Posle višedecenijskog nametanja demokratije ostatku sveta, Amerikanci su postali najomraženija nacija. Ipak, ako nekome do sada nije jasno kako izgleda sloboda po američkim kriterijumima, mora da poseti južnu srpsku pokrajinu, Kosovo i Metohiju. Nisu samo spomenici i crkve ograđeni žicom, ograđeni su i ljudi. Za Srbe koji žive u enklavama, „sloboda“ je ograničena na nekoliko kilometara u prečniku.
„Milosrdni anđeo“
Na delu srpske teritorije, napravljena je lažna država uz pomoć NATO bombi i OVK terorista. Razlog za pravljenje ove NATO „države“ je želja SAD da stacionira vojnu bazu na Kosovu i Metohiji. S obzirom da Srbija nije doborovoljno prihvatila ultimatum da bude okupirana, „borci za ljudska prava“ su izmislili razlog za intervenciju, kako bi ostvarili svoj cilj i izgradili vojnu bazu. Zapadni mediji su Srbiju optužili za genocid nad albanskim stanovništvom, a zapravo su objavili fotografije preobučenih UČK terorista, koji su poginuli pri napadu na srpske bezbednosne snage. 1999. godine NATO organizacija je započela agresiju na Srbiju (bivšu Jugoslaviju), bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, čime je poništeno Međunarodno pravo, narušen ustanovljeni svetski poredak i uvedena vladavina sile. Bombardovanje srpskih gradova i civila, trajalo je 78 dana, i tokom bombardovanja na Srbiju je bačeno preko 40 000 bombi, projektila i raketa. Korišćeno je i zabranjeno oružje sa osiromašenim uranijumom, kao i kasetne bombe. U izveštaju koji je za UN sastavio tadašnji šef misije za prostorni program Bakari Kante, piše da je na Srbiju bačeno preko 10 tona osiromašenog uranijuma. Ekološke posledice su katastrofalne, i one su prouzrokovale epidemiju karcinoma. Žrtve NATO agresije nisu samo civili koji su pogođeni bombama (2 500 ubijenih i 12 000 ranjenih), već i sve žrtve opake bolesti, kao i narednih deset generacija koje će umirati od karcinoma prouzrokovanog osiromašenim uranijumom. To su ukratko glavne posledice udružene agresije 19 država (SAD i Evrope) na Srbiju 1999. godine.
Zločin posle zločina
Bombardovanje je prekinuto političkom odlukom tadašnjeg srpskog rukovodstva da potpiše Kumanovski sporazum na osnovu koga je dan kasnije doneta rezolucija 1244 u SB UN. Od tada je južna srpska pokrajina pod kontrolom NATO- a, odnosno KFOR- a, uz učešće UMNIK- a, kasnije i EULEKS-a. Šta je srpski narod preživeo od kako su došli predstavnici NATO-a ne može se opisati u jednom tekstu. O tome mnogo bolje mogu da posvedoče slike i snimci pogroma koje su organizovali Albanci, uz prećutnu podršku NATO oficira, koji su posmatrali teror nad srpskim civilima. Zgarišta zapaljenih srpskih kuća i crkava i dan danas upućuju na „civilizovane“ saradnike SAD i EU, teroriste, ubice i trgovce ljudskim organima. Nasilnici nisu uklonili tragove svojih zločina, jer ih niko ne osuđuje za ono što su počinili. Mnogobrojni srednjovekovni manastiri na Kosovu i Metohiji su opstali za vreme turske okupacije, ali nisu preživeli zapadnu demokratiju. Od dolaska NATO snaga na Kosovo i Metohiju, uništeno je oko 150 crkava i manastira. Izvršen je genocid ne samo nad živim Srbima, već i nad mrtvim. Oskrnavljeno je preko 250 pravoslavnih grobalja. Proterano je preko 200 000 hiljada Srba.
U vreme najžešćih napada na srpski narod na Kosovu i Metohiji, dok su Albanci palili srednjovekovne srpske manastire, i srpske kuće, zapadni mediji su izveštavali o „stabilizaciji prilika u pokrajini“. Laži o procesu izgradnje „države“ Kosovo, u kome navodno zajedno učestvuju Srbi i Albanci, prisutne su i danas. Na Kosovu i Metohiji u toku je samo rušenje, brisanje istorije i falsifikovanje. Srbima je onemogućeno da se vrate na svoja vekovna ognjišta, da obnove svoje porušene kuće i crkve. Imovina Srba na Kosovu i Metohiji je oduzeta, a zatim prodata kroz institucije lažne države, ili uzurpirana.
Dovoljno je da se pogleda koji simboli su istaknuti na Kosovu i Metohiji. Dok putujete dolinom Drenice, negde u nekoj neobrađenoj njivi, možete naići na američku zastavu, istaknutu na visokom jarbolu. U Prištini ćete videti Bila Klintona, čiji lik prekriva ceo jedan soliter, i njegov spomenik, kao i kopiju kipa slobode iz NJujorka. U jednom selu u Dreničkoj dolini, možete da obiđete butik Hilari, posvećen Hilari Klinton, iz čijeg izloga se smeši njen lik. Tu su i mnogobrojni spomenici OVK teroristima, na celoj teritoriji pokrajine. Na jednoj od mnogobrojnih benzinskih pumpi, u okolini Prizrena, videćete zastavu Nemačke, Albanije i SAD. Zapravo gde god da se uputite po Kosovu i Metohiji, naići ćete na Albanske, Američke i Nemačke zastave, sem u sredinama gde su ostale poslednje srpske zajednice. Tek nekim slučajem, može se videti zastava takozvane „države“ Kosovo. Ona ni Albancima nije važna, jer je za njih „nezavisno“ Kosovo samo prelazna faza ka stvaranju Velike Albanije. Nema sumnje da je projekat „nezavisnog“ Kosova, kao i projekat Velike Albanije, smišljen u Vašingtonu i Londonu. To čak nije ni tajna, i zvaničnici SAD otvoreno o tome govore. Hilari Klinton je 2012. godine u Prištini, tokom susreta sa bivšim vođom OVK terorista Hašimom Tačijem, izjavila: „Za mene, moju porodicu i za moje sugrađane Amerike, nezavisnost Kosova je više od spoljno-političkog pitanja. To je lično pitanje“. Kakve veze njena porodica ima sa otetom srpskom zemljom, Hilari Klinton nije razjasnila. Ako uzmemo u obzir da na KiM posluju američke kompanije, odnosno kompanije američkih činovnika koji su najviše lobirali za bombardovanje Srbije, onda možemo da protumačimo porodične veze između Amerike i Kosova. Matrica je uvek ista. Prvo američka vojska razori neki teritoriju, a zatim američke kompanije zarade svoje milijarde od tog posla. Na takav način su Amerikanci zaposeli srpske kompanije, čija imovina vredi preko deset milijardi dolara, i sada ostvaruju profit. Iza borbe za ljudska prava, krije se borba za otimanje tuđih resursa, tuđe imovine i borba za pljačku. Kako međunarodnoj javnosti nisu dostupne činjenice, već zapadna propaganda koja kreira sopstvenu stvarnost, moguće je da pljačkaši postanu oslobodioci, teroristi postanu državnici, a dželati žrtve.
Budućnost Kosova
Baza Bondstil, koju su Amerikanci izgradili na Kosovu i Metohiji, je druga po veličini američka vojna baza u Evropi, posle vazduhoplovne baze Ramštajn u Nemačkoj. KFOR je nakon okupacije Srbije imao oko 50.000 pripadnika na Kosovu i Metohiji, dok ih sada ima oko 5.000. Strana vojska sa KiM se povlači usled aktiviranja žarišta u drugim područjima, i učešća SAD/NATO u svim ratovima. Pitanje je kome Amerikanci ostavljaju kao problem svoje štićenike Albance i lažnu državu Kosovo, nakon povlačenja sa teritorije Srbije. Osim što je NATO bombama promenio demografsku sliku Kosova, izvršio etničko čišćenje i proterao Srbe koji su vekovima živeli tu, on je dodatno destabilizovao ovo područje kampovima za obuku džihadista.
Nakon dolaska NATO a, odnosno KFOR-a na teritoriju Kosova i Metohije, u novoformiranim kampovima počeli su da se obučavaju Albanski radikalni islamisti, koji su nakon toga slati u Avganistan i Irak, a zatim i u Siriju da ratuju protiv Bašara al Asada. Indikativno je da se oni pojavljuju uvek na strani iza koje stoji Zapad/SAD, kao podrška njima. Među obučenim radikalnim islamistima, ima bombaša samoubica, terorista i ekstremista, koji predstavljaju opasnost za dalju destabilizaciju Kosova i Metohije i celog Balkana. Stvaranje Velike Albanije i podrška radikalnim islamistima od strane SAD, predstavlja veliku opasnost po Srbiju. Analogno tome, islamizacija Evrope po merilima američkog/globalnog multikulturalizma, predstavlja opasnost po stari kontinent. Kako Srbija, odnosno srpska vlast učestvuje u samouništavanju sopstvene države, tako i EU, odnosno zemlje članice, rade u korist svoje štete. Vlast u Srbiji je pod kontrolom Vašingtona i Brisela, i ona faktički ispunjava obaveze koje je preuzela od svojih vlastodavaca. Time je postala saučesnik u zločinu nad sopstvenim narodom. U prilog tome, srpska vlast je jedinstvena po tome što se dobrovoljno odriče od dela svoje teritorije, postavlja granicu između centralne Srbije i južne srpske pokrajine, sama gasi državne institucije na Kosovu i Metohiji, krši Ustav Srbije, podržava suverenitet Ukrajine, ali ne i suverenitet sopstvene države, i primorava svoj narod da prihvati vlast terorista koji su odgovorni za zločine nad njim.
Amerika je saopštila kako je gotovo sa prekrajanjem granica, i kako više neće biti promena granica na Balkanu. Interesantno je da takozvane demokratske zemlje, toliko žestoko brane komunističke granice. Uostalom, odavno je jasno, da je EU nekadašnji SSSR, sada već u fazi raspada. Koliko kog srpska vlast bude uredno ispunjavala zadatke Vašingtona i Brisela, a na štetu nacionalnih interesa Srbije, treba napomenuti da Zapad ne sme da se raduje lakoći sa kojom ispunjava zadate ciljeve. Srbija je kroz istoriju priredila mnoga iznenađenja onima koji su pokušali da je porobe. Za srpski narod pitanje Kosova i Metohije nije rešeno, pogotovo ne trajno. Zar je za očekivati da se neko pomiri sa prekrajanjem granica, onda kada ih je Amerika prekrojila po svojoj potrebi? Jedno je Srbija projektovana za potrebe Vašingtona i Brisela, a drugo je činjenica da se srpski narod nikada neće pomiriti sa otimanjem Kosova, sa užasnom nepravdom koja je učinjena, i da neće zaboraviti stradanje, zločine i bombe. Mi smo uvereni da će u budućnosti postojati međunarodno pravo, i nezavisne međunarodne institucije, koje će suditi pravim zločincima za bombardovanje, ubijanje, vađenje ljudskih organa, kada se steknu uslovi za ponovno uspostavljanje narušenog svetskog poretka.
Promene su počele redistribucijom ekonomske i političke moći sa zapada na istok, što govori u prilog tome da ništa nije završeno, nego tek počinje. Možda za Evropu postoji poslednja nada da se otrgne iz kandži SAD i da počne da vodi politiku u skladu sa sopstvenim interesima. Nove okolnosti u svetu, neće zaobići slučaj Kosova i rešavanje budućnost srpske pokrajine u skladu sa Međunarodnim pravom. Srpska vlast može da krši Ustav dok je zapadni „partneri“ u tome podržavaju, ali kršenjem pa čak ni promenom Ustava ne može da falsifikuje Međunarodno pravo koje je trenutno van snage. Kosovo nije nikakav specijalan slučaj pogotovo ne zbog toga što su SAD rešile da on to bude. Zato niko ozbiljan ne sumnja u to da je budućnost Kosova tamo gde je i njegova prošlost. U Srbiji.
Autor: Dragana Trifković
Tekst je objavljen na nemačkom političkom portalu BlaueNarzisse.de: Prvi deo, Drugi deo
Izvor: Stanje stvari
