Trepča je samo još jedan u nizu alata uz pomoć kojih neko pokušava ponovo da dokazuje ono što nikada nije dokazao, a pokušava da dokaže kako Kosovo nije srpsko. Sad ja ne znam koji je to drugi narod sem Srba mogao napraviti Gračanicu, Dečane, Pećaršiju? A opet, ako neko tvrdi da dole nekad nije bilo Srba, onda ja mogu sa sigurnošću da tvrdim da tad nije bilo ni Kosova. Nema Srba bez Kosova, kao ni Kosova bez Srba. To je nešto što je Bog odlučio i tako postavio za sva vremena.
Da na Kosovu nije bilo srpskih žrtava i da ste kosovsku zemlju tražili pre nego što ste je srpskim kostima zastrli, onda biste možda i imali priliku da ga tražite. Ovako će to teže ići. Siguran sam samo u jedno, a to je da Srbi nisu narod koji će po Kosovu ubijati i paliti. Na Kosovu se jedino božji glas čuje i Njegova će dole biti poslednja. Ne sada, već uvek. Uspeva nama Kosovo ponekad da isklizne iz zagrljaja, ali ono bez Srba ne može, jer su ga srpski narod i vera pravoslavna podigli iznad svih ostalih mesta na kugli zemaljskoj.
Kako otići sa mesta na kojem počiva sve što je srpsko? Kako biti izrod i pljunuti u lice precima i svecima? Skupo je Kosovo plaćeno da bi bilo poklonjeno. Da je samo Lazar svoje kosti ostavio na Kosovu, mnogo bi bilo i bili bismo dužni da ga ne osramotimo. Ali, kada su toliki ljudi tu zemlju svojim kostima platili, ko smo mi da na njihovu žrtvu tačku stavljamo i odričemo se i njih i onoga što su svojim životom platili? Nikada mi nisu bili jasni Srbi koji o Kosovu ne žele da pričaju ili ih ono prosto ne interesuje! Kažu: „Otišlo je Kosovo!“ Gde je otišlo? Gledao sam kartu, išao sam tamo i koliko videh, ono i dalje stoji gde je oduvek i bilo. Isto tako tvrde: „To više nije naše!“ Možda nije više, ali nije ni manje! Ako nije naše, otkud mi dole i što nas onda teraju da ga poklonimo? Ko je tim ljudima dao pravo da sebe nazivaju Srbima? Oni uvek tvrde da su njihovi stavovi rezultat logike i zdravog zaključivanja. Pa kakva je to logika da nešto nije naše, ako je zemlja puna srpskih kostiju, a čitavo Kosovo ozvezdano srpskim manastirima?
Gledao sam užase sa Kosova. Gledao sam one nesrećnike što trgaju krstove sa crkava. Gledao sam i mitropolita Amfilohija koji je po Kosovu sakupljao izmrcvarene leševe mučenih Srba samo kako bi im, posle te nečovečne smrti, ljudski ispraćaj među mučenike priredio. Video sam freske bez očiju i srpske kraljeve bez lika! Slušao sam o sabranju našeg naroda u porti Pećaršije u vreme kad su jedino na tom mestu bili sigurni. Više naš narod nigde nije siguran. Sad tvrde da smo mi ti koji su palili i ubijali.
Danas nas teraju da progutamo sve svoje žrtve i sav svoj ponos i odreknemo se onoga što smo. Ne shvataju da to nije moguće. Ne shvataju da će Kosovo uvek biti iskušenje Srbina i njegove duše kojim ga Bog kuša ne bi li se dokazao dostojnim upravo Kosova. Ako ne prebrodimo iskušenje, onda nećemo ni zaslužiti da mi budemo Kosovo i da Kosovo bude Srbija.
Da Sveti Sava ne bi rođen, da Patrijaršija ne nasta tu gde nasta, da Lazar ne ode u boj, da Njegoš ne pisa o Kosovu, da ne bi Stefana Dušana, da nije Prizrena, da Jefimija vez nije vezla, da nije bilo bombardovanja, da ne bi pogroma, da nije Kosova, da nije Dečana i Gračanice, da nije tih silnih crkava, isposnica i manastira, da nije suze Kosova, da nije Boga, ne bi bilo ni Srba. A da Kosovo ne bi bilo srpsko i da Srbin ne bi bio Srbin, potrebno je da niko od navedenih i nenavedenih nije ni rođen, niti je uradio to što je uradio, ili da ustane iz groba i da sve što je uradio porekne, a to je, složićete se, nemoguće.
Da li je Kosovo srpsko nikada ne može biti pitanje politike, već samo i isključivo pitanje identiteta!
Milan Ružić
iskra.co
