbija propada, kidaju joj komad po komad teritorije i naroda, kao Prometeju jetru, a njima je sve bolje i bolje. Oni i danas neguju kult samoupravne socijalističke Jugoslavije, prave lažnu sliku o blagostanju i demokratskim slobodama. Zalažu se za politiku „nesvrstavanja“, a „nesvrstani“ će nam oduzeti srpske pravoslavne spomenike kulture i srednjovekovne umetnosti. Za njih su freske murali, njih država podržava i finansira. Zar će ateisti, bezbožnici da se žrtvuju za Gračanicu, Dečane, Pećku Patrijaršiju… i još hiljadu i po crkava i manastira. Njih ne interesuje Kosmet, njih interesuje samo lova. Epilog je jasan, narod će ostati bez Kosmeta, bez identiteta, u položaju robova, gore nego u vreme turskog doba, a oni bez obećanih para. Kad obave prljav posao strpaće ih u „kafileriju“.
Šta su uradili srpski ambasadori pri UNESKO-u? Šta su uradili mnogobrojni srpski diplomati, ugledni „kulturni stvaraoci“, da bi sačuvali ono što čini kulturnu i nacionalnu suštinu jednog naroda? Šta nisu mogli da urade i zbog čega – bar bi to mogli da objasne, da Srbima bude lakše kad shvate šta su izgubili, a oni da olakšaju dušu, ako je imaju.
Neću da navodim njihova imena – opet će me optužiti da pravim spiskove i to će biti opravdanje za njihovo ćutanje.
Srbija je ostala bez Kosmeta. Srbija će ostati bez Vojvodine, Sandžaka… uzeće ko šta hoće. Taj proces je otvoren i ne zavisi od Srba. Za to vreme narod je zaljubljen u rialiti junake kao i pojedinci iz javnog i političkog života. Tu ljubavnu idilu niko ne može da pokvari. Naročito patrioti.
Bilo bi zanimljivo odgovoriti na pitanje da li postoji Srpstvo?
Šta se danas podrazumeva pod pojmom srpstva? Šta je pod tim pojmom podrazumevao Njegoš, šta Svetomir Nikolajević, šta Milovan Milovanović?
Srpstvo je sačuvano i kada Srbi nisu imali državu, sačuvali su ga veliki pojedinci.
Zbog ideje o srpskoj državi više od 20 godina bio je utamničen grof Đorđe Branković. Uzak krug istoričara to zna, ali Đorđe Branković i Jovan Rajić su potpuno nepoznati mladim generacijama. Njihova dela nisu ni prevedena na srpski jezik u nestajanju.
Može li kao primer da nam posluži Mihajlo Pupin? Ili Dušan Milićević? Da li iko zna ko su dr Milorad Gođevac, Vasa I. Jovanović, Vasa U. Jovanović, dr Sava Petrović, Jovan Aleksijević, Hasan Rebac… ljudi koji su stvarali srpsku i jugoslovensku državu koju su sponzori „kulturne elite iz doba Titove Jugoslavije“ razbili u krvavom građanskom ratu…
Mnoga dela koja bi Srbi morali da znaju napamet nisu štampana pod bezobraznim izgovorom: nema para! Nema para za srpski identitet, ali ima za „kulturnu elitu“.
Nije bilo para ni za srpske institucije. Zbog „nestašice para“ one tek životare, a ta hibernacija je ravna antisrpskom delovanju. Nažalost, pod uticajem raznih „fondova“ srpske institucije i ustanove su udarne pesnice antisrpstva.
Vredi li se protiv ovog boriti? Vredi li razmišljati o Srpstvu? Ima li dovoljno pojedinaca koji bi, svesni da srpska država radi protiv njih, pokušali da očuvaju i redefinišu pojam Srpstva i da naprave program opstanka nacionalne kulture i umetnosti u periodu ropstva?
To izusti i dušu ispusti.
Dragan Kolarević
Vidovdan
(Foto: Novosti)
