Srbija ne može bez Kosova, a Kosovo nema budućnost bez Srbije. Danas ne postoji nijedno rešenje za Kosovo mimo obnove srpske ideje koju će iznedriti nova elita
Kriza nastala nakon ulaska stranih trupa na Kosovo i Metohiju dovela je do političkih potresa i podela u Srbiji. Srpska elita nije jedinstvena u vrednovanju sakralnog nasleđa i prirodnih blaga Kosova i Metohije, a nema ni izgrađen odnos spram ekološke katastrofe izazvane ratnim dejstvima NATO-a 1999. Nerazumni rat atlantista ranio je biosferu na prostoru Balkana, posebno Kosova i Metohije. Zagađena je i tanka skrama litosfere, zemljište, najvažniji element agrosfere i osnova proizvodnje hrane.
AGROSFERA KOSOVA
Pokrajina Kosovo i Metohija čini 12,3 odsto teritorije Srbije. Od čitave površine Kosova i Metohije 53 odsto zauzima poljoprivredno zemljište a pod šumama je 42 odsto. Poljoprivredno zemljište obuhvata 416.000 ha a pod oranicama je 188.000 ha. Svetski trend je smanjenje obradivih površina kako zbog izgradnje puteva, širenja gradova tako i širenja pustinja i degradacije zemljišta. Veći deo Srbije prirodno je šumsko područje čijim krčenjem su dobijene površine za zemljoradnju. Bez znatnijih šumskih površina je stepska regija Panonske nizije u severnom delu Srbije. Na Kosovu i Metohiji, kao i u Srbiji, preovladavaju listopadne šume dok je četinarskih manje od osam odsto. Ukupna površina šuma Kosova i Metohije je 464.800 ha.
Biljni pokrivač i vrste poljoprivrednih useva na teritoriji Pokrajine ponajviše su određeni reljefom i klimom. Prostor Kosova i Metohije sačinjavaju dve velike kotline – kosovska i metohijska, razdvojene niskim pobrđima i zauzimaju 36,5 odsto površine pokrajine, dok je ostatak brdsko-planinski. Klimu modifikuje reljef, prvenstveno pravcem pružanja planina i reka kao i blizina Jadranskog i Egejskog mora. Zajedničko obema kotlinama je nedostatak letnjih padavina mada je njihov raspored povoljniji na Kosovu nego u Metohiji.
Na Kosovu i Metohiji izdvajaju se tri klimatska regiona: umereno-kontinentalni, subplaninski i planinski. Kosovski podrejon (Kosovska kotlina, Drenica, Lab, Gnjilane) ima umereno-kontinentalnu klimu s izraženim uticajem Kopaonika i Šare; na klimu ovog područja utiču vazdušna strujanja preko nižih prevoja (padavine su 580-670 mm, srednja temperatura 10 °S). Budući da je zaklonjena Prokletijama od strujanja vetrova, Metohija ima blažu klimu od Kosova što se očituje ranijim sazrevanjem žita. Srednja temperatura je iznad 11 °S a količina padavina je preko 700 mm (sem Suve Reke – ispod 700 mm).
Od zapada prema istoku Pokrajine opada količina padavina. Vode sa područja Kosova i Metohije dreniraju se u tri mora: Crno, Jadransko i Egejsko a Crnoljeva – Drmanska glava (na spoju Kosova i Metohije) hidrografsko je čvorište ovog dela Evrope. Rejon umereno-kontinentalne klime najpovoljniji je i najvažniji za poljoprivredu Pokrajine, prvenstveno za ratarstvo, povrtarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo. U regionu subplaninske klime (700-1500 m) pogodni su uslovi za razvoj stočarstva.
Na prostoru Kosova i Metohije sreće se mnoštvo tipova i varijeteta zemljišta različitih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina nejednake plodnosti. Prema osobinama i plodnosti mogu se razvrstati u sedam većih grupa. Najplodnija su aluvijalna zemljišta nastala radom reka (rečni nanosi). Smonice i njeni varijeteti nešto su slabije plodnosti ali uz dobru agrotehniku čine najplodnija zemljišta. Uopšte uzev, moglo bi se zaključiti da, shodno geografskom položaju i klimatsko-edafskim karakteristikama, Kosovo i Metohija ima bolje uslove za razvoj poljoprivredne proizvodnje nego Albanija i Severna Makedonija.
OSVAJAČI PEDOSFERE
Zemljište je prirodno blago, ugaoni kamen agrosfere i osnovni element biosfere, stanište biljaka, životinja, čoveka. Ali s vremena na vreme zemljište postaje prvorazredna društvena, ekonomska i politička tema, povod za sukobe. Naime, poljoprivredno i šumsko zemljište često su cilj osvajača. Neposredno zaposedanje prostora Kosova i Metohije odvijalo se prvenstveno kupovinom zemljišta, imanja i kuća. Albanci su primenjivali različite metode da privole Srbe na prodaju imovine i iseljavanje. U tom smislu, zemljište je kao javno dobro postalo roba posebne vrste za koju su važili drugačiji uslovi prometa nego u ostalom delu Srbije. Albanske vođe posebnu pažnju poklanjale su kupovini građevinskog i poljoprivrednog zemljišta od Srba pošto su došli do uverenja da brojnost stanovništva nije dovoljna za otcepljenje Kosova i Metohije već je potrebno i vlasništvo nad prostorom.
Zauzimanje Kosova i Metohije od strane Albanaca ima obeležja borbe za životni prostor. Podseća na veliku vojnu operaciju, usporenu i protegnutu na dugi vremenski period. Istorijski gledano, albanski stočari spuštali su se u doline, s početka sezonski a kasnije i trajno, što je imalo uticaj na raspored i koncentraciju stanovništva. Dugotrajni proces pomeranja, naseljavanja i iseljavanja stanovništva čas se ubrzava čas usporava. S početka, migracije su bile miroljubive, kasnije praćene sukobima Srba i Albanaca. Poslednji ciklus premeštanja i iseljavanja Srba sa Kosova i Metohije odigrao se nakon 1999.
Glavni ishodi migratornih procesa su iseljavanje i smanjenje broja Srba na Kosovu i Metohiji, doseljavanje Albanaca iz različitih delova Balkana u Srbiju, gašenje mnogih srpskih naselja i nestanak naselja sa mešovitim stanovništvom. Otuda ne čudi što je u periodu između 1961. i 1981. najveće doseljavanje Albanaca bilo u opštine sa mešovitim stanovništvom. U Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj migracije su bile drugačije. Na prostoru Kosova i Metohije u prethodnih stotinak godina jasno uočavamo: 1) nekontrolisano useljavanje stanovništva na prostor Srbije, 2) preuzimanje prostora kupovinom obradivog zemljišta u privatnom vlasništvu uglavnom Srba, 3) izgradnju albanskih paradržavnih institucija, 4) nastojanja albanskih prvaka, potom i školovanih ljudi da privole strane države, da se umešaju u uređenje odnosa između Albanaca i Srba na teritoriji Srbije.
Posebno bi vredelo istaći da je u SFRJ bila snažno izražena propaganda da na Kosovu žive milioni stanovnika. Da bi ove brojke bilje ubedljivije a Srbi za njih prijemčiviji, pravljene su projekcije da će broj Albanaca u narednim decenijama (tj. u današnje vreme) bezmalo biti ravan broju Srba. Propaganda razvijana u SFRJ zasnovana na širenju straha („progutaće nas Albanci“) i neutemeljenim statističkim podacima dala je izvesne psihološke rezultate što se videlo po ponašanju istaknutih srpskih intelektualaca, poput Dobrice Ćosića. Svi oni su bili listom demokrate ali su izmišljene brojke o albanskoj živoj sili uzimali kao aksiom i koristeći se njim proricali poraz znatno brojnijih Srba. Uzimali su broj Albanaca iz daleke budućnosti i upoređivali ga sa brojnim stanjem Srba u datom momentu. Da su se, recimo Jevreji, držali takvog stava ne bi ni pokušali da obnove državu Izrael.
Danas je očevidno da je propaganda koju je vodila elita jugoslovenske revolucije bila priprema za etničko čišćenje Srba na Kosovu i Metohiji, potom i pogrome 1999/2004. Pošto su se 1999. pojavili srpski prognanici s Kosova, niko javnosti nije objasnio odakle su se stvorili ako ih u različitim projekcijama i popisima stanovništva uopšte nije bilo. Ali u vreme operacija Vojske Jugoslavije 1999. bez okolišanja predsednik Srbije S. Milošević izneo je procene da je na Kosovu oko 800.000 Albanaca i oko 600.000 građana nealbanske pripadnosti (uglavnom Srba).
U političkim raspravama u doba SFRJ nikad nije postavljano pitanje na koji su način Albanci prikupljali novac za otkup srpskih imanja ali se nadugo raspredalo o tome da Srbi olako prodaju svoju imovinu. Izgleda da je učešće Albanaca u raznim oblicima nedozvoljene trgovine izmicalo pažnji jugoslovenskih vlasti. Danas zagovornicima novog razgraničenja s Albanijom u Beogradu ne bode oči što širom Kosova i Metohije cveta divlja gradnja a u novim kućama niko ne živi. Prepreka preuzimanju većeg dela zemljišta Kosova i Metohije bila je državna (društvena) svojina do dolaska trupa NATO-a 1999. Nakon toga promenili su se odnosi. Na osnovu podataka vlasti u Prištini, od ukupno 577.000 ha poljoprivrednog zemljišta 265.000 ha je u privatnom vlasništvu a od 464.000 ha šuma je 40 odsto (185.000) u privatnom vlasništvu u Pokrajini. Posle 2000. godine privatizovano je najmanje 25.000 ha državnog zemljišta.
Ali za budućnost Albanaca s Kosova i Metohije važna je tranzicija poljoprivrednog stanovništva i njegov prelazak u druge privredne grane pošto svuda u svetu opada udeo poljoprivrednog stanovništva u celokupnoj populaciji. O veličini kosovske poljoprivrede u odnosu na poljoprivredu čitave Srbije govore i podaci o izvozu i uvozu. Celokupna agrarna proizvodnja Kosova nema veliki značaj za prostor jugoistoka Evrope već je pre svega važna za zadovoljenje potreba lokalnog stanovništva. Vrednost proizvoda i usluga beogradskog i novosadskog informatičkog klastera vrednija je od čitave poljoprivredne proizvodnje Kosova.
Valja primetiti da se velika rasprodaja zemljišta odigrala u istočnoj Evropi posle raspada Varšavskog pakta a sada se planira u Ukrajini. U zapadnoj Evropi ono je još uvek nedostupno potencijalnim investitorima sa Bliskog istoka i severa Afrike. Imigranti u EU naoružani mobilnim telefonima i gotovinom za put do sada nisu kupovali holandsko i nemačko zemljište, a saudijski investitori dosegli su do imanja prognanih Srba iz Bosne i Hercegovine. U EU čvrsto veruju da će useljenici biti trajno odvojeni od tla i čvrste podloge u zemljama domaćinima, tj. da će paštunski i drugi useljenici pristati da ostanu tuđi na tuđem. Da li će vlasnici zemljišta u zapadnoj Evropi uskoro početi prodaju svojih aktiva (obradivog zemljišta i šuma) bogatim investitorima s drugih kontinenata?
U okolnostima brzih i značajnih političkih i ekonomskih promena u Evropi valjalo bi razmišljati o drugačijoj administrativnoj organizaciji Pokrajine i podeli na dve celine (oblasti) tako da u sastav Metohije i Kosova ne ulaze naselja i predeli koji im ne pripadaju geografski i istorijski. Recimo Kosovska Mitrovica, Gnjilane i Gora.
KOSOVO U EVROPI
Albanske migracije na Balkanu i Evropi u HH stoleću prethodile su demografskoj i geopolitičkoj reorganizaciji EU koju danas budno posmatramo. Njihovo dugo trajanje generacijama rođenim u Srbiji posle 1980. poznate su sporadično, kroz uzgrednu priču, sasvim retko kao rezultat ličnog posmatranja i sistematskog izučavanja. U očima velikog broja savremenika preovlađuje slika Kosova i Metohije s koga su se iselili Srbi ili su ostali u enklavama. Dakle, savremenici su suočeni sa neprijatnom slikom a ne višesmernim procesom koji zahvata stoleća.
Procesi dubinskih promena društva i političkih oblika ubrzano se odvijaju u EU. Poslednjih godina mlado muslimansko stanovništvo poreklom iz Afrike i Azije useljava se na teritoriju evropskih katoličkih i protestantskih država. Mada bez putnih isprava (dokaza o identitetu), pokazuje nasrtljivost prema stanovništvu zemalja domaćina i država kroz koje prolaze. Vredi istaći da je današnje premeštanje miliona stanovnika u zapadnu Evropu iz Afrike i Azije znatno brže nego premeštanje Albanaca po Balkanu i Evropi u HH stoleću. Kako god, Albanci su stigli u Evropu a za njima i afrički i azijski migranti, solidniji ratnici od Albanaca.
Kakva je budućnost zapadne i istočne Evrope do kraja nije jasno ali će rezultati etničkog inženjerstva evropskih elita biti brzo vidljivi. Posebno je važno što su imigranti usmereni na države čija je populacija izgubila pasioniranost, solidarnost i spremnost na odbranu društva, porodice i zemlje. Možda će novonastali odnosi biti povod da američka vojska nastavi da obavlja ulogu zaštitnika evropskih naroda?
Da bi se razumeli predstojeći događaji u EU (i Srbiji) nije zgoreg podsetiti se na osobenosti naseljavanja Albanaca na prostor balkanskih država i uporediti ga sa planskim uvođenjem migranata u EU posle 2015. Dok je postojala, Otomanska imperija uspešno je koristila albansko stanovništvo za borbu protiv balkanskih hrišćana (terorisanje) i to kao parapolicijski element (bašibozuk). Danas se na teritoriji Turske nalaze izbeglički logori u kojima su potencijalni useljenici koji pokušavaju da preko Balkana uđu u EU.
Osim toga, albanski komunisti su u doba SFRJ upotrebljavani sa slovenačkim i hrvatskim komunistima u svrhu političke borbe protiv Srba. Takođe su uz pomoć Turske, kasnije i SFRJ, asimilovali (prisilno) nealbansko, pre svega slovensko stanovništvo. Posle ilegalnog useljavanja, etno-kulturne konsolidacije kosovski Albanci su u drugoj polovini HH stoleća sve jače postavljali političke zahteve pred jugoslovensko i srpsko rukovodstvo. Nakon tog perioda došlo je do oružane pobune i, konačno, do uvođenja stranih trupa na teritoriju Srbije.
Migrantski talas može biti i najava razrešenja duhovne krize evropskog sveta i to radikalnim putem. Budući da Evropa nije spremna na promene današnjeg društvenog modela, viša stvarnost će na različite načine (migranti, pandemije, ekonomske krize i sl.) kroz nekoliko decenija degradirati postojeću industriju i nauku i ustrojiti novu. Pošto utehe i uporišta nije bilo u hrišćanstvu ostaje islam ili neka druga vera, o čemu će svedočiti generacije koje dolaze.
ODUHOVLjENjE BIOSFERE
Ali postojećoj duhovnoj krizi čiji su epifenomen politička, ekonomska i ekološka kriza, može se prići i na drugi način. Razmatrajući značaj biosfere u kojoj se odvija telesni život čovekov u sećanje prizivamo slovensku tradiciju u kojoj Zemlja ima obeležja svetosti i ritualne čistote. Rešavajući sukob sa evroatlantskim svetom dolazimo do kosovskog pitanja i jednog neispitanog horizonta stvarnosti: odnosa Albanaca prema biosferi i kosmosu. Albanci na prostoru bivše SFRJ očevidno su, ne udubljujući se u suštinu svog i čovekovog postojanja na Zemlji, zaokupljeni stvaranjem tzv. Velike Albanije, zašli u središte duhovne i ekološke krize koja potresa čovečanstvo.
Pristali su da budu buzdovan evroatlantskih sila koje ne poznaju, ali ih smatraju svojim saveznicima u ratu protiv Srbije, posredno i Rusije. Albanske vođe najpre su napravile detaljan proračun sredstava potrebnih za otkup zadate površine zemljine kore. Obodreni računom i savetima zapadnih saveznika zaključili su da će trgovinom stvoriti državu. Pošli su od toga da se veliko može dobiti za malo i da nasrtaji na planetu i kosovsku simboliku nemaju nikakve posledice po sam život. Srpska mitologija Kosova u taj proračun ušla nije jer se ne izražava brojkama.
Ekološka kriza današnjice jednako kao i jedinstvena ekološka katastrofa Kosova i Metohije izazvana ratom 1999. neodvojiva je od teologije zapadne crkve. Ona je posebno naglašavala gospodstvo nad prirodom pozivajući se na zapovest prvim ljudima da vladaju Zemljom (1 Mojs. 1, 28). Na Zapadu se stolećima učvršćivalo shvatanje da je čovek racionalna individua čija su sreća i napredak najviša vrednost. Čovekov identitet odavno nije plod njegove bogolikosti već je utemeljen na izdvojenosti i autonomnosti. Otuda se prema biosferi ne odnosi kao prema svom domu, još manje je doživljava kao hram, već je smatra adresom i životnim staništem uokvirenim nizom ekoloških činilaca, koji manje ili više pogoduju materijalnim potrebama ljudi. Ekološka kriza rezultat je greha čovekove obuzetosti da stvara veće a ne bolje. A greh nije samo antropološkog ili sociološkog karaktera (prema drugom čoveku, ljudima) već se odnosi na sva živa bića i neživu prirodu (kosmološku stvarnost).
Pravoslavna Crkva rešenje ekološke krize (i ekološke katastrofe Kosova) traži u okvirima svog predanja. Da bi otklonio ekološku krizu čovek može da učini iskorak i preuzme ulogu zaštitnika i čuvara tvorevine a ne samo gospodara, posednika. Pravoslavni hrišćani nikada prirodu nisu smatrali ostavom (magacinom) organskog i mineralnog blaga namenjenih neobuzdanoj potrošnji, već hramom u kome je čovek sveštenik na službi Gospodu. Sva prirodna blaga, Sunce, vodu, zemlju, nebo, more, svetlost i zvezde Bog je podelio svima podjednako. Gospodarenje nad prirodom i vladanje nad zemljom na koje je čovek prizvan ne otvara vrata samovolji i svedozvoljenosti.
PUT U HIPERBOREJU
Napokon dolazimo do najvažnijeg pitanja: ima li rešenja sukoba Srba i Albanaca i kako zaceliti ranjenu biosferu na današnjem prostoru Srbije? U stvari, nije teško pretpostaviti da će strane trupe na Kosovu i Metohiji dovesti do postepenog odumiranja albanske zajednice i odlaska Srba. U Srbiji još imaju izglede da prežive. Albanski politički prvaci u Prištini nemaju nikakvu originalnu ideju šta sa privredom ili poljoprivredom, niti imaju jasne planove o tome koja je osa njihovog okupljanja. U albanskim razmatranjima nema mesta pitanju da li se ekološkim razaranjem može graditi? Još manje razmišljanju o putevima oporavka nakon sloma liberalnog poretka iz koga su stizale najave kosovske državnosti.
Koji globalni projekat im je najbliži i u koji planiraju da uđu? Možda su istinski poverovali da je seckanje teritorija balkanskih naroda – Grka i Srba, rukama Erdogana, Trampa i engleske kraljice najbolje rešenje? Prištinski prvaci ponašaju se kao da imaju garancije da će balkansko krijumčarsko bratstvo nastaviti da posluje nesmetano pošto se uspostave granice novih interesnih sfera. O osobitom poimanju stvarnosti svedoče rasprave vođa kosovskih Albanaca o strateškim odnosima Kosova i SAD za koje ne znaju Italijani, Francuzi a ni Rusi i Kinezi.
Imperija ima vazale (Italijani, Nemci, Francuzi…) ili neprijatelje (Rusi, Kinezi, a od skora i Srbi). Sa sigurnošću možemo reći da su Albanci najveći gubitnici raspada bipolarnog sveta pošto su sve svoje nade vezali za sile koje iza sebe ostavljaju pustaru. Od dvadesetogodišnjeg boravka evroatlantskih kolonijalnih trupa (SAD, V. Britanija, Francuska, Italija, Nemačka) i njihovog civilnog osoblja ne postoji strašnija kazna. Ostanu li još samo pet godina, Albancima preostaje da se isele ili da nastave da grade budućnost na radioaktivnom jalovištu. Da li albanski prvaci igde na kugli zemaljskoj imaju boljeg sagovornika od vlade u Beogradu koja ih ponajbolje poznaje i razume?
U narednim godinama, glavni kratkoročni zadatak Srbije jeste zaštita srpskih enklava i preostalih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, po cenu oružanih sukoba. Stoga, Srbija nema razlog da razgovara o razgraničenju s Albancima jer s Albanijom postoji odavno međunarodno priznata granica. Zašto bi današnja Srbija ustupala ono što su oslobodili srpski kaplari i vojvode? Srbija se ne sprema da povrati Kosovo već da se vrati Kosovu i onda iskorači u poredak na duhovnim osnovama, novoj nauci i tehnologiji u kome ima mesta i za Albance, pozivaoce piromana obučenih u uniforme vatrogasaca.
Na Kosovu su Srbi protiv Otomanskog carstva vodili odlučnu bitku 1389. kada na Balkanu nije bilo Albanaca. Ponovo su 1999. tražili smisao i našli ga dok su Albanci čekali završetak rata atlantskog pakta i VJ. Mesto borbe neprestane obeleženo je davno srpskim sakralnim spomenicima, a od 1999. zračenjem koje će prestati pošto se ohladi Zemlja. Jezivi nasrtaj na biosferu izveden 1999. radioaktivnim zracima osvetlio je naš put kojim ćemo se vratiti Kosovu. Rat 1999. bio je poziv Srbiji da se okrene svom planu i prilika da pobedi u nadgornjavanju sa evroatlantskom elitom.
Početkom 2020. godine neočekivani uzlet pravoslavlja u Crnoj Gori, nenadani ontološki ustanak, ali i nemoć evropske medicinske nauke i društva pred pandemijom SARS-a, pokazali su da je nebeska vojska jača od zemaljske. Podvig evropskih hrišćana na dinarskom kršu nagoveštava da postoji novi duhovni poredak u kome će ranjena biosfera biti ljubavlju obnovljena a državnost ponovo uspostavljena. Čovek okolni svet menja i usklađuje sa svojim unutrašnjim kosmosom te je preobražaj prirode moguć tek posle duhovnog. Svet može postati raj tek pošto čovek načini raj u sebi a ne na satrtoj planeti, kako su zamislile albanske vođe.
Srbija ne može bez Kosova, a Kosovo nema budućnost bez Srbije. Danas ne postoji nijedno rešenje za Kosovo mimo obnove srpske ideje koju će iznedriti nova elita. Prirodna blaga Kosova i Metohije zajedno sa sakralnim nasleđem mogu biti osnova za ostvarenje duhovne i kosmičke ideje Srbije. Radi toga se Srbija sprema da napusti haos globalnog potopa i praznine i otputuje u Hiperboreju. Čeka je dugo krstarenje HHI stolećem pre nego što stigne do zemlje nastanjene Hiperborejcima. I već znamo da će naš kosmički brod na putovanju kosmosom biti Kosovo. Došli smo iz budućnosti, vreme je da se tamo i vratimo.
Šira verzija predavanja održanog na Mašinskom fakultetu 27. februara 2020. godine
Slavoljub S. Lekić je profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Autor je više univerzitetskih udžbenika iz oblasti poljoprivrede i stručnih i naučnih članaka iz oblasti semenarstva, geopolitike i geopolitike hrane
