Božić i Uskrs su za nas na Kosovu i Metohiji naša “tačka u vremenu“, trenutak kada sve ružno ide u drugi plan, skoro pa nestaje. Čak je i krsna slava opterećena našom svakodnevnicom i strahom od sutrašnjice – pomenuta dva praznika nisu. Praznici rođenja i vaskrsenja su jedini u godini kojima pristupamo bez straha da nam se nešto može dogoditi, kao da nam daju nam neku posebnu snagu.
“Stigli smo“, javio mi se prijatelj porukom na Badnji dan. “Gde ste stigli“, pitala sam, da proverim šta će da mi kaže. “Kući“, kratko je odgovorio. Znam da sa suprugom i decom žuri da stigne na paljenje badnjaka u porti lipljanskih crkava Svetog Flora i Lavra i Uspenja Presvete Bogorodice – uvek je tako. Više od 15 godina žive u Centralnoj Srbiji, ali su za svaki veći praznik u svojoj kući u Lipljanu. Svih ovih godina, poput mnogih Srba sa Kosova i Metohije, i oni kažu da radost praznika mogu da osete jedino ako su u svojoj kući. Ni ovog Božića se ništa nije promenilo.
PODELjENI GRAD
Lipljan je podeljeni grad. Srbi su opstali u ulicama oko crkve, i, nažalost, svake godine ih je sve manje. Najveći broj njih otišao je 1999. godine, dok su mnogi 17. marta 2004. proterani iz delova grada u kojima su bili u manjini. (Podsetiću da je tada jedna cela ulica zapaljena, a Nenada Vesića su Albanci ubili ispred njegove kuće prethodno je zapalivši.) Realnost je da, kako vreme prolazi, pojedinci prodaju svoja imanja i odlaze. Popuštaju pod pritiskom koji nad njima sprovode Albanci, između ostalog i kroz institucije, jer pripadaju njihovoj opštini. Sva sela koja su pripadala srpskoj opštini Lipljan, oko 90 odsto njih, pripojeno je novoformiranoj opštini Gračanica pre nekoliko godina – uz blagoslov zvaničnog Beograda – i od tada je pojačan odlazak.
Preostali Srbi u gradu koji ne nameravaju da se sele bez obzira na okolnosti, ali i oni koji ne žive u Lipljanu, ali nisu prodali svoje kuće, nose sve to na svojim leđima i još se uvek raduju Božiću, srećni što su izdržali još jednu godinu. Zato je posebnu emociju kod svih nas izazvala grupa dece koja je na Badnje veče u porti zapevala “Oj Kosovo, Kosovo“. Poneseni onim što u porti vide dok gori vatra, zaboravili su na trenutak gde i kako žive. Samo su se okupili oko badnjaka i zapevali. “Važno je da nas vide Albanci da smo tu, i da ne odustajemo“, kažu Lipljančani.
SELO KOJE ZNA DA SE RADUJE
Staro Gracko pripada opštini Lipljan. Selo koje je preživelo velike tragedije u poslednjih 20 godina još uvek zna da se raduje – to je i ovaj Božić pokazao. U rano jutro po badnjak su otišli Matovići, mali Petar i njegov otac. (Pre šest meseci oni su bili napadnuti na igralištu u centru sela, a Srbiju je obišla slika šestomesečnog Andreja kako mu se u Hitnoj pomoći ukazuje pomoć zbog suzavca koji je policija bacila. Pomoć lekara zatražili su i njegova majka i stric, dok je njegovog oca policija privela.) Kada su ispred kuće doneli badnjak počela je pesma. Posebno se radovala Petrova sestra Milica, ali i maleni Andrej koji je tek prohodao.
Iza njih, badnjak su nosili Stolići, raseljena porodica iz sela Godance kod Štimlja. Pevali su i oni pred kućom u kojoj stanuju. Njihov brat od 18 godina kidnapovan je u junu 1999. godine i do danas ništa o njemu konkretno ne znaju. Žive sa pričom koju im je ispričao komšija Albanac mesec dana posle otmice, a to je da su njihovom bratu Mići pripadnici terorističke OVK izvadili srce. Oni, kao i Živići, Janićijevići, Stojisavljevići, pamte svoje mučenike ubijene za vreme bombardovanja i na žetvi, ali kažu da im radost Božića donosi nadu, a nju im niko ne može ubiti.
“Čudesno je biti u Gračanici“, rekao je oduševljen onim što je video Filip Kosnet, predstavnik Sjedinjenih Američkih Država na Kosovu i Metohiji u manastirskoj porti na Badnje veče. Taj trenutak naše radosti i snage, čini se, osetio je i novi “američki ambasador“ u Prištini.
UPORNI HRAST
Odlazak po badnjak u svoje udaljene šume, u koje tokom godine ne odlazimo iz bezbednosnih razloga, najbolje govori kolika je snaga u nama tih dana. Njih su Albanci posekli u jesen 1999. godine, ali se svih ovih godina u njima traži grana hrasta – neka je i najmanja, ali za nas ima posebno značenje. U šume u okolini grada – najčešće dolaze u Staro Gracko – odlaze i Srbi iz Lipljana. Od odlaska po badnjak nije se odustalo nijednog Božića, a godinama se u šume išlo u pratnji KFOR-a.
Badnjak pred crkvom je i ove godine bio iz srpske šume u okolini Starog Gracka. Za ovih 20 godina hrast se obnovio, i onako lep i velik ogrejao nas je u lipljanskoj porti. Obnavljaju se naše šume i, koliko god puta da ih iseku, koren im ne mogu uništiti – hrast u njima opet raste i grana se. “Što su bili nervozni prodavci u pojedinim prodavnicama u albanskom delu grada“, rekao mi je komšija pre odgovora na pitanje ima li voća u Lipljanu i kakve su cene. “Pusti ih. Neka su nervozni. Kako da ne budu, pa još smo tu. I ovog Božića smo ih naterali da se sete koliko im je zaludan trud da nas odavde oteraju “, odgovorila sam.
Jeste Božić čudesan na Kosovu i Metohiji, i zar nas ne uči kako treba da radimo? Samo da čuvamo svoje, da znamo gde nam je dom, gde su nam koreni, da znamo šta je naše i da to ne damo. Sa takvim stavom Srbi iz Đakovice, uporno, svakog Božića i Uskrsa, pokušavaju da odu do svog grada. Samo jedna njihova rečenica dovoljna je da Đakovicu podignu na noge i nateraju Albance da pokažu kakvi su i iza čega se kriju. Priča o takozvanim ratnim zločincima je za decu – iz njih govori strah jer znaju da su uzurpirali tuđe. Živimo za dan u kome ćemo da vidimo njihovo ponašanje i čujemo priču kada Amerikanci prestanu da im duvaju u leđa.
Diveći se Srbima iz Đakovice na upornosti, verujemo da će doći dan kada će se vratiti, jer njihova je vera jaka. Koliko ih god Albanci terali i otimali imovinu, Đakovčani znaju da je svaka njihova građevina na srpskoj zemlji, i to im niko ne može osporiti sve dok sami ne potpišu da su istu prodali. Znaju Albanci da su Srbi iz Đakovice upravo zbog toga pobednici, i da je pitanje trenutka kada sve može da se preokrene. To važi i za celo Kosovo i Metohiju – iako trenutno sve izgleda suprotno.
Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard
