Od 2000. godine Srbiji se u izgled stavlja članstvo u Evropskoj uniji. Uz varijacije koje su se odnosile na obim i sadržaj obaveza koje ćemo morati da ispunimo, vremenom se iskristalisalo da će jedini neotklonjiv uslov za članstvo biti priznanje nezavisnosti takozvanog Kosova od strane Srbije.
Kada se razgrne gomila fraza kojima je propraćen naš spori hod ka mestu koje sve manje postoji, od kojih su verovatno najprominentnije vladavina prava i uređeno društvo, što je nešto oko čega bismo mogli i trebali sami da se pobrinemo, cela ideja vezana za EU se svodi na bolji život i veće ekonomske mogućnosti za privredu i građane.
Na ovom mestu dolazi se do čuvenih fondova EU, koji su namenjeni zemljama u procesu pridruživanja i državama članicama. Već godinama unazad za Srbiju su predviđena sredstva u iznosu od 200 miliona evra na godišnjem nivou. Ovo bi trebao da bude samo odbljesak zlatnih vrata koja će se, ukoliko istrajemo na putu bez povratka Kosova i Metohije u sastav Srbije, pred nama otvoriti.
Sa stanovišta priličnog siromaštva u kojem živi veliki broj građana naše zemlje, 200 miliona evra, bez obzira na sveukupnu inflaciju, verovatno izgleda prilično primamljivo i nimalo beznačajno. Ali, hajde da malo preciznije razmotrimo šta stvarno jeste iznos za koji bi trebali da se odreknemo Kosova i Metohije.
Bruto domaći proizvod Srbije u 2021. godini iznosi oko 52 milijarde dolara. 200 miliona evra u ovom trenutku je približno 233 miliona dolara. Jednostavna matematika nam kaže da iznos jednak ukupnoj godišnjoj pomoći EU srpska ekonomija stvori za nešto više od dan i po, odnosno 39 sati. Dakle, za 39 sati našeg sveukupnog rada trebalo bi da se odreknemo onoga što smatramo srcem naše države i dušom našeg naroda.
Za toliko prodajemo, a hajde da vidimo za koliko oni kupuju. Evo kako izgledaju brojevi samo na nivou Nemačke, najvećeg promotera kosovske nezavisnosti u okviru EU i najveće evropske ekonomije. Njihov godišnji bruto domaći proizvod je nešto veći od 3800 milijardi dolara. Ista matematika koja je primenjena na cenu našeg odricanja, odnosno prodaje Kosova i Metohije, primenjena na cenu njihove kupovine nam govori da nemačka ekonomija iznos od 200 miliona evra stvori za nepuna 33 minuta.
Ovo nam kaže matematika, egzaktna nauka. Cena večne sramote pred precima i potomcima meri se sa 39 sati našeg rada na godišnjem nivou. Cena trijumfa njihove obesti jednaka je tridesetrominutnom radu nemačke privrede.
A kada se jednog dana otvore ona zlatna vrata, i ako se nekim čudom ispostavi da ona nisu samo deo kulise iza koje nema ničega, stvari će se promeniti utoliko što će se ispostaviti da smo zbog značajnog povećanja sredstava koja nam kao „državi“ članici slede, Lazarevu kletvu pozgazili za desetak dana rada na godišnjem nivou, a da će najveći promoteri kosovske nezavisnosti svoj hir morati da, umesto sa 33 minuta, plaćaju sa čak nekoliko sati rada, u svakom slučaju ne više od 5 po godini.
I neće to, naravno, Nemačka sama, za toliko ih znamo. Prevaliće trošak i na ostale članice toga u šta će se EU pretvoriti. I na nas, razume se. Jer, biti deo takvog društva uvek ima svoju cenu. A da ne pominjemo da će novac kojim će biti plaćano naše odricanje od Kosova i Metohije, sasvim sigurno biti zarađen na Kosovu i Metohiji. A i gde bi drugde? Pa neće valjda svojoj deci od usta odvajati da bi nama pomagali.
autor:DRAGAN DOBRAŠINOVIĆ
