U neposrednoj blizini sela Ugljare kod Kosova Polja izgrađena je glavna saobraćajna petlja koja povezuje tri putna pravca – Niš, Skoplje i Tiranu. Petlja povezuje novi autoput, koji od Niša ide za Albaniju, odnosno luku Drač, sa potpuno novim putem za Skoplje, koji prolazi kroz najveću žitnicu na Kosmetu – kroz takozvano Široko polje. Petlja i putevi o kojima pišem izgledaju tako moćno da se srpska sela oko njih gotovo i ne vide. Reč je o centralnom delu Kosova, gde je najveća koncentracija srpskog življa. Eksproprijacijom obradivog zemljišta visoke plodnosti u privatnom i državnom vlasništvu Srbima je zbog tih puteva oduzeto više od hiljadu hektara zemlje.
Srbi su u centralnom delu Kosova 1999. godine uspeli da opstanu jer su sela, sa jedne strane, Novo Naselje, Suvi Do, Skulanevo, Lepina, Radevo, Batuse, Preoce, Laplje Selo, i, sa druge strane, Dobrotin, Donja i Gornja Gušterica, Livađe, sa Gračanicom bili povezani, najvećim delom, poljskim putevima. Sve to posmatrano iz vazduha liči na nepravilni krug. Poljski put koji su meštani sela Ugljare i Bresje do bombardovanja isključivo koristili za odlazak na svoje njive u godinama posle bombardovanja dobro im je došao jer su njime mogli da dođu do Preoca, uključe se u krug koji pominjem, i tako stignu do ostalih srpskih mesta. Srbi iz Čaglavice su imali put kojim su mogli do Lapljeg Sela. U onim delovima gde je taj put vodio kroz polje Albanci su 1999. godine postavljali protivtenkovske mine, pa su ljudi stradali između Lepine i Preoca, Livađa i Lapljeg Sela. Da bi sprečili napade Albanaca pripadnici Kfora su o svom trošku sve te puteve asfaltirali. Njima se već 16 godina Srbi kreću. Magistralni put Priština-Skoplje i Priština-Prizren godinama se izbegavao iz bezbednosnih razloga. To je najveći deo – lično ne volim taj naziv – gračaničke enklave, u kojoj živi oko 20 hiljada Srba. Oko svih tih sela nalazi se srpska zemlja koja je u privatnom i državnom vlasništvu. Pojedinci su proteklih godina deo svoje imovine prodavali, posebno Srbi iz Čaglavice, ali to nije narušilo krug koji čine srpska sela.
OTIMAČINA ZEMLjE
U januaru 2001. godine grupa Srba iz centralnog dela Kosova otišla je kod predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice i predložila, između ostalog, da se onima koji su ostali omogući da obrađuju i zemlju koja je u državnom vlasništvu, a nalazi se u atarima nabrojanih srpskih sela i koju su do 1999. godine obrađivale Zemljoradničke zadruge i Poljoprivredni industrijski kombinat iz Kosova Polja. Ona bi nas u tim teškim godinama hranila, a činilo se tada da bi je jedino tako mogli sačuvati. To je najplodnija kosovskometohijska zemlja, kilometrima duga ravnica, i znali smo da će doći vreme njene otimačine. Sve su to predsednikovi ljudi tada zapisali i na tome je ostalo.
Upravo na tom polju se sada nalaze petlje i putevi, stambena naselja imućnih Albanaca. Šta to znači za Srbe iz kruga koji sam pomenula? Najjednostavniji odgovor bi bio da su razbijeni, odnosno da je krug potpuno presečen. Ljudima se presecaju imanja, pa im njive ostaju i sa druge strane puta. Gledaju u njih, a one su im kilometrima daleko. I nije to sve.
Kroz srpska sela Batuse, Lepina, Skulanevo, Suvi Do i Novo Naselje u toku je rekonstrukcija puta koja podrazumeva njegovo proširenje i izgradnju većih kružnih tokova. Taj put inače direktno povezuje magistralni put Priština-Prizren sa autoputem za Tiranu. On je, ovako proširen, savršena obilaznica oko Prištine za sve vrste vozila jer se nedaleko od Novog Naselja spaja sa novim autoputem za Skoplje. Kako će Srbi opstati u tim selima samo Bog zna.
U najtežim godinama preživeli smo u centralnom delu Kosova zahvaljujući uzanim i blatnjavim seoskim putevima, putevima kroz njive. Sada smo razbijeni modernim asfaltnim putevima koji su, slučajno ili ne, morali da prođu baš tamo gde je najviše Srba.
U prošlom tekstu sam pisala o značaju Ineks ski-centra Brezovica za opstanak Srba u Sirinićkoj župi. Pošto su nadležni u Beogradu na ovu otimačinu reagovali kao na ujed komarca – i tako se samo odali da su sve unapred znali i prećutno pristali – ambasadori zemalja velike petorke u Prištni dali su punu podršku eksproprijaciji ski-centra, naglasivši da je sve urađeno po „zakonima Kosova“. Kako će Srbi opstati u tom delu Kosova i Metohije, pokazaće nam vreme koje dolazi. Znajući sa kim imamo posla, nema mesta optimizmu.
ODSECANjE SELA, PA KUPOVINA IMANjA
Opšte je poznato da se falsifikovanjem dokumenata, ličnih karata, potpisa, svakodnevno otima srpska imovina od Merdara do Kačanika i Dragaša. Sve češće i mrtvi Srbi potpisuju papire o navodnoj kupoprodaji zemlje i nekretnina. U Metohiji i Kosovkom pomoravlju su najveći deo onoga što je vlasništvo države Srbije već oteli. Da bi došli do privatne imovine, napadaju i tuku Srbe.
Najnoviji napad na srpsku decu u Gornjem Kuscu kod Gnjilana nije se slučajno desio. Ništa Albanci na Kosovu i Metohiji već decenijama ne rade slučajno. U Gornjem Kuscu živi oko 2.000 Srba. Ispred njega se nalazi takođe veliko srpsko selo Stanišor. Do njega se stiže sporednim putem koji već 16 godina koriste i Srbi iz Novog Brda. Taj sporeni put sva tri pomenuta mesta povezuje sa Šilovom, centrom okupljanja Srba iz Kosovskog pomoravlja. Nikada se Albanci, sem ako nije planirano i naređeno, tamo gde su manjina – a u Gornjem Kuscu to jesu – ne bi usudili da napadnu ne samo Srbe već bilo koga. To će vam svaki Srbin na Kosovu i Metohiji potpisati. Čini se da sada pokušavaju da preseku tu liniju kretanja Srba – što batinama, što novcem. Nije isključeno da će se posle ovog napada pojaviti interesovanje Albanaca za kupovinu srpske zemlje ili kuća u Gornjem Kuscu i oko njega. To im je već viđena taktika. Sami Albanci pričaju da im se daju pare u ruke i odredi kuća ili njiva u nekom srpskom selu, gde nikada pre nisu bili, uz naredbu da treba da je kupe i žive tamo. U opštini Novo Brdo već nekoliko meseci Albanci u bescenje kupuju srpsku zemlju.
U uslovima totalne obespravljenosti, kada ni posle 16 godina ne znamo šta donosi noć, a šta dan, kada svojim očima gledamo i na svojoj koži osećamo sve ono što se podrazumeva pod pojmom okupacija, kada nas svakodnevno kamenuju i skrnave svetinje, dve smo lekcije dobro naučili. Jedna je da, kada predstavnici vlasti u Beogradu kažu, na primer, „ne dam Gazivode“, odmah znamo da je to sledeće na redu i da smo i to dali, samo čekamo da vidimo kako će to da saopšte javnosti u centralnoj Srbiji. Ne nama, već tom glasačkom telu. Mi sa Kosova i Metohije već godinama nikome nismo važni – jednostavno ne postojimo. Druga je da zbog svega ne krivimo ni Albance ni takozvanu međunarodnu zajednicu, već zvanični Beograd, i to najviše zbog puta koji su odabrali, jer i pticama na grani je jasno da on vodi u Zemlju Nedođiju.
Janja Gaćeša
Novi Standard
Novi Standard
