Srbija je ugrožena. Ugrožene su država, njena teritorija, ustavni poredak, privreda, razvoj zemlje, demografija, ali i moralne i tradicionalne vrednosti. Proces razbijanja Srbije događa se danas u izmenjenim geopolitičkim prilikama, kada opada dominantna moć SAD, a raste uticaj Rusije i drugih novih centara političke i ekonomske moći. To otvara ključno pitanje, da li je završetak započetog procesa propadanja i razbijanja Srbije neumitan, ili je moguće izbeći najgori scenario koji je namenjen Srbiji. Drugo suštinsko pitanje koje se nameće odnosi se na strategiju buduće politike Srbije koja treba da zaustavi istorijski pad Srbije i započne njenu državnu, nacionalnu i moralnu obnovu
Sadašnji odnos Srbije prema Evropskoj uniji, odnosno Evropske unije prema Srbiji, glavni je uzročnik državne i nacionalne krize Srbije. Posle 17. februara 2008. godine, kada je „koordinisanom akcijom“ zapadnih sila jednostrano i protivpravno proglašena nezavisnost Kosova, Evropska unija je preuzela na sebe ulogu glavnog nosioca izgradnje i stvaranja nove kosovske države na teritoriji Srbije. I više od toga, Evropska unija je postala glavni zastupnik politike ucenjivanja Srbije, zauzevši stav da su evropske integracije neposredno povezane sa uspostavljanjem normalnih dobrosusedskih, a zapravo međudržavnih, odnosa Srbije sa Kosovom. Drugim rečima, Evropska unija je postavila razbijanje Srbije kao najbitniji uslov za nastavljanje evropskih integracija.
Treba podsetiti da su neposredno posle 2008. godine Brisel i tadašnji režim u Srbiji združeno i smišljeno obmanjivali srpsku javnost kako su evropske integracije i kosovsko pitanje dva potpuno odvojena procesa. Postupno, umesto ovih obmanjivačkih poruka započinje nova etapa, u kojoj se uspostavlja zahtev Evropske unije da Srbija i Kosovo normalizuju svoje odnose kroz razvoj dobrosusedskih odnosa.
Zašto je Evropska unija 2008. godine prihvatila da, zajedno sa tadašnjim režimom u Srbiji, obmanjuje javnost tvrdnjom da su evropske integracije i kosovsko pitanje dva odvojena procesa? Zato što je tada Demokratska stranka Srbije jasno upozoravala javnost da bi potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, posle jednostranog i protivpravnog proglašavanja nezavisnosti Kosova februara 2008. godine, značilo upravo prihvatanje obaveze uspostavljanja dobrosusedskih odnosa Srbije i Kosova. Bilo je neophodno da protekne izvesno vreme kako bi se potisnulo ovo upozorenje Demokratske stranke Srbije na pravi smisao i značaj potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 29. aprila 2008. godine. Kada je Brisel procenio da je došao pravi čas, napuštena je propagandna obmana o dva odvojena procesa i pristupilo se, pod pokroviteljstvom Brisela, potpisivanju niza sporazuma između Beograda i Prištine, uključujući i krovni Briselski sporazum od 19. aprila 2013. godine, kao i Plan njegove implementacije. Ovi sporazumi su delo prethodne i sadašnje Vlade u Beogradu, a najznačajniji, prelomni korak u primeni ovih sporazuma su lokalni izbori na Kosovu 3. novembra 2013. godine. Te izbore su raspisale i njih organizuju vlasti lažne kosovske države. Tu državu Beograd tobože ne priznaje, ali ne samo da poziva već i tera svoje državljane da izađu na izbore koje je kosovska vlast raspisala.
Potpisivanjem briselskih sporazuma vlasti u Beogradu priznale su separatističke zakone, separatističke sudove, separatističke ministre i, preko toga, prihvatile zahtev Evropske unije da srpski narod na Kosovu i Metohiji učestvuje na lokalnim izborima koje organizuje separatistička vlast u Prištini. To je jedinstven primer da se jedna država odriče svojih državnih institucija i svoga naroda u korist separatista. Bilo je u istoriji primera kapitulacije pred oružanom silom, ali nije bilo primera da jedna vlast dobrovoljno uništava i ukida, takoreći sahranjuje svoje državne institucije, javljajući se tako doslovno u ulozi pravog državoubice.
Sve ovo vlast u Srbiji radi da bi se nastavile evropske integracije. Vlast je, dakle, potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju prihvatila zahtev Evropske unije da prethodni uslov za nastavak evropskih integracija bude razbijanje Srbije. S druge strane, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom deluje destabilizujuće, zapravo destruktivno po srpsku privredu, nanoseći joj već godinama štetu od više stotina miliona evra. Zašto onda vlasti u Srbiji žele da idu putem koji donosi ozbiljne dugoročne štete državnim, nacionalnim i ekonomskim interesima naše zemlje?
Da li se zna, s druge strane, kuda stvarno ide Srbija i šta je danas Evropska unija? Koliko je mit o Evropskoj uniji danas privlačan samim članicama Evropske unije i kakva je njena stvarna budućnost? Zapravo, pitanje koje prethodi svim ovim pitanjima glasi: da li vlast Srbije dobro razume procese koji se danas odvijaju unutar Evropske unije? Odnosno, da li vlast i veći deo opozicije pitanje Evropske unije posmatraju realno i kroz srpske nacionalne interese, ili samo bespogovorno slušaju diktate koji stižu iz Evropske unije. Nažalost, kao retko kada u istoriji, sadašnja vlast se prema Evropskoj uniji, kao jednom međunarodnom centru moći, odnosi poslušnički i podanički. Za vlast u Srbiji je Evropska unija neupitna vrednost, kojoj moraju da se podrede i pokore svaki naš nacionalni interes i vrednost. Samim tim, vlast ne postavlja pitanje da li narod Srbije želi po svaku cenu u Evropsku uniju, već da li je Evropska unija smislila i utvrdila sve uslove koje treba da postavi Srbiji. Povrh svega, za vlast Srbije Evropska unija je idealna i željena tvorevina, za koju nijedna srpska nacionalna žrtva nije prevelika i svaka se mora i može podneti.
propadanje se ne može izbeći,sve dok je srbija u rukama komunista.konačno se oni moraju u potpunosti razobličiti.oni su uzrok svih problema u srbiji,a ne EU.a to što oni dovode svoju decu te klimoglavce u skupštinu,pa oni dižu ruke onako kako su im zadali,to ništa ne menja u odgovornosti.