Sovjetski Savez sigurno nije bio raj na zemlji. Ogroman prostor koji je ova država obuhvatala, a na kome je živelo srazmerno malo ljudi toj teritoriji, bio je opterećen korupcijom, javašlukom u svim oblastima života, nacionalnim i verskim sukobima, siromaštvom u najvećem delu države, centralističkim upravljanjem, sve do pomanjkanja demokratije i slobode stanovništva. Uz to, desila se i jedna neverovatna i nedopustiva stvar; da na čelo takve ogromne države dođe nezreo i iskompleksiran čovek. Gorbačov mu je ime.
Upravo je arhineprijatelj Rusije i ruskog naroda, oličen u Americi i takozvanom Zapadu, iskoristio slabost sovjetskog vođe i njegovu žudnju za pohvalama, nagradama i priznanjima. Vodili su Gorbačova iz države u državu, kao Cigani mečku po vašarima. Delili su mu počasna zvanja, doktorate, veličali ga u zapadnim novinama i televizijama, sve do same visoko cenjene nagrade u svetu; Nobelove nagrade za mir! S tom nagradom ušao je u red velikana i mirotvoraca poput Jasera Arafata, Jicaka Rabina, Al Gora i Baraka Obame, nešto kasnije. Ili mirotvoračke organizacije u obliku Evropske unije!
Zauzvrat, Gorbačov je „demokratizovao“ svoju državu, uvodio „glasnost“ i prestrojavao je ka Zapadu. Ka nestajanju. Olako je prihvatio raspuštanje Varšavskog ugovora i udario temelj ka raspadu Sovjetskog Saveza. Demontiranje tog kolosa i upropaštavanje svega postojećeg i vrednog dovršio je još gori naslednik. Boris Jeljcin!
Raspad Sovjetskog saveza i stvaranje brojnih samostalnih država, istovremeno je značio i neverovatnu mržnju tih novostvorenih država prema Rusiji. Najvećoj i najmoćnijoj državi bivšeg Sovjetskog Saveza. Iako je Rusija decenijama izdržavala na svojim leđima baš te njene nekadašnje bratske države. Nekim državama je Rusija uvećala teritoriju, a neke narode i iznedrila u Sovjetskom Savezu. Nešto slično kao s raspadom Jugoslavije, kada su sve ostale članice bivše federacije iskazale neverovatnu mržnju prema Srbiji premda ih je Srbija oslobodila, stvorila i izdržavala. Iako su im Srbi oprostili monstruozne zločine. Iako su neki narodi tek u Jugoslaviji postali narodi; veštački, ali kako-tako stvorili su nekakvu naciju!
Jedna od tih novostvorenih država s prostora bivšeg Sovjetskog Saveza, bila je i Ukrajina. Ukrajina je kroz istoriju uglavnom bila podeljena između njenih suseda. Doduše, prva ruska država stvorena je na teritoriji današnje Ukrajine. Kijevska Rusija. Međutim, kasnije su Ukrajinci vekovima morali da ratuju i ginu uzalud. Državu u mnogo manjim okvirima nego što je bila ona koja je 1991. istupila iz Sovjetskog Saveza, imali su samo kratko početkom 20 veka. Ipak, samostalna Ukrajina 1991. godine imala je razvijenu industriju, poljoprivredu, moćnu armiju, energiju… Imali su prijatelja i saveznika u susednoj i bratskoj Rusiji. Ukrajinci i Rusi su dva najbliskija naroda. Poput Srba i Crnogoraca.
Po rečima Radoslava Sikorskog, bivšeg poljskog ministra inostranih poslova, a sadašnjeg evroparlamentarca, Ukrajina je imala četiri puta veći bruto društveni proizvod od Poljske. Sikorski spada u osvedočene mrzitelje Rusa i Rusije, tako da mu se može verovati na reč. Takođe i statistika potvrđuje njegove reči.
Umesto da takva razvijena i uređena Ukrajina razvija dobrosusedske odnose s Rusijom, da Rusima prodaje hranu za kojom su Rusi tada oskudevali, da jeftino kupuje rusku naftu, gas, da naplaćuje transport ruskog gasa na svojoj teritoriji i da koristi sve ostale prednosti ogromnog suseda na staklenim nogama onda, Ukrajina se okrenula Zapadu. A Rusiju je počela da posmatra kao neprijatelja. Na vlasti u Ukrajini su se smenjivali rusofobi, ruskom narodu u Ukrajini su oduzimana prava na jezik, veru, političke slobode, ekonomski su ugnjetavani, sve do nasilnog svrgavanja vlasti, ubijanja, bombardovanja proruskog stanovništva, pa do spaljivanja živih ljudi u zgradi lokalnog parlamenta. Na kraju je trebalo da se Ukrajina priključi NATO paktu. Tako bi nuklearne rakete demokratskog zapada bile raspoređene na granici Rusije.
Politika samostalne Ukrajine dovela je do gubitka 12 miliona stanovnika. Danas Ukrajina broji oko 36 miiliona stanovnika (procena) a 2001. imala je 48 miliona. Svakako da će se stanovništvo samo smanjivati. Od jedne relativno srednje razvijene zemlje, rukovodstva Ukrajine su je dovele na začelje Evrope. Pre vojne intervencije Rusije Ukrajina je bila u grupi najsiromašnijih zemalja Evrope. Zajedno s Moldavijom, Albanijom, Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i, nažalost, Srbijom! Nepuna godina ratovanja s moćnim susedom dovela je ukrajinski narod do propasti. A, nije sve gotovo. Ni ostali susedi Ukrajine nisu nimalo naklonjeni ovoj državi, mada je bajagi podržavaju i pomažu. Samo čekaju rasplet. Šta će ostati od Ukrajine, videće se relativno vrlo brzo. Jedno je sigurno. Ukrajina nikada više neće biti kao što je bila pre trideset godina. Imaće mnogo manju teritoriju, ako uopšte nešto i opstane, broj stanovnika biće drastično manji, industrija se više neće oporaviti, a narod se neće iščupati iz kandži zapadnih lihvara.
Verujem da bi se posle svega, kada bi rat momentalno stao, i kada bi u Ukrajini bili organizovani slobodni i demokratski izbori, ovom nama prijateljskom i bliskom zemljom nikada više ne bi gospodarili neki Juščenko, Timošenkova s kikicama, Porošenko, Zelenski i slični. Ukrajinski narod je valjda shvatio dokle su ga doveli prozapadni, liberalni i nadasve demokratski usrećitelji. Neznanje šteti – ignorantia nocet, stara je latinska izreka. Ukrajinski narod je platio i plaća svoje neznanje, kao što i neki drugi narodi plaćaju svoje neznanje. Decenijama već. Treba dobro razmisliti kome dajete glas na izborima i da li uopšte izlazite na izbore. Jer, posle glasanja nema kajanja.
Miodrag Tasić
