Uvod
Sve prakse i dometi civilizacija imaju jedno te isto ishodište koje je u sigurnosti. Svaki kraj je u njenom gubitku koji isprva najavljuje, ne neusklađenost praksi, čega uvek ima, nego da više slike koje stvara nisu dovoljno usaglasive se stvarnošću, te je sve manji broj ljudi spreman da ih prihvata kao paradigmu i na njih da se oslanja.
Na tragu dva javno-mnjenjska istraživanja u odnosu na medijalizaciju javnosti
Nedavno je Đorđe Vukadinović objavio istraživanje suprotno u svojim rezultatima dugogodišnjim stavovima mnogih javnih delatnika po pitanju EU i NATO. Potvrđujući da se njihovo uporno ubeđivanje mahom sa medija svodi na olako neukusno navijanje protiv većine, sa elementima ozlojeđenosti i nabeđivanja da su Srbi primitivni i tupi i kao takvi nepodobni za „modernizaciju“. Pri čemu se u njihovim iskazima poseže kako sa početka, ali i na kraju za pukim doskočicama razumevanja sveta. Uz to oni nemaju nikakve potrebe da razumeju sredinu u kojoj žive, a ovaj, konačno svoj autizam i zato pokušavaju iznova uspešno samo za sebe da manifestuju „gađenjem naroda“. Pri tome su sasvim sami blaženi u ovoj sredini, trajući sa svojim nebulozama decenijama, jer retko gde ima da se tako otvoreno trpi od većine uvredljivo prenemaganje manjine. Uz to pokazujući da zapravo mnogi mediji aktivni u Srbiji blage veze nemaju sa onim što je srpska javnost – pa ako je to smisao „otvorenog“ društva i demokratije, onda nazdravlje, jer bi trebalo da je reč o postojećim smislenim sadržajima u društvu. Zato je očiglednije koliko ovi sami malo veze imaju sa stvarnošću, nego, isključivo sa agendama svojih vlasnika i njihovih „dobročinitelja“. Kako mahom rade u režimu svojih agenda – setingsa, a ne obaveštavanja javnosti. To što vole kao N1 da se hvale da su „slobodni i nezavisni“ i još po reklami koju sami emituju sa „pravovremenim i istinitim informacijama“ je samo na nivou parodije ili „opšteg rialitija“ – normalizacija sadržaja njihovih agendi u srpskom društvu zarad interesa njihovih poslodavaca, iako ipak pre, samo jalovog pokušavanja da ih nametnu u srpskom društvu, koliko god se zdušno trudili (a ne da su oni po navodnoj definiciji informativni medijski prozor u srpsku javnost i događaje u srpskom društvu i svetu).
Do koje mere prisustvujemo upornoj ambivalenciji širenja lažne slike o slici po svemu lažnoj, ili, Bodrijarovski „falsifikatu falsifikata“, dovoljno govori kad uporedimo rezultate sadašnjeg Vukadinovićevog istraživanja po kome 5,4% ispitanika podržava učlanjenje Srbije u NATO; 5,1% misli da Srbija treba da prizna nezavisnost KiM u zamenu za članstvo u EU; 6,9% uvođenje sankcija Rusiji – gde se stalno vrtimo oko nekakve granice od 6% ispitanika koji su voljni, sa istraživanjem iz 2006 koje je agencija doajena istraživanja Srbe Brankovića sprovela na moju molbu za potrebe DSS:
Gde nam se opet pojavljuje 6,3% anacionalnih ispitanika po vlastitom stavu ili „kosmopolita“ (više o tome u ogledu 3 na budućem blogu), što nam kroz oba istraživanja jasno govori da je oko 6% ispitanika u osnovi protivnik nacionalnih institucija u najširem smislu ustanova života i njegovih interesa opstanka, a direktno za „zapadne“ institucije i interese koje krstaški opslužuje protiv interesa vlastite nacije, a kad treba i zločinačko – ustaški, te plaćeničke pozicije. Uz, taj se broj nije menjao za celih 16 godina, što nam govori i da je život još uvek žilav među Srbima! Drugim rečima da ni tok događaja od 16 godina, ali ni sva groteskna antisrpska propaganda, koja po novom naše samo još postojanje plasira umno zamućeno kao maligni ruski uticaj, nije tu ništa promenila uz sav svoj intenzitet. Kao i uz sve razlike od uzetih statističkih celina u samim istraživanjima, metodi rada (već terensko i telefonsko), ali i demografskih promenama u srpskom društvu potvrđuje da je 6% granična cifra prodora nekog oblika ustašluka u Srbiju. Kao što je jasno da su „anacionalni“ ili kosmopolite više nego sami svrstani uz nacionalne interese pre svega SAD, verovatno računajući na nekakav dobitak, a onda i ostalih sa zapada, jer ni te slike, tek zapravo ove, nisu verne slike stvarnosti sveta. Osim što su u pravu u svojim medijima da Ukrajina nije što i Srbija, jer je tamo reč o uspešnoj legitimizaciji i legalizaciji ustašluka od Odese do škola. Pa je uporediva sa Hrvatskom i šta čeka Ruse koji nisu konvertirali na zapadnu stranu.
Pri čemu prvi zaključak mora biti da medijalna reč nije isto kao i javna reč u srpskom društvu, nego je ona falsifikat. Uporan, ali samo falsifikat koju samo mediji šire. Pri čemu je još važniji zaključak, da nisu toliko uspešni, kad su same presudne stvari u pitanju. Te da utoliko postoji sa jedne mitologizacija medijalne potrebe u društvu (kad lako jesu isključivo dvostruki falsifikat činjenice i njene sveprisutnosti – pa otud i univerzalnog, ili, opšteg važenja, iako svedene samo na medijske entitete) i sa druge je mistifikacija medijalne koristi u kontroli i usmeravanju društava. Kao što ne može ni svako da stvara slike i bavi čudovišnom alhemijom pretvaranja slika u stvarnost koji je zamenjuju ne retko sablasno i bezumno. Posebno što danas prisustvujemo kraju alhemije, koja se samo vraća kao parodična loša beskonačnost human+ programa kojoj je još Gete bio prorok i ostalih oneljuđenih nebuloza kroz konzumaciju višestruko rasprostranjenih medijalnih para-svetova performativnog namesto kulture, vrednosti.
Kraj alhemije pretvaranja slika u stvarnost, ili, do kad će trajati rat u Ukrajni
U središtu stvari je poslovni model kolektivnog zapada, a ne civilizacijski sukob, još manje kulturni. Zato ni specijalna operacija Rusije ne može stati dok se ne promeni do sad postojeći poslovni model. Otud su aktivni sve vrste rascepa između naroda, ali i ostale, pa se sukobljavaju sve moguće budućnosti, sa svim prošlostima i sadašnjicama. U neverovatnim mešavinama, jer se dominacija pretvaranja slika zapada u stvarnost sveta dovodi u pitanje. Ništa neće stvarno stati dok stvarnost ne započne da se više vraća u slike. Tim i u medije, centre odlučivanja i javno mnjenje, koje će tek onda reagovati, isprva ubrzanjem procesa raspada što slike manje odgovaraju stvarnosti, jer je njihov način života elementarno, ali i sve više suštinski doveden u pitanje kako presudno zavisi od slika, a ne stvari. Budući da uobičajene prakse propadaju, a slike sve teže same popunjavaju i zamenjuju stvarnost, tu više nije dovoljno zabavljanje (Postmanova kritika tipa informativne medijalizacije života „Mi se zabavljamo do smrti“), uočava se rastuća egzistencijalna pukotina koja se prostire kroz celo društvo, što je započelo na samome kolektivnom zapadu od krize koja ne prestaje od 2008, nego se prolongira, bez obuhvatnog rešenja. Dok su budućnosti koje se nude sa najviših foruma Zapada u osnovi ne održivo futurističke, a često i slike besmislene tehno-utopije, kako ni VI nije ta (veštačka inteligencija nije čak ni približna ni ljudskom mozgu, kako je još Maturana zamišljao, kao što ni savremenije projekcije ne mogu ništa reći ni o samosvesti, ni o ja, ni duši), pa nema ko nas ljude da spase od nas samih.
Zahtevaće se nova artikulacija, kako slike gube prestiž i sposobnost alhemije kojom se slike pretvaraju u stvarnost, umesto same stvarnosti za protagoniste. Kao što ni kritika po sebi neće biti dovoljna, jer su same kulture urušene zarad uspeha zapadnog poslovnog modela. Utoliko i anglosaksonska elita može da i omane sa izgradnjom zapadnog zamka, kako se već sad vidi da nipošto ne želi da napravi i najmanji kompromis između svojih slika, stvarnosti sveta i drugih naroda. Nadalje u njima besni bunilo, kad samouvereno tvrde da su Srbi ugnjetavali Albance na KiM od 80-ih godina prošlog veka? Pa koje tu koga na flašu nabijao u opštoj perverziji?
U ovom trenutku moramo da se vratimo korak unazad i da obratimo pažnju da su majstori među svima Britanci u alhemiji pretvaranju slika u stvarnost (koja je sposobna da briše razum, kulturu, znanje, događaje – istoriju na velikim prostorima, a onda i tako zbrišu civilizacije – u svakom pogledu sigurnost na tim prostorima), kako bi ostvarili svoje interese, i to je osnova poslovnog modela kolektivnog zapada. Zato toliko danas kultura, istorija, pravo – vlasništvo, pa i slobodno tržište, demokratija, do i najmanje istine, pristojnosti i dostojanstva toliko malo vrede, jer su ti preterali sa maksimalizacijom dobiti iz vlastitog poslovnog modela (sigurno da ruski tajkuni ni na zvaničnim listama nisu prvi među bogatašima, nego ima drugih tajkuna, koji samo uhodanije igraju svoje – ko je igrao makar malo dublje na berzi zna, da nema ni govora o „slobodnom tržištu“, nego o uvek jednim te istim sigurnim dobitnicima iz pozadine i pre drugih). Pri čemu sad im više ne polaze za rukom ni „normalizacije“ koje njihove slike vrše, jer ih ne mogu podržati izgledima: ni poslovnog uspeha koji će se preliti na saplemenike, ni brzog satiranja oružanom silom onog ko se usudio da ih izazove, jer suštinski već dugo nema stvarno novih slika uspeha ni dobiti za sve njihove, nego tek beskrajnog obmanjivanja i isprazno moralisanje (što im inače nikad nije bio problem) zbog čega očekuju, ne samo više od drugih, nego i od svojih da se žrtvuju. Te se od njih očekuje, ne samo da zaborave na slike u kojima su živeli, nego da i uskoro trpe na javi, a zarad još samo njih?
autor:Mile Milošević
