Ako je Orban bio Tramp pre Trampa, nije van pameti da Peter Mađar ispadne Koštunica posle Koštunice. Mađara u Briselu čekaju sa listom bespogovornih zahteva, kao što su Koštunicu 2000. sačekali na njegovom prvom evropskom samitu
Viktor Orban voleo je za sebe da kaže da je bio Tramp pre Trampa. Nije to tvrdio bez nekog osnova: pre Trampa je bio protiv migranata, pre Trampa je napadan zbog populizma, pre Trampa je ustao protiv liberalnog konsenzusa i pre Trampa je tako osvajao vlast.
Takva poređenja nisu ni nerazumna ni nelegitimna. No dok danas niko sebe ne vidi kao budućeg Orbana, kao da odjednom svi hoće da postanu Peter Mađar. Nju stejtsmen javlja da bi i šefica britanske opozicije da bude britanski Mađar, a to kaže jer Kemi Bejdenok odjednom oštro napada desnicu kojoj ideološki pripada, ali tako što sebe predstavlja kao za „najrazumniju“ britansku desničarku, zbog čega bi joj desni glasovi svi prirodno pripadali.
To je ono što je Mađar uradio Orbanu: oteo mu je glasače sa nacionalne desnice, čime je prvo oduševio, a onda i pridobio mlade, urbane i liberalne glasače, koji su do njegove pojave bili politički beskućnici.
Manje je komplikovano nego što zvuči. A pošto se za Peterom Mađarom sada jednako traga i u Srbiji i u Americi, evo jednog srpskog i jednog američkog primera koji ovu Mađar taktiku osvetljavaju iz drugih uglova.
Orbanova igra
Srpski primer još jednom pokazuje da je imitacija najiskreniji vid laskanja. Televizija Informer pokrenula je novu informativnu emisiju nazvanu „Srpski dnevnik“, koja po formi neobično liči na Informeru omraženi dnevnik TV Nova S. Sadržaj sa Informera je, dabome, naličje onog sa Nova S, ali im je zajedničko da gledaocima pre događaja dana nude komentar događaja dana!
Opoziciona televizija se po tome dosad izdvajala, čak i u poređenju sa televizijama devedesetih godina prošlog veka. A sada se čini da se i Informer i Nova S slažu u jednome: više nije dovoljno da navodiš gledaoca na pravilan zaključak tako što ćeš vesti ređati po redosledu koji ti odabereš, ili montirati po svom uredničkom nahođenju. Sada je vreme za radikalniji pristup: da gledaocu odmah na početku večernjeg dnevnika kažeš i šta bi trebalo da misli o onome što si za njega ceo dan pripremao.
Američki primer je možda još bolji. Tamo je predsednik odlučio da u Ormuškom moreuzu blokira blokadere koji protivno pomorskom pravu sprečavaju slobodan prolaz brodovima. Gotovo je neverovatno šta je njegov potpredsednik, javno ga braneći, javno i priznao: „Ovo što Iran radi je akt ekonomskog terorizma protiv celog sveta. Predsednik je pokazao da dvoje može da igra tu igru“.
Dvoje može da igra tu igru? Pa će i Amerika, citiram, „da izvrši akt terorizma protiv celog sveta“? Nakon što je, da se ne zaboravi, prvo izvršila akt agresije.
Peter Mađar je u mnogo čemu igrao istu igru kao Orban, što je dobrim delom i tajna njegovog uspeha. Bio je Orban bez korupcije, Orban bez Orbanovih šesnaest godina bagaža i korumpiranih saradnika. Videćemo hoće li održati reč, ali biračima je obećao nastavak Orbanove imigracione, ali i socijalne politike. U stvari, obećao im je Orbana bez Orbana. Hodao je po tankoj ivici koja u Mađarskoj deli politiku „desnog centra“ od politike „tvrde desnice“.
Prošle godine je odbio da maršira na Prajdu koji je Orbanova vlada prethodno zabranila, iako je čak 100 hiljada građana na ulicama Budimpešte podržalo LGBT paradu. U novom sastavu mađarskog parlamenta po prvi put od pada Berlinskog zida neće biti predstavnika levice (neki su sami odustajali od trke kako ne bi narušavali jedinstvo jednog, Mađarovog bloka).
Novi lider nije obećao da neće više kupovati ruske energente, iako je na proslavi njegove pobede masa sa najviše žara skandirala jednu parolu, Rusi napolje. Nije obećao ni podršku Kijevu, mada će ukloniti Orbanov veto na EU podršku Kijevu, ali jeste obećao da će da goni pripadnike Orbanove vlasti zbog korupcije. I što je najvažnije, obećao je da će promeniti sve zbog čega je EU Mađarskoj stopirala 35 milijardi evra podrške.
Briselski zahtevi
Što se Srbije tiče, posle Orbanovog poraza važi isto što je važilo i pre Orbanovog poraza: u tom porazu ne postoji ništa što je dobro za Srbiju. Nije potrebna nikakva pamet da se to dokuči, što mnoge ljude u posvađanoj Srbiji svejedno nije sprečilo da se tom porazu silno vesele. Govorim o onima koji mrze Vučića i nije im mrsko ništa što njemu čini štetu, pa makar i sami malo ispaštali. Zahladneće naši odnosi sa susednom državom, ali baš nas briga!
U Orbanovom porazu ne postoji ništa što je dobro za Srbiju
No ne moraš da voliš Vučića da bi pomalo i saosećao sa Peterom Mađarom i sudbinom koja ga čeka. U očima celog sveta, on je pobednik koji je porazio ne samo Orbana, već i Trampa i Putina koji su otvoreno podržavali Orbana. Danas ga slave sve vodeće evropske države, naročito one koje se plaše svojih lokalnih, dolazećih Orbana, pa bi da svaka ubije svoga subašu.
Ali mi koji smo, na ovaj ili onaj način, u petooktobarskom prevratu učestvovali na strani opozicije, pratimo ceo taj spektakl sa nekom gorčinom koja nema ideoloških konotacija ni veze sa srpskim nacionalnim interesima. Pamtimo euforiju, ekstazu i izneverena očekivanja za koja smo sami bili krivi. Ne samo što ponovo slušamo isti refren (pobeđen je diktator za kog smo slušali da nikada neće mirno otići sa vlasti, autokrata koji je zarobio državu, gušio slobodne medije, otimao nam evropsku sudbinu, itd).
Nama to iskustvo već šapuće da će Peter Mađar da prođe slično čoveku koji je pobedio Miloševića i koji je na vrlo sličan način svojevremeno slavljen u Briselu i drugim zapadnim prestonicama. Jer ako je Orban bio Tramp pre Trampa, nije van pameti da Peter Mađar ispadne Koštunica posle Koštunice.
Ne želim da laskam Mađaru, nije on ni nalik našem petooktobarskom pobedniku koji je bio demokrata po uzoru na Tomasa Džefersona i ne samo što nikad nije pripadao režimu koji je rušio, već pre izbornog trijumfa nikad nije pristao ni da se sretne sa Slobodanom Miloševićem.
Ali bi Mađar u nečemu ipak mogao da podeli Koštuničinu sudbinu, jer Mađara u Briselu ovog proleća čekaju sa listom bespogovornih zahteva, kao što su Koštunicu 2000. sačekali na njegovom prvom evropskom samitu u Bijaricu. „Mađar zna šta mora da uradi“, poručuju evropski komesari i upozoravaju da „nema izgovora“ budući da je osvojio dvotrećinsku većinu i može da „deliveruje“, isporuči ono što se od njega očekuje. I što neće uvek biti u mađarskom nacionalnom interesu.
Kao što u srpskom nacionalnom interesu nije bilo da se srpski predsednici i generali isporučuju Hagu, a da zauzvrat izgubimo Kosovo i Crnu Goru.
Izvor: Euronews
Prvo, Koštunica nije pobedio Miloševića. Miloševića je pobedio Đinđić, a prvi među ostalima koji su krivi za raspad DOS-a bili su Drašković, a potom Koštunica. Drašković, sa svojim SPO-om, je videvši kud stvari idu, odlučio u zadnjem momentu da se priključi opoziciji, a pošto je on onako drčan i nadobudan kakvog ga bog dao, ne kao lider jedne od članica, već kao lider opozicije kojoj se priključuje i u tom smislu je počeo žestoko da rovari – on kao lider opozicije, a ne Đinđić. Đinđić, kao pragmatičan čovek, nije želeo da zbog te “unutrašnje borbe” propadne ceo projekat, a normalno nije hteo ni da se povuče zbog Draškovića, pa je došlo do kompromisa – za lidera opozicije, ni kriv ni dužan, postavljen je Koštunica, a time i za pobednika “5. oktobra”, pobednika na tadašnjim izborima i potonjeg Predsednika. Kao razlog za raspad DOS-a najčešće se navodi da je to bio amorfni skup 19 različitih stranaka, pa se time postavlja i odgovornost Đinđića za to. Teško je to pripisati Đinđiću u greh – bilo bi to isto kao kad danas ne bi zamerali opoziciji što se ne ujedini, pobedi Vučića, a potom u drugom ambijentu i demokratskoj borbi na nekim novim izborima do mile volje istice svoje ideološke prednosti, a svi znamo da je to pravi put. U istoj dilemi je bio i Đinđić – da je vršio selekciju DOS-a možda bi Milošević i danas bio na vlasti. U tome vidim i jedini opravdan razlog što se studenti ovako žestoko distanciraju od opozicije iako i tamo svakako ima pravih ljudi, ali bi ulaženje process nekakve arbitrarne selekcije bilo ne samo pogrešno, nego ne bi ni do čega ni dovelo. Da se vratim na Koštunicu. Koji je razlog bio da se on, neposredno pošto je Milošević priznao poraz, sastane “u četiri oka” sa Miloševićem i o čemu su tada razgovarali, to nikada nismo saznali. A imajući u vidu sve napred izneto i način na koji je on postao “pobednik” bilo je ne samo nečuveno, već i drsko prema onima koji su ga “ustoličili” za pobednika. Ko je ubio Đinđića znamo, postoji presuda i izrečene kazne – bili su to oni (JSO) koji su u punoj ratnoj opremi izašli na protest i zauzeli most, i umesto da se to tretira kao državni udar, Predsednik (koštunica) ih je abolirao čuvenom opaskom – lekari i bolničko osoblje protestuju u svojim uniformama, a JSO u svojim. Mi do danas ne znamo koji su bili motivi ubistva Đinđića, a Koštunica je kao Predsednik i bivši Đinđićev “saborac” bio prvi koji je trebao to da zahteva. Ne on je upravo to sprečio, ako ne direktno, onda posredno – nije uradio ono što je (ako je u svemu tome bio nevi) bio dužan da učini. To je čovek koji je bio “neobavešten” (na funkciji Predsednika!) o svemu onome što mu se nije sviđalo. Mogao bih mnogo o tome, umesto toga pomenuću ovde da su njegovi prvi saradnici tada bili Milenko Jovanov za Vojvodinu, a Nebojša Bakarec, za Beograd. Da li on i danas deli njihove stavove ili je i o tome neobavešten. Ako se ne slaže sa njihovim današnjim stavovima, neka se oglasi kao građanin. Duguje to ovom narodu