Dok kosti vape iz dubine, živi i dalje okreću glavu
Postoje mesta koja nisu samo tačke na karti. Postoje mesta koja su rane. Kotor jama kod Nikšić (Dubrava) jedno je od njih. To nije samo otvor u kamenu, već otvor u našoj savesti, dubok koliko i naše ćutanje.
Godinama, decenijama, priča se o ljudima koji su tu završili bez suda i bez krivice. Ne kao vojnici u boju, već kao ljudi kojima je oduzeto i poslednje pravo… da imaju grob. Bilo ih je, kažu, mnogo, preko 300. Ali broj ovde nije najstrašniji. Najstrašnije je što ti ljudi nikada nisu postali imena. Ostali su senke u pričama, šapati u porodicama, bol koji se prenosi bez svedočanstva.
U vremenu Drugi svetski rat i godinama koje su usledile, mnogi su nestali u tami ideoloških obračuna. Sudbina onih koji su završili u jamama bila je najsurovija… ne samo smrt, već brisanje. Kao da nikada nisu ni postojali. Kao da je cilj bio ne samo ubiti čoveka, nego izbrisati svaki trag da je živeo, zbog čega? Zbog surove komunističke ideologije.
I tu počinje druga tragedija. Ne ona iz rata, već ona koja traje do danas. Jer jama i dalje ćuti. Kosti i dalje leže tamo gde su bačeni. Nema krsta, nema imena, nema sveće, nema spomenika.
Samo kamen i tišina. I to nije više pitanje prošlosti. To je pitanje nas.
Jer šta govori o jednom narodu to što svoje mrtve ostavlja u jami? Šta govori o nama to što znamo, a ne činimo ništa?
Nije problem u tome što istina boli. Problem je što se od nje beži. A od istine se može bežati neko vreme, ali ne zauvek.
Ovo nije priča o podeli, ni o ideologiji, ni o tome ko je bio na kojoj strani. Ovo je priča o nevinima. O onima koji nisu dobili ni ono najosnovnije – da budu sahranjeni kao ljudi. U našoj tradiciji, čovek bez groba nije samo zaboravljen. On je nepravedno ostavljen. A narod koji ostavlja svoje mrtve, ostavlja i sebe.
Zato Kotor jama nije samo mesto. To je ispit. Ispit našeg dostojanstva, naše vere i našeg odnosa prema istini. Jer nije više pitanje šta se tamo desilo, to znamo. Pitanje je zašto i dalje ništa ne činimo.
Možda je vreme da prestanemo da ćutimo. Da prestanemo da okrećemo glavu. Da se sagnemo nad tu jamu ne da bismo gledali u tamu, već da bismo iz nje izveli svetlost. Da kosti dobiju ime. Da ime dobije krst. Da krst dobije sveću i spomenik kakav dolikuje, sa pravoslavnim krstom.
Jer dok god oni leže u tami, ni mi nismo na svetlu.
A mnogo je tih jama, bezdanki i pasjih grobalja po Crnoj Gori i Srbiji… vreme je da dobiju obeležja i spomenike.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
Svaka čast.Koreni su realan Srbski portal.Ko ne zna prošlost ili je zaboravlja,osuđen je da mu se stalno ponavlja,do nestanka naroda.