Istinska tekovina „kosovarske nacije“ jeste OVK, a jedini nacionalni heroj im je Adem Jašari.
Kosovo nije samo presedan po tome kako je steklo „nezavisnost“ i postalo „država“ već je jedinstveno i po tome što mora da izgradi „kosovarski“ nacionalni identitet.
Albanci sa Kosova sami po sebi nemaju svoju nezavisnu istoriju. Odnosno, njihova tradicija, kultura, kulturno i versko nasleđe, jezik i običaji su nacionalni identitet Albanaca, koji već imaju svoju državu — Albaniju.
Ime Kosovari, koje su na poklon dobili od Zapada kroz plan Martija Ahtisarija, trebalo je da ih definiše kao novu naciju nezavisnu od već postojeće albanske. No, to nije tako lako uraditi. Jer jedina istinska tekovina „kosovarske nacije“ jeste OVK, to jest takozvana Oslobodilačka vojska Kosova, a jedini nacionalni heroj im je Adem Jašari. Drugim rečima, njihova „istorija“ počinje negde polovinom devedesetih.
Istine radi, u odnosu na Albaniju, gde se govori toska dijalekat, na Kosovu se govori malo mekši — gege, ali oba su deo albanskog jezika. Na Kosovu, inače, postoji ozbiljna rasprava o tome da li su Albanci ili Kosovari, a još veća se vodi na temu da li će se u školama kao maternji jezik učiti kosovarski ili albanski.
Dok se te dileme unutar njihovog društva ne razreše, politička elita Kosova pokušava da stvori identitet najmlađe veštačke nacije u Evropi, a možda i u svetu, ne bi li opravdala postulat države. Grb, zastava, himna, teritorija… Neophodni atributi za postojanje države „dali su za pravo“ Kosovu da se smatra državom. Ali država i nacija su nešto više od toga. Da bi neko polagao pravo da bude poseban narod, mora da ima i kulturno i istorijsko nasleđe.
Iako se već decenijama odriču svega srpskog, srpski manastiri na Kosmetu su im sada jedino što mogu da ponude svetskoj kulturnoj baštini kao dokaz svog vrhovnog identiteta. Drastičan primer težnje takozvanih Kosovara da po svaku cenu srpsko prikažu kao svoje jeste tvrdnja njihovih eksperata da je grb cara Dušana, dvoglavi beli orao spuštenih krila, amblem na svetoj stolici srpskog cara koji se nalazi u Visokim Dečanima, u stvari „jasno obeležje Albanije“, to jest vekovnog prisustva ove nacije na Kosovu (albanski dvoglavi orao je inače crn sa podignutim, raširenim krilima). Da paradoks bude veći, celokupno „kosovarsko“, to jest albansko nasleđe koje ova „nacija“ ima u stvari je nasleđe vezano za stvaranje „velike Albanije“.
„Kosovari“ su uglavnom Albanci muslimanske veroispovesti, a s obzirom na to da se po celom Kosovu ubrzano grade džamije svih oblika i veličina, uključujući i ovu najnoviju u severnom delu Mitrovice gde žive Srbi, jasan je pokušaj da se naknadno dopuni istorija. Cilj samoproklamovane države Kosovo je stolica u Ujedinjenim nacijama. Jedna od prečica do nje je prijem u svetske organizacije poput Uneska, koje na neki način potvrđuju identitet država na osnovu njihovog istorijskog i kulturnog nasleđa.
Fatos Lubonja, albanski pisac i bivši politički disident iz perioda Envera Hodže, u jednoj debati na temu Kosovari ili Albanci rekao je da su se „kosovski Albanci u jednom periodu više osećali kao Jugosloveni nego kao Albanci“.
Nedžmedin Spahiju, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Prištini i autor knjige „Stvaranje nacije Kosovara“, na istu temu izneo je mišljenje da su kosovski Albanci i Albanci iz same Albanije razvili različite identitete.
„U smislu etničke pripadnosti, mi imamo isti identitet jer govorimo istim jezikom i imamo zajedničke tradicije“, rekao je on, ali i naglasio da se istorije razlikuju. To je, naveo je Spahiju, proizvelo dva osobena identiteta koji u političkom smislu postoje svaki za sebe.
Za pojedine Albance na Kosovu, novi identitet nije radikalna promena, već nešto što će im omogućiti da obogate svoj već postojeći, albanski identitet, pod kapom Evropske unije. Drugi, poput albanskog ambasadora u Prištini, čvrsto su ubeđeni da Kosovari kao nacija ne postoje. Stoga ostaje otvoreno pitanje — koja nacija živi na Kosovu?
Brankica Ristić
Sputnjik
