Odjednom ugledah obrise logora i ono što primetih slomilo me i bacilo na kolena. Duboki sneg prekrio je šumu, dok ostaci logora nisu bili prekriveni snegom već cvećem crvene boje koje je naraslo i prekrilo zidove logora. Sneg se tu nikada ne zadržava, a mirisno cveće crvenih latica nikada ne presteje da cveta i u čudesnom nizu pruža se do samog puta koji su srpski logoraši gradili.
Pre otprilike dve godine za potrebe snimanja filma Logor smrti u Karašjoku, boravio sam na krajnjem severu Norveške u mestu Karašjok. U Karašjoku žive Laponci koji će vas srdačno dočekati, jer nisu zaboravili žrtvu i golgotu kroz kakvu je srpski narod prošao gradeći put od Karašjoka do Finske za vreme Drugog svetskog rata.
Po rečima Laponaca na temperaturi od -50 srpski logoraši su gradili put i most, a pritom da nisu imali adekvatnu garderobu, obuću i dovoljno hrane kako bi se odupreli ekstremnim vremenski uslovima.
Umirali su i ubijani od nacističkih vlasti na način koji ljudski um ne može da zamisli.
Dirnulo me je gostoprimstvo divnih Laponaca kao i priroda koja će svakog ostaviti bez daha. Karašjok je inače jedna od najatraktivijih turističkih destinacija u Norveškoj.
Međutim angažman oko filma mi nije dozvoljavao da puno toga posetim, već smo odmah krenuli sa poslom. Dok smo obilazili svedoke i razgovarali sa njima rekoše nam da se na putu do Finske nalaze ostaci logora u kojima su Srpski logoraši bili zatočeni.
Do samih logora odveo nas je gospodin Hjalmar Stoming koji odlično poznaje istoriju dešavanja iz Drugog svetskog rata.
Vozili smo putem koji su naši logoraši gradili i dok je gospodin Hjalmar govorio kroz kakve muke su naši mučenici prolazili. Srce je lupalo , a suze same navirale.
Iskreno shvatio sam u trenutku, koliko smo dužni našim precima. Najedanput se auto zaustavio na sred puta nedaleko od granice sa Finskom. Gusta šuma sa jedne strane dok sa druge strane protiče reka koja deli Norvešku i Finsku.
Zatim nas gospodin Hjalmar povede kroz duboku i gustu šumu koja je bila pokrivena snegom s’obzirom da je bilo zimsko vreme.
Odjednom ugledah obrise logora i ono što primetih, slomilo me i bacilo na kolena.
Duboki sneg prekrio je šumu, dok ostaci logora nisu bili prekriveni snegom već cvećem crvene boje koje je naraslo i prekrilo zidove logora. Sneg se tu nikada ne zadržava, a mirisno cveće crvenih latica nikada ne presteje da cveta i u čudesnom nizu pruža se do samog puta koji su srpski logoraši gradili.
Ono čega sam se odmah prisetio nakon prizora koji sam ugledao jeste Kosovski Božur na Kosovu polju.
Konstatovao sam da bez obzira na činjenicu da je prošlo 80 godina od stradanja Srba u Karašjoku to cveće čuva istinu na stradanje naših predaka i doziva nas potomke da obiđemo ovo, ali sva druga stratišta gde je naš srpski narod postradao.
Zovu nas rode! Zovu!
Moramo učiniti sve da ne zaboravimo naše pretke i zahvalimo se svima koji poštuju i čuvaju sećanje na stradanje naših predaka.
Zalijmo i negujmo cveće koje dok prkosi vremenu čuva sećanje na naše svete mučenike i njihovu žrtvu.
*Fotografije koje sam načinio prikazuju ostatke logora i cveća koje se u nizu prostire do puta koji su srpski logoraši gradili na severu Norveške.
Piše: Branko Dimović Dimeski
Priredila: Srpska istorija
