Kraj Rusije je kraj Srbije

Ova tema je prvi put objavljena u novinarskom napisu pod naslovom „Ucene, ucene, pa opet ucene“ u listu „Ogledalo nedelje“ broj 48, 27. aprila 2005. godine.

Svima je poznato da se ucenama neprijatelji prisiljavaju na ustupke. To znači, da upokos svim ustupcima i povlačenjima sa svojih večnih ognjišta, za Sjedinjene Države i Evropsku uniju Srbi nisu prihvaćeni kao prijatelji. Istoremeno su prijatelji okupatora svi koji vekovima rade na uništenju Srba. To svakoga dana demonstriraju američki predsednik Džozef Robinet Bajden Mlađi, američki ambasador Kristofer Robert Hil, „petooktobarac“ Gabrijel Eskobar, zatim Emanuel Makron, Olaf Šolc, Slovak Miroslav Lajčak i katalonac Žozep Borelj Fonteljes.

Najnovija ucena izgleda ovako: Izvestilac za KiM u Evropskom parlamentu Viola fon Kramon izjavila je za portal „Albanijan post“, da će strana koja odbije francusko-nemački sporazum ili strana koja nije konstruktivna biti sve više međunarodno izolovana, kao i da pokušaji da se Zajednica srpskih opština (ZSO) opiše kao druga Republika Srpska ometaju napore da se reši ozbiljan problem. Taj problam je svetski, jer ako bi se poslušali navedeni likovi mnoge zemlje bi ostale bez dela teritorije. Možda je veći problem što su kadije same sebe proglasile za kadije. Kao što su Srbima u Hagu sudili samo neprijatelji, tako im i dalje sude neprijatelji. Zar sudije ne mogu da se izaberu iz prijateljskih zemelja? Mogle su u Hagu da sude ruske, kineske, indijske, argentinske, beloruske, namibijske, paragvajske, brazilske, grčke i druge sudije iz zemalja koje ne mrze Srbe. Mnogi Srbi istinski imaju kratko pamćenje, a ostali su posle ratova bez znanja o sebi. Zaboravili su šta se dogodilo od razbijanja SFR Jugoslavije, a kamoli od vremena kada su bili najrasprostranjeniji narod. Zato je skoro izvesno da bi poraz Rusa u specijalnoj operaciji u Ukrajini, bio istovremeni kraj Rusije i kraj Srbije.

Uslovljavanje partnerstva i saradnje ukazuje na sve neizvesniju budućnost. Ucenama, pretnjama i potplaćivanjem ljudi, priveden je kraju rat na prostorima prethodne Jugoslavije, proterani su Srbi s vekovnih ognjišta zapadno od Drine, završena je agresija na SRJ, odvojena Crna Gora od Srbije i postavljeni su marionetski režimi u svim državama nastalim razbijanjem SFR Jugoslavije. U toku je dokrajčavanje otkidanja Kosova i Metohije. „Veliki brat“ preko država-instrumenata za stvaranje „novog svetskog poretka“ predaje srbsku teritoriju veštačkom narodu (Albanci) izmišljenom u toku raspada Austro-ugarske monarhije i Šćipetarima koje su Srbi za vreme kralja Stefana Vladislava Nemanjića prihvatili i spasili od sudbinskog postradanja. Ucene izopačenika iz jezuitsko-vavilonsko-hananskog Brisela su svakodnevne.

Dejan Mirović (profesor Pravnog fakulteta Univerziteta iz Prištine sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici), u emisiji „Svet sa Sputnjikom“, je rekao: „Svakom neutralnom posmatraču je bilo jasno da će nakon potpisivanja Briselskog sporazuma uslediti samo novi i novi zahtevi Srbiji za ulazak u Evropsku Uniju“…U sramnom Briselskom sporazumu piše da Srbija neće postavljati prepreke na putu takozvanog Kosova ka Evropskoj uniji. U istoj emisiji Aleksandar Senić (šef Odbora za evrointegracije u Skupštini Srbije), je potvrdio: „Briselskim sporazumom Srbija se odrekla Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija i mogućnosti da povrati svoju državnost na Kosovu i Metohiji“.

Izjava premijera Srbije, Zorana Živkovića, posle posete Sjedinjenim Državama u julu 2003, da SAD više neće uslovljavati Srbiju i Crnu Goru i da nema više „štapa i šargarepe“ bila je neuobičajena, neverovatna i neočekivana, ali za analitičare veoma značajna.

Nakon što je 18. januara 1989. u Moskvi odlučeno da nestanu „gvozdena zavesa“, „Berlinski zid“, SSSR, ČSSR i SFRJ, Srbi su načinili „kosmički greh“ – branioce domovine i otadžbije za vreme agresije na SRJ isporučili su neprijatelju. Prema Zakonopravilu Svetog Save svi „petooktobarci“ trebalo bi da budu lišeni slobode i pogubljeni.

Da se ne zaboravi: nestanak SFRJ planiran je pre 18. avgusta 1948. godine, a način uništenja objavljen je u Direktivi 20/1 Saveta za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država. Neposredno razbijanje SFRJ počelo je pre 1975. godine, jer su i igrice za decu u Njujorku zasnovane na scenariju prema kojem su razbijeni ta država i njena vojska. Potvrđeno je to u Upsali 1979. kada je Zbignjev Bžežinski sociolozima govorio o „omekšavanju SFRJ“. Do situacije da se za socijalističku Jugoslaviju bori samo JNA, stiglo se raznolikim ultimatumima i provokacijama, upućenim pripadnicima Vojske.

Reč je o vremenu u kojem su se, pod uticajem destruktivaca sa Zapada umotanim u oblande demokratije, zbog politike republičkih nacionalno obojenih rukovodstava, sve više gubila svojstva jugoslovenstva. U republikama koje su se, pod uticajem stranog faktora, opredelile za separaciju (secesiju, odvajanje) vrbovan je oficirski kadar za nacionalne vojske, regruti nisu upućivani u druge republike, podstrekavana je nacionalna netrpeljivost i podsticana nesigurnost u drugim sredinama… Predloženo je da se Vojska deideologizuje, departizuje i depolitizuje. Tom predlogu rukovodstvo JNA se prvo suprotstavljalo, a zatim je pristalo na vojni rascep, zbog radikalno izmenjenih uslova, nemogućnosti da se u višepartijskom sistemu održi rad partija u vojnoj sredini i radi doprinosa nagoveštenoj demokratizaciji društva.

Otvoreno ucenjivanjeUcenjivanje

Neke od sudbonosnih ucena megakapitalista, presudne za rasparčavanje SFR Jugoslavije, deo su zaboravljenog zla. Poslednja faza razgradnje SFRJ počela je zahtevom Evropske zajednice da se za predsednika kolektivnog šefa SFRJ izabere Stipe Mesić, iako se znalo da je on protiv postojanja te države. Zahtev je bio ultimativan i otvoreno podržan od Sjedinjenih Američkih Država. Proširenoj sednici Predsedništva SFRJ, na kojoj je imenovan za predsednika Predsedništva Stipe Mesić, prisustvovali su, kao nadzornici i grupa za pritisak, i članovi tročlane misije Evropske zajednice. Zanimljivo je da su članovi pomenute misije bili šefovi diplomatija Luksemburga, Holandije i Italije: Žak Pos, Hans van den Bruk i Đani de Mikelis. A, što je još zanimljivije, to su bili poznati masoni, prethodni, zvanični i budući predsednici Evropske komisije.

Po svemu sudeći, nije upamćeno ni to da je 20. decembra 1992. premijer Milan Panić proslavio rođendan u „Belom dvoru“, računajući na sigurnu pobedu na tek završenim izborima. Međutim, on nije pobedio, jer su njegove uvredljive izjave na račun sopstvenog naroda, i, verovatno, namerno trapava podrška Lorensa Inglbergera i Andreja Kozireva, učinili su da mu narod ne ukaže poverenje. Još nije jasno zašto je odigrana ta diplomatska predstava. Kupovina vremena? Za koga? Tako je samo nastavljena srbska agonija, u interesu jezuitsko-vavilonsko-hananske elite. Prevremeni izbori dobili su težinu referenduma na kojem se srpski narod opredelio protiv bilo koje vrste podaništva. Bio je to dramatičan odgovor na pretnje, pritiske i ucene u vreme kada su Srbi bili svesni svoje izuzetno teške pozicije. Nacionalno profilisane snage likovale su, tvrdeći naivno da su antisrpske i podaničke snage u Srbiji izgubile još jednu bitku.

Sledeći istorijski trenutak povezan sa ucenama bio je 11. januar 1993. – prvi dan pregovora u Ženevi. Protokol je zasnovan na uceni SAD i pritisku da se prihvati novi plan Sajrusa Vensa i lorda Dejvida Ovena. Neke od zapadnih zemalja sugerisale su, u pripremi skupa, kako da se ponaša jugoslovenska delegacija, „da ne bi izazvala Zapad protiv sebe i ne bi li SRJ izbegla već tada planiranu vojnu intervenciju“.

Te godine probudili su se i prvi intelektualci koji su prepoznali nove metode za menjanje balkanskih, evropskih i svetskih granica. Džonatan Ajel, predstavnik britanskog Kraljevskog instituta za odbrambene studije, na simpozijumu u Atini o temi „Balkan posle dezintegracije Jugoslavije“, izjavio je 11. marta 1993, da je SFRJ razbijena ucenom Nemačke.

Johan Galtung, norveški ekspert za pitanja ljudskih prava, u intervjuu za „Korijere dela sera“, prilikom boravka u Milanu radi otvaranja međunarodnog skupa „Ljudska prava u savremenom svetu“, podsetio je na čudesnu noć 14/15, decembra 1991: „Ta noć ostavila je Jugoslaviji samo jedan izlaz, a taj izlaz bio je – nasilje. U ‘zapaljivom regionu’ takva odluka nije bila greška, već običan zločin, počinjen s veoma preciznim ciljevima“. U vezi s priznavanjima secesionističkih republika rekao je: „Nemačka je želela da dobije svoja ‘lovišta’, te da uz Hrvate i muslimane – kao u Drugom svetskom ratu – pobedi Srbe. Engleska je iskoristila priliku da svoj pristanak u vezi s priznavanjem novih država, trampi za izostavljanje socijalnih poglavlja iz mastrihtskog sporazuma. ‘Siromašne’ zemlje, poput Irske, Portugala, Španije i Grčke, zadovoljile su se obećanjima da će dobiti ekonomsku pomoć. Mislim da je italijanski ministar kupljen. Pokazalo se da je od dvanaest ministara – lobirano sedam“. Sada (2023. godiia) se i vlast u Srbiji bavi lobiranjem naivno verujući da su u lobiranju ravnopravni sa neprijateljima. Čak su podmićivali i Hilari Klinton, koju srbski narod nikad ne bi pogledao, a kamoli joj dao novac za uspeh na izborima.

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je bila poslednja zemlja u kojoj su Srbi živeli zajedno. Ti Srbi su u stvari bili balkanski ostaci Srba. Danas ni Rusi ni Srbi ne znaju ko su, budući da Rusi i Srbi ne znaju da su isti narod. To ne mogu da shvate ni analizom jezika i pisma – toliko su izluđeni tokom istorije pod kontrolom izopačene jezuitsko-vavilonsko-hananske elite.

Kada se poznaje istorija, onda je logična tvrdnja da svi evropski narodi i njihove države nose pogrešna imena. Šveđani su Sveni – njihova država je Svenska. Finci su Sami – njihova država je Samska. Danci su Dani – njihova država je Dania. Nemci i Nizozemci su Teuti – njihova država je Teutonia. Belgijanci i Francuzi su Gali – njihova država bi trebalo da se zove Galija. Španci i Portugalci su Ibari – njihova država je Ibaria. Bavari su Boji – njihova država je Bojka. Austrijanci i Mađari su Ostrasi – njihova država je Ostrasia. Švajcarci su Ostrasi – njihova država je Ostrasia, ili Svicarska. Hrvati su Horvati – njihova država je Horvatia. Italijani su Itali – njihova država je Itala. Bugari su Lugari – njihova država je Srbija. Grci su Heleni – njihova država je Hela. Turci su Kladi – njihova država je Kaleda. Narodi između Odre i Urala su Rusi – njihova država je Velerasia. To su samo druga imena navedenih naroda, a njihovo pravo ime je Srbi. Da li se u navedenim imenima krije razlog za međuplemenske ratove od kada je formirana Elita. Kada je reč o ratu u Ukrajini i ucenama upućenim Rusima i Srbima treba se samo podsetiti 1802. godine. Tada je sklopljen savez između jezuita i masonskih loža, koje su se dotle bavile isključivo okultnim znanjem. Podeljene su uloge. Jezuitima je pripalo rukovođenje idejnim, duhovnim i religijskim pitanjima, a masonskim organizacijama je pripalo rukovođenje politikom i ekonomijom, kao i vođenje ratova. Okultna oblast je ostala uvek mističnim Rozenkrojcerima. Taj savez je trebalo da ojača „Arimansku obmanu“ i materijalizam koji se po svetu širi preko „amerikanizma“, protiv ljudske duševnosti koja se razvijala na Istoku Evrope, u slovenskim narodima. Zato jezuiti zajedno sa masonima grade Ameriku i Vašington pod svim okultnim luciferijanskim simbolima i standardima. U školama se izučava i podstrekava satanizam, a potiskuje hrišćanstvo. Iz istog razloga izopačenici i pape besramno pevaju pesme luciferu u Vatiknu.

Rat protiv Rusa i SrbaRat protiv Rusa i Srba

Rat protiv Rusa i Srba i dalje traje. Budići da su isti narod i na isti način ugroženog života moraće da uče iz stranih arhiva ko su i zašto su na nišanu Zapada. Poznato je da je Zapad spaljivao dokumenta i uništavao biblioteke u svim okupiranim i opljačkanim zemljama. Možda je osim mamonističke pohlepe još nešto razlog za tako opsesivan pristup uništenju naroda koji je kršten kao slovenski i pravoslavni. Pitanje je kada će biti jasno da li je nacionalno blago sve što bi želeli da otmu i prodobiju zapadnjaci svojim širenjem posle 18. januara 1989. godine. Sada su maske mamonistima zguljene, ali je potrebno priznanje.

Raskrinkani su u agresiji na SR Jugoslaviju, odnosno u agresiji na Srbe 1999. godine. Nato je izgubio lažni ugled. Zapad (SAD, EU i Nato) su od 1989. do 2022. godine opkoljavali i stezali Rusiju. U meuvremenu su okupirali Srbiju. Možda su cilj preostali planetarni resursi? Problem je što su glavne prepreke Rusi i Srbi (sloveni i pravoslavci), kojima treba oteti raspoložive resurse. Ne bi trebalo da su problemi u energijskoj, duševnoj i duhovnoj sferi, koju Zapad ne poznaje.

Kada bi Rusi malo zagrebali po istoriji verovatno bi saznali koliko su povezani sa Srbima i da se trenutno bore za sopstvenu slobodu na prostoru Velesrbije. Potrebno je samo da pročitaju knjigu Milenka Nikolića Srpsko veče, pa da im bude jasno kako je nastalo hrišćanstvo i šta se sve događalo od vremena kada je na srbskom prostoru vladao jedan srbski car a da su mu bila potčinjena 24 srbska kraljevstva. To je uklesano na portalu Crkve Svetog Petra u mestu Muasak u Južnoj Francuskoj. No, to je sada nevažno.

Okupatori su posle agresije na SRJ, osloncem na istomišljenike iz Srbije, postavili svoje marionete u vlast. Najpoznatije marionete su bili Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Boris Tadić i Dragan Đilas. Pobedili su (ako su pobedili) komunistu Slobodana Miloševića i sve dok nisu shvatili da tzv. demokrate nemaju podršku naroda držali su na vlasti „petooktobarce“.

„Demokrate“ i „naprednjaci“ su, jednostavno, dozvolili da Srbija bude okupirana, opljačkana i ponižena. U procesima tranzicije, privatizacije i regionalizacije, Srbi su nakon uništavanja infrastrukture, tokom agresije NATO-a u 1999. godini, satanizovani, prodani, obespravljeni i osramoćeni. Srbski neobrazovani mamonisti iz Demokratske i Naprednjačke stranke, prodali su i ekonomski uništili Srbiju za „šaku dolara“, uz pomoć Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda posredstvom njihove ispostave u Srbiji – stranke G17+ i finansijskih savetnika koje su oni odredili. Zar neko može da zaboravi savetnike naprednjaka: Alfreda Guzenbauera, italijana Franka Fratinija, francuza Dominika Stros Kana, ili engleza Entoni Blera? Možda bi se njihove ideje i učinci otkrili na nekom suđenju?

Okupatori su postavili na najvažnija mesta nekadašnje radikale preimenovane u naprednjake, ne bi li se domogli što legalnije Kosova i Metohije, jer im vojna baza Bondstol služi kao odskočna daska za napad na Rusiju. Potezi beogradskih vlasti pomažu Zapadu da se Rusi što pre poraze. Zanimljivo je kako je sadašnja srbska vlast vaspitana da porazi Srbe. Vaspitači neprestano kruže, a vlasti nemoćno plaču nad svojom i srbskom sudbinom, jer su obećale da će im glavno opredeljenje biti ulazak u zagrljaj osvedočenih neprijatelja.

Okupatore treba pamtitiOkupatore treba pamtiti

Najveći poraz Srba je nastojanje da se uključe u sistem Evropske unije i Natoa, koji su dokazani neprijatelji Srba. Taj poraz ima fizičku, energijsku, duševnu i duhovnu dimenziju. U Srbiji bezbožnici poništavaju Srbe kao hrišćanski pravoslavni svetosavski narod, ali i kao iskonski narod, koji je bio genetski značajan za razvoj pete rase od Postanja. Poništavanje Rusa i Srba uslovilo bi nestanak pete rase. Zato je veoma važan ishid rata u Ukrajini.

Okupacija Srba i Srbije je nesporna. Nije problem samo prostor. Srbi na Kosovu i Metohiji su opkoljeni i nanišanjeni. Niko im ne može pomoći osim okupatora. Ako američka administracija ne bdi nad prelazima Srbe bi Šćipetari mogli da poubijaju tokom jedne noći. To svi znaju. Kada god su to dozvolili Šćipetarima oni su to i činili. Srbi se ne kreću slobodno po srbskom prostoru – u nemilosti su okupatora.

Srbska vlast ne može ni da hrani Srbe na KiM, a kamoli da im pomaže. Ne može ih ni izvući sa Kosova i Metohije. Zato Srbi samo strepe i nadaju se da će preživeti do promene odnosa snaga u svetu. Ova vlast ne može da izda Srbe, jer nije srbska. Čovek može izdati samo svoje. Vlast je postavio okupator, zato su kadrovi poseban problem. Generale, ministre, predsednika Srbije i predsednicu vlade postavio je okupator. Uostalom, neumoljiva je srbska sadašnjost prepuna zebnje i brojke koje je obeležavaju.

Ponašanje Narodne skupštine Republike Srbije i u ovom slučaju nije neobično, niti neprirodno, jer je svakom informisanijem Srbinu jasno da proglašeni predsednik Republike Srbije protivustavno deluje i da je Napredna stranka skup probranih ljudi koji nemaju svoje ja.

Prvog jula 2020. godine: pravo glasa je imalo 6.584.376 birača upisanih u birački spisak, a svoje biračko pravo na 8.433 biračka mesta ostvarilo je 3.221.908 birača odnosno 48,93% birača od ukupnog broja birača, što znači da 3.362.468 birača nije glasalo, to znači da 51,07% od ukpnog broja birača nije učestvovalo u glasanju. Izborna lista „Aleksandar vučić – za našu decu“ osvojila je 1.953.998 glasova, odnosno 29,68% od ukupnog broja birača, ili 60,65% od broja birača koji su glasali, te joj je Republička izborna komisija dodelila 188 poslaničkih mandata 75,2 % od ukupnog broja 250 mandata narodnih poslanika. To značajno premašuje dvotrećinsku većinu 167 od 250 mandata narodnih poslanika. Dovoljno da menjaju zakone i Ustav. Stvarni rezultat jeste da je narod utvrdio da su izbori održani 21. juna te godine po protivustavnom Zakonu o izboru narodnih poslanika bili nelegitimni i da na osnovu njih ne može da se konstituiše legitimna Narodna skupština. Narod je jasno zadužio Ustavni sud da izborne zakone potpuno uskladi s Ustavom i ubedljivo je iskazao da ne prihvata protivustavni rad uzurpatora položaja, funkcije i dužnosti predsednika Republike Srbije, na osnovu člana 56 Ustava, Ali, to u okupiranoj državi nije važno.

Retki su ljudi koji ne znaju da se predsednik Srbije posvađao sa istinom. Njegovi sledbenici ne moraju da znaju istinu, jer to zahteva mnogo vremena i odricanja, ali on bi trebalo da zna da su ljudi sa kojima sarađuje u ucenjivanju Srbije sledenici onih koji su u vozovima za logore za Srbe u Aradu, Nađmeđeru, Nežideru, Boldogasonju, Hajnrihsgrinu, Braunau, Doboju, Šopronjsku, Mauthauzenu i Ašahu na Dunavu ubili 127,677 srbskih logoraša. Njihovi potomci su mučili Srbe i svirepo ih ubijali, tukli do smrti i silovali žene… Srbska vlast bi trebalo da zna da su Srbe prevožene u vagonima za sedam konja i četrdeset vojnika, nakon što su ugurali 200 Srba, nasmejane a potom razjarene ustaše ubijale dok su Srbi pevali „Proleće na moje rame sleće, đurevak zeleni, đurđevak zeleni, svima osim meni!“. Zar su „srbske vlasti“ stvarno zaboravile Jasenovac i betonom zalivene jame sa zaklanim Srbima? Ko se to u ime Srba klanja Evropskoj uniji („Staroj dami“), u kojoj potomci vekovnih neprijatelja neprestano postavljaju nove zahteve?

Šta će biti sa Rusima i Srbima? Ako Rusi ne pobede Zapad će ostvariti svoj san – uništiće Ruse i Rusiju, a potom dokusuriti Srbe i Srbiju. Srbe koji su bili najrasprostranjeniji narod kidali su vekovima. Možda je najudaljeniji datum 325. godina. Dvadeseti i dvadestprvi vek obeležavaju zločini naroda koji i sada prete Srbima. Posebno se ističu predstavnici administracija Nemačke, Velike Britanije, Sjedinjenih Država i Francuske. Čini se da i sve države satelite uče da mrze Ruse i Srbe. U njihovim planovima nije samo odvajanje Kosova i Metohije, već i dalje rasparčavanje Srbije. Srbi su živeli širom Evrope i delom u Aziji i Africi, potom u SFRJ, pa u SRJ, DZ Srbije i Crne Gore, sada u Srbiji. Prete da će otcepiti Vojvodinu i regionalizovati Srbiju na Rašku oblast (po neprijateljima Sandžak), Šumadiju, Negotinsku krajinu, Podrinje… To se neće dogoditi dok postoji poslednji Rus i Srbin.

Neka se podsete čitaoci koji su 2016. godine pročitali knjigi Kako izlečiti Zapad?:

„Srbima u nestajanju, povremeno bljesne sve besmislenije pitanje: kada će Srbija da uđe u Evropsku uniju? Odgovor na ovo pitanje mogao bi da glasi: nikada! Ali, glavni razlog za to nije pobeda nekog „antievropskog“ lobija na izborima ili nedovoljna saradnja zvaničnog Beograda sa sudom u Hagu, već situacija u samoj Evropskoj uniji. Ekonomski problemi, izazvani svetskom finansijskom krizom, počeli su da služe kao okidač za političke razmirice. Ako nekako Srbi i dočekaju svojih pet minuta za ulazak, postavlja se veliko pitanje: kako će tada da izgleda ili da li će uopšte postojati Evropska unija? No, ništa zato, jer Srbiju čeka rezervisano mesto u savezu istočne Evrope, takozvanoj Pravoslavnoj uniji, ili obnovljenoj Vizantiji!“.

Zanimljivo je na čemu se zasnivaju prethodne premise. Američki Nacionalni savet za informisanje, u saradnji sa CIA, objavio je „Mapu budućnosti 2020. godine“, koja ne prestaje da izaziva pažnju evropskih geopolitičkih stručnjaka. U tom projektu, predviđa se da će se Unija raspasti, a Evropa bi trebalo da se podeli na tri dela. Zapadni blok bi činile Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Irska, Austrija, Italija, Španija, zemlje Beneluksa i Skandinavija.

Druga unija nazvana je Nova Evropa sa članicama Estonijom, Letonijom, Litvanijom, Češkom, Slovačkom, Poljskom, Mađarskom, ali i Hrvatskom i Slovenijom na jugu, preko kojih bi „katolička istočna Evropa“ imala izlaz na Mediteran. Atlantski savez bi, prema projekcijama Amerikanaca, trebalo da ima kontrolu nad ovim delom Starog kontinenta.

Istočnom Evropom, odnosno Pravoslavnom unijom bi trebalo da gospodari Rusija, a sačinjavaće je Ukrajina, Belorusija, Gruzija, Moldavija, Rumunija, Bugarska, Grčka, Makedonija, Srbija, Crna Gora, ali i BiH (prevagu bi moglo da odnese postojanje Republike Srbske).

Kada je Albanija u pitanju, procene su podeljene: ili će je Rusi svojim kapitalom približiti istočnoj Evropi, ili će Tirana i dalje ostati pod patronatom NATO-a i Sjedinjenih Država. Analitičari smatraju, da se trenutna ekonomska situacija izazvana finansijskim prevarama može rešiti samo opštim ratom, a to je još jedan povratak na početak – u „vrzino kolo“.

U tragičnoj varijanti, rat u Ukrajini može da bude nevidljivi i neosetan kraj ljudskog roda.