Predstojeći stranački izbori u Beogradu, već od same njihove najave, dobili su mnogo širi značaj od uobičajenog. Ono što je, i po svojoj suštini i po zakonu, trebalo da bude tek lokalno izjašnjavanje, pretvorilo se, praktično, u odlučivanje o sudbini cele Srbije.
Ne slučajno. Vlast u zemlji je u toj meri centralizovana, tačnije autokratska, da van tih okvira, praktično, nema ničega što bi barem na trenutak moglo da promakne kontrolorima iz prestonice. I nije to karakteristično samo za sadašnji trenutak.
Zato je i pitanje sudbine Kosova u aktuelnim predizbornim najavama i stranačkim čarkama podignuto na najviši mogući stepen.
Ukratko, glavna tačka međupartijskih sporenja nije: šta činiti u južnoj pokrajini, ili kako pomoći tamošnjem življu, već – ko je izdao? Ko je podlegao pod pritiscima SAD, ko je u svemu našao sopstveni interes i Albancima, faktički, predao deo Srbije?
I svako prst upire na drugoga.
A dovoljno je prelistati arhive. I to ne one prekrivene debelom prašinom, već skorijeg datuma. U njima nedvosmisleno stoji da ključni potez u međunarodnom tretiranju kosovskog pitanja nije učinjen od strane Albanaca, Amerikanaca ili bilo koga sličnog, već od strane beogradske političke elite, preciznije – Demokratske stranke.
Podsetimo, u vreme predsednikovanja Borisa Tadića (2004-2012), tadašnjeg lidera Demokrata, pregovori o Kosovu i Metohiji prebačeni su iz Ujedinjenih nacija u centralu Evropske unije u Briselu. Ono o čemu se uglavnom ćuti je žalosna istina da je to učinjeno rezolucijom Svetske organizacije koju je predložila upravo Srbija. Nesumnjivo uz znanje i saglasnost njenog tadašnjeg prvog čoveka.
O kakvom gafu, je reč najbolje pokazuje to što je iz jednog međunarodno-pravno definisanog sistema koji oličavaju UN a u kojem deluje mnoštvo zemalja koje nikada nisu priznale nezavisnost Kosova, i nemaju nameru da to učine, sve prosleđeno u domen delatnosti Evropske unije čija je većina članica, pod neskrivenim pritiskom SAD, morala da prihvati status južne srpske pokrajine nametnut od strane Vašingtona.
To je, praktično, dalo odrešene ruke i sadašnjoj vlasti, tačnije njenom glavnom eksponentu Aleksandru Vučiću, da se sudbinom Kosova poigrava prema sopstvenim dnevno-političkim potrebama. Boris Tadić je taj mandat, kao i pravo na odlučivanje o sudbini Srba na jugu zemlje, odavno izgubio. Ali zato nema nikakve sumnje da je čovek koji danas sedi u predsedničkom kabinetu voljan da ga prati, pa ide i korak dalje, i u potpunosti se odrekne ovog dela srpske teritorije, vodeći se pri tome isključivo sopstvenim interesima, tačnije interesima krupnog kapitala, često polulegalnog, čiji je on glasnogovornik.
Ukratko, kada je reč o Kosovu, Tadić je svojim delovanjem utro put Vučiću kakvog danas dobro poznajemo. I nema sumnje da je sve učinjeno pod supervizijom stranih centara moći. Onih čije savete su i danas spremni da poslušaju i usvoje mnogi.
A kosovski Srbi, kako se snađu…
Mihail Suslov
patriot.rs
