Kosovski „Feronikl“

Ruda nikla

Niko više ne govori o niklu. Ni da li ga imamo, ni da li ga nemamo? Ni da li su istraživanja prekinuta ili nastavljena? Ni šta je sa sudbinom tajanstvene firme “Srbija-nikl” iza koje su stajale gramzive žute vlasti? Da li ju je (sve za dobrobit naše dece) preuzeo još gramziviji Vučić, kao što im je preuzeo “Bor”, notare i Sinišu Malog? Ili je čitav slučaj ostao u Bačevićevoj torbi punoj kineskih hiljada milijardi? Ne zna se. Svi su naprasno zaćutali onoga trenutka kada je država Srbija podmuklim radnjama primorala Emira Kusturicu, najglasnijeg protivnika “niklovanja Srbije”, da napusti svoj projekat na Mokroj Gori i ode u Srpsku. Suočen sa neumitnom činjenicom da je srpskim vlastodršcima izgledni lični plen važniji od bilo kakve nacionalne vizije veliki režiser otišao je, verovatno, razočaran kao čovek, ali potpuno uobličen i sazreo kao anti-globalista. I zato danas Srpska ima Andrićgrad i viziju, a Srbija pogibeljnu evropsku laž, strah od Sutra i ćutanje o niklu.

To ćutanje, baš kao i čitava priča o “istraživanjima” nikla samo je još jedna manipulacija, da ne kažem prevara, čije će se posledice srušiti na pleća građana Srbije. Znam to pouzdano jer sam poslednje dve godine na Kosmetu proveo kao deo menadžmenta Feronikla, pa sam bio u prilici da se upoznam sa informacijama vezanim za mogućnosti njegove proizvodnje u Srbiji, ali i strateški značaj koji takva proizvodnja može imati. U tom kontekstu mogu reći da obmana građana Srbije vezano za eksploataciju nikla ima nekoliko aspekata, ali ja ću istaći tri najvažnija.

1. Sva nalazišta nikla u Srbiji su već istražena

Nema potrebe za nikakvim novim “istraživanjima” o nalazištima rude nikla u Srbiji, jer su opsežna istraživanja vršena na teritoriji bivše SFRJ u periodu od 1950 do 1982 godine, pre nego što se pristupilo otvaranju fabrike “Feronikl” u Glogovcu (Kosmet). Prema tim istraživanjima ukupne rezerve rude nikla u Srbiji iznosile su oko 150 miliona tona, od čega je na kosmetske rezerve otpadalo 25 miliona tona. Dakle, na današnju Srbiju (ovu bez Kosmeta) otpadalo je 125 milona tona, od čega najviše na Mokroj Gori, cca 91 milona tona, a zatim dolaze Ruđinci (kod Vrnjačke Banje) sa cca 15 miliona tona, pa onda još pet znatno manjih nalazišta. Sva nalazišta su verifikovana.

U tadašnjoj BiH, a na teritoriji današnje Republike Srpske u reonu Višegrada, registrovane su još veće rezerve koje su procenjene na oko 170 miliona tona, od čega na Vardište otpada cca 150 miliona tona (50 miliona verifikovano) a na Đurović 18 miliona tona.
U tadašnjoj Makedoniji rezerve su procenjene na oko 30 miiona tona, što je deo istog podzemnog rudnog blaga koje se nalazi na Kosmetu i u severnoj Albaniji (malo je poznato da Albanija više od trideset godina eksploatiše i izvozi rudu nikla).

Sva pomenuta nalazišta imaju oksido-silikatnu rudu nikla sa povećanim sadržajem gvožđa što ih preporučuje za proizvodnju nikla u fero-leguri, a to je metodologija koja se koristila i u “Feroniklu”!! (Dva znaka uzvika znači da treba svakako zapamtiti ovaj detalj).

Dakle, osim otetog Kosmeta gde je preostalo još 13,5 miliona tona rude, i Makedonije koja ima sopstvenu fabriku nikla (Feni – Kavadarci), sve rezerve nikla bivše SFRJ nalaze se u srpskim zemljama, što takođe treba zapamtiti. Sve je to već ispitano i biće veoma zanimljivo šta će nam reći oni koji sada navodno vrše geo-istrage. Glavom Vam stojim da će, ako ikada objave svoja “istraživanja”, ona biti ovde navedene cifre izmenjene za kurtoaznih par procenata gore ili dole.

Još je važnije da su svi ti podaci srpskim vlastodršcima bili dostupni i kada su Kusturici dali lokaciju na Mokroj gori i kada su ga sa nje podmuklo oterali šaljući mu razne inspekcije i ostale režimske babaroge, koje ga sigurno nisu uplašile, ali mu se jesu smučile.

2. Nalazišta na Kosmetu su pri kraju

Jedno od zanimljivih pitanja svakako je i zašto se Tito nakon detaljnih istraživanja odlučio da proizvodnju nikla započne baš na Kosmetu iako su u Vardištu i Mokroj Gori eksploatacioni resursi bili daleko veći, ali to ćemo pitanje u ovom tekstu ostaviti po strani.

Fabrika Feronikl ima dve proizvodne linije (peći) i svaka može proizvesti po cca 10.000 t nikla godišnje, mada je realnije uzeti da je stvarni kapacitet jedne linije oko 8.500 t (ukupno 17.000 t godišnje). Za ovu količinu metala u fero-legurnim ingotama potrebno je preraditi oko dva miliona tona rude, što znači da su sadašnje rezerve dovoljne za 6-7 godina eksploatacije.

Fabrika je oštećena tokom ratnih dejstava 1999. godine i trenutno ne radi. Kosovska privatizaciona agencija fabriku prodaje pri tome iznoseći lažne podatke o njenom kapacitetu (smanjuje ga). Srpske vlasti ovo pitanje ne pokreću iako se lako može dokazati da je fabrika vlasništvo Srbije, čak i ne ulazeći u političke implikacije vezane za Rezoluciju 1244 i tzv. Briselski sporazum.

Dakle, fabrika se prodaje, i pre ili kasnije će dobiti vlasnika koji će imati eksplotacione rezerve za svega 6-7 godina rada. Sa aspekta isplativosti potrebnih ulaganja za ponovno oživljavanje eksploatacije i pokretanje proizvodnje ovo su isuviše male rezerve. Tim pre što u neposrednoj blizini postoje znatno veće.

3. Srbija će postati sirovinska baza “Feronikla”

Nalazišta nikla isplativa za eksplataciju nisu tako česta i smatraju se izuzetno vrednim privrednim resursom. Ovaj metal prodaje se po berzanskim principima, a trenutna cena kreće se oko 16.000 dolara po toni. Troškovi proizvodnje u Feroniklu čak i u najtežim uslovima (sankcije) nisu prelazile 6.500 dolara po toni. Ogromna pozitivna razlika, zar ne? Tome treba dodati da se tokom elektrolitičkog procesa dobijanja nikla uvek izdvaja i određena količini zlata, srebra, kobalta i drugih retkih metala, što dodatno povećava profit. Ostvarivanje takvih profita čini svaku varijantu transporta rude isplatljivom. Japan, recimo, rudu nikla transportuje iz Australije i iz Nove Kaledonije! U tom kontekstu železnički transport rude od Mokre Gore do Kosova je nebitna stavka u kalkulaciji cene proizvodnje.

Investicije u nove fabrike nikla su ogromne, ali sem novca zahtevaju i prateći industrijski kompleks, stabilnu privredu zasnovanu na primarnoj proizvodnji, razvijenu infrastrukturu i mnogo toga što Srbija danas nema niti će imati u skoroj budućnosti. No, sve i da ima, zašto bi oni koji kontrolišu proizvodnju nikla u svetu pravili novu fabriku kada u blizini postoji već napravljena?!

Da, baš to hoću da kažem. Nikada se neće napraviti fabrika nikla u Srbiji. Sve je to velika obmana srpskih vlastodržaca. I prošlih i sadašnjih. Korporativni kapital koji merači da kupi Feronikal želi od vlade Srbije koncesije za iskopavanje rude kako bi imali eksploatacione reezerve nekoliko desetina godina. Otada sva ta igra sa istraživanjem istraženog i zastrašivanjem kiselim kišama, zatrovanom vodom i ostalim demonima apokalipse. Treba stvoriti atmosferu u kojoj će se dati eksploataciona prava i to predstaviti kao uspeh zato što navodno nismo dozvolili izgradnju fabrike. A svo vreme nije cilj fabrika, već rudnci!! Onaj ko dobije pravo rudarske eksploatacije nikla u Srbiji lako će kupiti i za proizvodnju osposobiti Feronikl.

Sa tim se na Mokroj Gori sučio Kusturica. Sa tim se danas suočavamo svi MI! Jer, najprljaviji deo proizvodnje nikla nije elektrolitičko izlivanje ingota već upravo eksploatacija rude. Ona iza sebe umesto šuma ostavlja sivu zonu, umesto potoka kaljuge. A kako sada stvari stoje upravo tu opciju će nam ovaj sadašnji, ili neki novi Vučić ponuditi kao veliki investicioni projekat koji će doneti 200 novih radnih mesta. I kao svetlu budućnost naše dece.

A ta naša deca kopaće rudu za neke Jašarije, Tačije, Haradinaje i ostale koji će se slikati pored “Feronikla”, fabrike koja zapošljava bar 1800 ljudi i daje im strateški privredni značaj na mapi Evrope. O profitu neću govoriti. Njega ionako uvek uzimaju ONI.

Dragan Milašinović