Zaista više prerasta u dosadu ova izjava kojoj su svi postali podređeni, iako se predstavljaju kao njeni originalni tvorci, a to je ona da treba priznati Kosovo.
Koliko god mrzeo da pišem komentarišući izjave nekih ljudi, ne mogu da izdržim, a da ne reagujem. Opet se u centru ove izjave, a kao njen ponovni verbalizator našao Filip David.
On je ovoga puta rekao da Srbija treba da prizna Kosovo „i time postigne sporazum o ostanku Srba na Kosovu i očuvanju kulturnog nasleđa“. Ne razumem kako postići sporazum o ostanku onog naroda koji je odozdo progonjen, progoneći samo one koje pre toga nisu uspeli da ubiju. Takođe, ne znam kako da pričamo o očuvanju kulturnog nasleđa tamo gde je ono najviše zatirano. Zašto sačuvati spaljenu crkvu, konzervirati nepostojeće izgrebane freske i obnoviti manastire od kojih više nema ni temelja?
Ko će nama da čuva kulturno nasleđe i garantuje sigurnost našem narodu na Kosovu – oni koji su nam vadili organe ili oni koji su nas bombardovali?
Zatim se „jevanđelje po Davidu“ nastavlja rečima: „Ja sam jedan od malobrojnih u srpskoj sredini koji je uverenja da Srbija treba što pre da prizna nezavisnost Kosova ukoliko želi da sačuva i srpsko stanovništvo na Kosovu, kulturne vrednosti i svoje kulturno nasleđe, jer nema boljeg dogovora koji bi postojao između dve države koje su u prijateljskim odnosima.“ Opet, nisam siguran o kom malom broju David govori, jer znamo da u Srbiji postoji zabrinjavajući broj onih koji bi sutra priznali Kosovo kao nezavisnu državu, pa ova rečenica kao pokušaj da se po nečemu bude istaknut i upamćen, može da se smatra neuspešnim.
Kako se dogovarati i pregovarati sa ljudima koji krše sve moguće zakone i koji su prethodno bili poznati kao teroristi? Kako smo mi i albanska strana na Kosovu u prijateljskim odnosima? Ne sećam se da je postojalo prijateljstvo koje se zasnivalo na silovanju i ubijanju. Znate li vi ijednog prijatelja koji je onog drugog sačekivao paleći mu kuću, silujući mu decu i onda ga zaklavši na onome što je nekad bio prag kuće koju je posle taj „prijatelj“ prisvajao terajući pretke tog zaklanog prijatelja da je se odrekne? I kako to David misli „dve države“. Govori o priznanju Kosova kao države, već ga smatrajući državom. Šta onda da priznamo ako je Kosovo već država „koja je sa nama u prijateljskim odnosima“?
Za sam kraj svog razmišljanja naglas, ako razmišljanje nije prejaka reč, David je rekao da „nema ništa važnije od toga da imate dobre susede i da imate svoje stanovništvo u susednim zemljama koje uživa sva prava i kulturno nasleđe koje će biti očuvano“.
David mora znati da dobri susedi nisu oni koji se tako loše ponašaju i okolo vitlaju noževima i puškama, bude vas u pola noći kako narednu ne biste dočekali i koji vas mrze samo zbog onoga što ste. Kosovo nije susedna zemlja Srbiji, već njen neodvojivi deo. Kulturno nasleđe koje postoji na Kosovu ne treba očuvati tako što ćete ga dati onima koji nisu stigli da ga zatru prethodnog puta. To je kao kada biste suncu poklonili sneg uz njegovo obećanje da ga neće istopiti.
Na kraju je svoju izjavu zaključio rečima da je svako drugo rešenje, kao i zamrznuti konflikt, predvorje nekog mogućeg potencijalnog velikog sukoba. Dakle, za njega je čekanje i zamrznuti konflikt u stvari veliki konflikt.
Biće da je ova izjava ili naručena ili iskorišćena radi ukazivanja na to da u Srbiji još uvek postoje „demokrate i toleranti“ koji bi mogli nešto odštampati i na Kosovu.
Jedan savet svim sličnima koji ovakve stvari izjavljuju, da ne bude da mislim samo na Davida koji ove reči ponavlja, jeste da je prava kombinacija zamrznuti konflikt – odmrznuti mozak.
