Kosovo za nešto

Zašto je za Srbiju ulazak Kosova u UN strašnija opcija čak i od priznanja nezavisnosti naše južne pokrajine

Kada je u aprilu 2006. godine razgovarao s predstavnikom američke ambasade u Beogradu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao mu je da planira da svoje opoziciono delovanje protiv tadašnje vlade, a u cilјu preuzimanja vlasti, pojača „posle crnogorskog referenduma, pošto Mladić bude izručen Hagu, i pošto su konačni pregovori o statusu Kosova uglavnom završeni“, ostalo je zabeleženo u američkoj diplomatskoj depeši 06BELGRADE612 od 19. aprila 2006, koju je otkrio Vikiliks a objavlјena je u knjizi Vikiliks – tajne beogradskih depeša, koju je Pečat objavio 2012. godine.

Pregovori o statusu Kosova, međutim, ipak nisu okončani i upravo je Vučiću, koji je u međuvremenu došao na vlast jer Srbija bolјu nadu posle Borisa Tadića nije imala, palo u nezahvalni zadatak da te pregovore dovede do kraja. Na dobro kome se nadamo ili na zlo zbog koga strepimo. I pride se nadamo da ne može gore, a svakako može bolјe od onoga što je mislio Boris Tadić da „nezavisnost Kosova ne mora nužno da znači ’gubitak’, ako se podesno odredi u umovima birača“ (06BELGRADE1566)…

KRAJ PREGOVORA

A da se kraj pregovora bliži, nije posvedočio samo uticajni Atlantski savet iz Vašingtona, o čijem smo izveštaju o Srbiji opširno pisali prošle nedelјe, pa sada samo podsećamo da je tu najavlјena antiruska američka ofanziva na Balkanu, koja bi trebalo da kulminira konačnim dogovorom Srbije i Kosova već tokom naredne godine.

Uzgred rečeno, istovetan pogleda na svet, Rusiju i Balkan pronalazimo i na drugom uticajnom mestu u Vašingtonu – u Heritidž fondaciji, koja s dobrim razlozima slovi za tamošnji tink-tenk najbliži Trampovoj Beloj kući. Komentarišući nedavni govor državnog sekretara SAD Reksa Tilersona u Vilson centru, Heritidž fondacija hvali sekretara Tilersona zbog toga što je istakao čvrstu američku podršku NATO, „robusno branio suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine“, kritikovao „agresivno ponašanje Rusije“ i pride „obasjao neophodnim svetlom region Balkana i ukazao na značaj umanjivanja zavisnosti Evrope od ruskih izvora energije… Sekretarov govor izložio je mapu puta Trampove administracije prema Evropi“, navodi se, uz zalaganje za dalјe zaoštravanje odnosa s Rusijom u vidu naoružavanja Ukrajine i konstataciju da će „transatlantska kohezija biti od vitalnog značaja za obračun s rastućom nestabilnošću na Balkanu“.

I toliko o tome, te sa sigurnošću možemo da konstatujemo da je uobličena nova-stara američka strategija na Balkanu, i ona će sada dobiti nov zamah; suprotnih stavova, na mestima na kojima se o tim stvarima u Vašingtonu odlučuje, jednostavno, nema.

EVROPSKI ROK

A da sve po Srbiju bude još i teže – suočavanje s pritiskom Zapada zasigurno nije lako, sve i ako moć Zapada jeste u opadanju – za Srbiju je elem sve utoliko teže što se čini da i Evropska unija, u koju se ionako nismo preterano uzdali, pokazuje znake spremnosti da se i sama uklјuči u američku ofanzivu na Zapadnom Balkanu preko naše grbače.Najpre je Enver Hodžaj, prištinski vicepremijer, najavio da dijalog sa Srbijom ulazi u finalnu fazu i da bi dogovor mogao da bude postignut u – obratite pažnju – naredne dve godine, i dodao je uz to da „Kosovo nema razloga da nastavi s učešćem u briselskom dijalogu ako ne postane članica Ujedinjenih nacija i ako se ne postigne uzajamno priznanje sa Srbijom“, što bi trebalo čitati i kao projektovani cilј ove, finalne faze dijaloga.

Za Hodžajem potom prištinsk Koha ditore objavlјuje detalјe nacrta strategije Evropske komisije za Balkan, dokumenta ispisanog na 12 stranica u kome se govori o mogućnosti ulaska Srbije i Crne Gore u EU do 2025. godine – o tome malo kasnije – i, posebno važno, da bi do 2019, to jest za dve godine, Kosovo i Srbija trebalo da postignu sveobuhvatnu normalizaciju odnosa u formi pravno obavezujućeg sporazuma.

I najzad, i zagrebački Jutarnji list – tek da ne ostane mesta sumnji u verodostojnost navoda Kohe – dobija uvid u isti radni dokument Verodostojna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan, čija bi konačna verzija trebalo da bude usvojena u februaru naredne godine, „kako je najavio u svom godišnjem govoru o stanju Unije predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker“. „Postoje i dalјe važni bilateralni sporovi između država regiona koji su preostali za rešavanje. EU neće uvoziti te sporove. Trajno rešenje treba pronaći pre nego što država uđe u EU. Sve države moraju nedvosmisleno da se obavežu, i rečima i delima, da će prevladati nasleđe prošlosti, postići pomirenje i rešiti otvorena pitanja mnogo pre njihovog pristupa Evropskoj uniji“, citira Jutarnji list, i ukazuje da je „za Srbiju važna i poruka da će morati da reši odnose s Kosovom putem pravno obavezujućeg dokumenta (…) do kraja 2019. godine… ’Srbija i Kosovo najkasnije do ovog roka moraju da postignu sveobuhvatnu normalizaciju odnosa koja bi otvorila put za dalјi supstancijalni napredak Kosova na putu prema evropskim integracijama’, stoji u nacrtu“ koji citira Jutarnji list.

Dakle, kao što i reče Hodžaj a pre Hodžaja je to već rečeno u Vašingtonu, postavlјen je rok za postizanje konačnog rešenja u obliku pravno obavezujućeg sporazuma Srbije i Kosova o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, i taj rok je izgleda 2019. godina, a ne 2018, kao što su sugerisali Amerikanci, ali nećemo o toj finesi koja ne menja suštinu, a suština je da je rok određen i da je svakim danom sve bliži.

S tim rokom u vezi, beležimo izuzetno važnu, suštinski važnu i podjednako opasnu promenu stava Evropske unije. Iako je, naime, već godinama poznato da ona od nas i zvanično traži postizanje ovog pravno obavezujućeg sporazuma – uneta je ta odredba i u Pregovarački okvir EU i Srbije – do sada je stajala na stanovištu da bi sporazum, citiramo Pregovarački okvir, trebalo da bude postignut „do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom“. Ovo, očigledno skraćivanje roka sa kraja pristupnih pregovora na 2019. ubedlјivo svedoči o rastu pritiska na Srbiju po vašingtonskom receptu.

Hodžaj, kako napomenusmo, reče i da bi pregovori trebalo da se okončaju ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije. Evropska, pak, unija govori neodređeno o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa od koje bi trebalo da se sastoji taj pravno obavezujući konačni sporazum. A da i Hodžaj i EU zapravo govore o istovetnom ishodu, potvrdio je u nedavnom intervjuu za NIN nemački ambasador u Beogradu Aksel Ditman. On je naime, na pitanje da li sveobuhvatna normalizacija odnosa podrazumeva i stolicu za Kosovo u UN, odgovorio potvrdno: „Sveobuhvatna normalizacija odnosa, po nama, uklјučuje i saradnju na međunarodnom nivou. Nemačka je priznala Kosovo i stoga podržava njegovo članstvo u međunarodnim organizacijama ukoliko su ispunjeni uslovi za to. To važi i za Ujedinjene nacije“.

2025 GODINA

Isti dokument inače, nacrt strategije Evropske komisije za Zapadni Balkan, govori o mogućnosti da Srbija i Crna Gora uđu u EU do kraja 2025. Ali mogli su da navedu i bilo koju drugu godinu, a evo i zašto.

Pre svega, i to odmah da bude jasno, Srbiji se uopšte ne obećava ulazak u EU 2025, već se govori – kako navodi Jutarnji list – o „indikativnim rokovima“, „kaže se da će moći u EU do kraja 2025“, a ne da će tada zaista i ući.

Drugo, sadašnji saziv Evropske komisije, na čelu s Žan-Klodom Junkerom, te 2025. neće ni biti na svojim današnjim funkcijama, tako da i već zbog toga njihova obećanja i najave treba prihvatiti s rezervom.

I, treće i najvažnije, Evropska komisija uopšte ne odlučuje o proširenjima Evropske unije, nego to čine Evropski parlament i parlamenti svih članica Evropske unije. I svaki od njih može da blokira proširenje.

A da i ne govorimo o pitanju da li nam je uopšte u interesu ulazak u EU – Island je odlučio da nije i ništa mu ne fali iako tri četvrtine svoje spolјnotrgovinske razmene ostvaruje sa članicama EU – i da se pride ne pitamo šta će uopšte i biti od Evropske unije do te 2025. i da li će ona uopšte postojati, a čitaoci Pečata setiće se da je nedavno u javnost isplivala zvanična strateška procena nemačkog Bundesvera koja raspad Evropske unije razmatra kao sasvim realnu opciju, makar koliko je to i njen opstanak.

Što će reći da se od Srbije traži da 2019. pusti Kosovo u Ujedinjene nacije, a onda će možda 2025. godine možda biti primlјena u Evropsku uniju ako Evropska unija bude postojala. Očigledno fantastičan dil.

KOSOVSKO SUDILIŠTE

Ali od pitanja budućnosti Evropske unije i takozvane evropske budućnosti Srbije za Srbiju je – s obzirom na 2019, koja nam se bliži – mnogo urgentnije pitanje budućnosti Kosova i Metohije u svetlu zapadnog zahteva Srbiji da pristane na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije.

Više puta smo ukazali na čvrsto obećanje Aleksandra Vučića, izgovoreno u intervjuu Pečatu prošle godine, da „Kosovo neće biti član Ujedinjenih nacija. Tačka“, a nedavno smo se zapitali i da li se ta tačka u međuvremenu pretvorila u zapetu.

Sudeći po ovonedelјnim Vučićevim rečima, izgleda da jeste. „U ovakvim uslovima političke polarizacije i postojanja multipolarnog sveta, ne postoji nikakva šansa da Kosovo dobije stolicu u UN osim dogovora sa Srbijom u kojem ona mora da ima nešto, a ne da nema ništa i da bude ponižena“, rekao je predsednik Srbije u TV duelu sa Sonjom Biserko i Boškom Jakšićem. Pa je još dodao i da su „dobri odnosi sa SAD neophodni, kao i istorijsko pomirenje, ali Amerikanci moraju da razumeju – ma koliko njihova ruka bila ogromna, a naša mala, nešto mora da ostane i u toj maloj ruci“, da bi, na pitanje Biserkove šta je to nešto, rekao da ne želi da o tome govori sada, nego će to učiniti u martu ili aprilu naredne godine. I još: „Ako bi pitanje Kosova bilo postavlјeno kao glavni uslov i kao takvo rešeno, članstvo Srbije u Evropskoj uniji bilo bi moguće 2023. godine, a ne bih isklјučio ni 2022. godine“.

A zahvalјujući citiranom ambasadoru Akselu Ditmanu, znamo da se nemačko/EU rešenje kosovskog pitanja nalazi u njegovom ulasku u Ujedinjene nacije.

Jedno mora da bude jasno. Ulazak Kosova u Ujedinjene nacije za Srbiju je nepovolјnija opcija čak i od direktnog priznanja njegove nezavisnosti. Zato što je priznanje moguće i povući, ali ne i izbacivanje Kosova iz Ujedinjenih nacija ako ono tamo uđe. Drugim rečima, konačno odricanje od Kosova sastojaće se već u pristanku na njegovo članstvo u UN, a ne tek u formalnom priznanju nezavisnosti naše južne pokrajine.Iako je mislio da će neko drugi o tome odlučiti, a ne on, upravo je Vučiću palo u zadatak da pristane ili ne pristane na konačnu predaju Kosova i Metohije. Kako će postupiti? Obespokojava njegova najava da je na to spreman u zamenu za nešto koje će definisati u martu ili aprilu naredne godine. Ili takvom najavom, sve i ako je u ovo sve teže nadati se, pokušava da anestezira protivnika kupujući vreme?

U svakom slučaju, takav nam je izgleda usud, kako je pevao večni Nјegoš, Kosovo će biti i Vučićevo grdno sudilište. A „pokolјenja djela sude, što je čije daju svjema…“

Nikola Vrzić

pecat.rs /standard.rs