„Kovinski komunalac” je otišao u… Honduras

Usred JP „Kovinski komunalac”, gde joj mesto nije, velika deponija. Samozapaljiva. Tinja od strahovlade, šikane, nezakonitih otkaza, pretnji, međusobnih optužbi šefova, napada na kasu firme. Dimni signali stigli i do opštinskog nadleštva. Tamo, izgleda, ne vide i ne čuju dobro. Ili se češljaju.

Što bi se reklo, u ovom javnom preduzeću, sve je otišlo u Honduras, da ne kažemo u „onu stvar”. Pa je tako saradniku ovih elektronskih novina dojavljeno: kako se jedan radnik skida na ulici. Pokazuje polni organ. Dostavljač nam pokazuje belešku o tzv. sramnom događaju. Na javnom mestu. U radno vreme. Potpisuju je tri „očevica”. Prvopotpisani kaže kako je to službeni dokument. Lepo! Kakav crni službeni papir kad nije zaveden i pečatiran, primećujemo. „Daaa”, veli on, „ali je u službenoj fascikli”. Navodni egzibicionista je prozvan imenom i prezimenom.

Upoznajemo osumnjičenog Dušana Milojkova sa tekstom izjave. Zapanjen je. Dodaje kako je to još jedna brutalna izmišljotina protiv njega. Džabe mu. Osvanula je na fejsbuku. Okačila je na svom profilu samozvana Jovanka Orleanka. Pa koja je to sad kovinska Jean D’Arc. Mustra u ovoj benignoj priči. Đavo će ga znati. „Junački”, onako anonimno, objavljuje gradu i svetu, kako se priča da je Milojkov kao inkasant „Komunalca” činio nepodopštine. Bežao kroz prozor pred razjarenim muževima, maltretirao bakice… Pa čak oročio kod Dafine na svoje ime espap firme. Ajooooj. Pa dobro. Gde su bili dični čuvari ugleda „Kovinskog komunalca” da mu stave okove na ruke? Nego, sve se čini da je Jovančica Orleančica dobila sendvič da pljucka u dalj.

Manimo se priča „rekla, kazala”. Hodnici i kancelarije „Kovinskog komunalca” su prava minska polja. Neko će ovde nagaziti na minu. Samo je pitanje vremena kad će se to desiti. Naprimer, dobro obavešteni kažu da je „Kovinski komunalac” sa ljudstvom i tehnikom u jednom slučaju izvodio radove. Koje je naplatio neko drugi. Posle prvog nastavka priče o događanjima u ovoj firmi, ponovo razgovaramo sa Predragom Stojšinom, v.d. tehničkim direktorom. Pitamo ga da li je pročitao tekst „Predrag Stojšin kapo ili dobri duh Kovinskog komunalca?”, objavljen na sajtu Pancevo city. „Nisam. Niti me zanima”, kaže sa osmehom. Taj osmeh kao da poručuje „videće se čija majka crnu vunu prede”. Uz napomenu da je razgovor nezvaničan informiše nas da je prilikom popisa, svojevremeno kao v.d. direktora preduzeća, otkrio manjak u magacinu. Vredan dva miliona dinara. pa još jedan manjak. Od deset miliona. Tvrdi da se zna ko je za to odgovoran. I da će polako sve doći na svoje mesto. „Postoje i papiri, hoćete da vam pokažem”, pita nas. „Nemamo kameru da slikamo”, odgovaramo. Dogovaramo se da se ponovo vidimo sledeće nedelje. Pa da uslikamo „crno na belo” ko su mutivode u „Komunalcu”. Da građani pročitaju njihova imena i prezimena. Valjda i da „organi” zavrnu rukave. Sledeća nedelja je bila i prošla. Stojšin nije odgovarao na naše pozive.

Dok smo sa njim razgovarali, u sobi do direktorske kancelarije, iz nje izlazi Dragoslav Jeremić, v.d. direktora firme. On je, ustvari, samo papirnati diša. Stojšin je „kalif umesto kalifa”. U rodoslovu mu piše da je član vladajuće Srpske napredne stranke. Tako pedigriran nonšalantno vlada firmom. Većina nameštenika spremna je da mu ljubi stope. Kad ih pitate zašto, gledaju u cipele. Pravi je primer pokornosti i poniznosti, od koje vam pripada muka, pismo četrdesetorice radnika upućeno Jeremiću i Stojšinu. U njemu pišu kako neće da rade sa kolegom Dušanom Milojkovim, jer je tužio firmu za zlostavljanje. Pitamo prvopotpisanog Ivana Boškova, zašto i jednom i drugom. Zar nije dovoljno samo Jeremiću. On je direktor. On potpisuje firmu. Ali „dobri radnici”, kako sebe nazivaju potpisnici pisma, znaju ono što i vrapci na kovinskim krovovima. Stojšin je glavnokomandujući. Pismo vrvi od ulizivanja, udvorištva, bagatelisanja ljudskog dostojanstva. Prilažemo ga uz tekst. Neka čitaoci prosude.

Boškov kaže kako se Milojkov svuda prikazuje kao žrtva. Nije on cvećka, govori nam i pokazuje sudsku presudu o kažnjavanju Milojkova zato što ga je „vređao”. Dobro, proganja ga Stojšin. A kad se pogleda njegov radni dosije, videće se da su ga kažnjavali svi direktori. Zašto? Jer ga mrze. Ne. „Zato što je zaslužio. I zato ga nećemo među nama”, kaže ovaj potpisnik pisma koje se završava sa preporukom da direktorski dvojac najstrože kazni Milojkova „za alkoholisanost, osionost i bezobrazluk… Vi znate da smo mi dobri radnici i ne želimo da nam on kvari VAŠE mišljenje o nama. Unapred zahvalni radnici JP ‘Kovinski komunalac’”. Ende.

Pa ko je Dušan Milojkov? Žitelj Pančeva. Zaposlen u Kovinu. Za neke u „Komunalcu” „prevarant, lopov, simulant”. Drugi u njemu prepoznaju putopisca i biciklističkog globrotera. Autora 15 knjiga. Vrednog hvale jer je okrećući pedala pronosio svetom ime Kovina i Srbije. Kao takav dobio je 2016. godine Oktobarsku nagradu grada. On, baš kao i ranije pominjani Jovan Buljugić, šef službe opštih i pravnih poslova u „Komunalcu”, nema dvojbu da je Predrag Stojšin spiritus movens proganjanja „neposlušnih”. I Milojkov je, baš kao i Buljugić, dobio sudsku satisfakciju posle šikane Stojšina. Vraćen je na posao koji mu je oduzeo usmenom naredbom. Ozlojeđen zbog ravnodušnosti sredine bio je rešen da vrati kovinsko priznanje. Odgovorili su ga, pošto su mu došli na noge u Pančevo, Sanja Petrović, predsednica Opštine i Zoran Bradanji, predsednik Skupštine. Milojkov nam kaže da može da se desi da, ipak, vrati nagradu. Zašto? Zato što naprednjačka opštinska vrhuška štiti Stojšina. O tome je pisao i predsednici opštine.

I tako je „deponija” iz „Kovinskog komunalca” stigla pred vrata prve dame lokalne samouprave. Hoće li ona uzeti lopatu? Ko će se na njoj naći? Hoće li o događanjima u javnom firmi progovoriti odbornici? Ili će i oni gledati u vrhove svojih cipela?

Slobodan Dukić

pancevo.city