Kratak put od ukidanja grba, himne i Dana RS

Sledi li ukidanje Republike Srpske?

0
1915

Da li postoji bilo kakva sličnost između nekadašnjeg procesa homogenizacije američkog heterogenog društva, u kome su se različiti elementi stapali u harmoničnu celinu sa zajedničkom kulturom, nazvanog melting pot ili kotao (lonac) za pretapanje, odnosno proces asimilacije imigranata u SAD i „bosanskog lonca“, koji u političkom smislu skoro neprekidno ključa. Za razliku od američkog procesa pretapanja različitih etniciteta u potpuno novi narodni i nacionalni entitet, u „bosanskom loncu“ je neophodno „kuvanje“ različitih naroda, radi očuvanja njihovog nacionalnog identiteta, očuvanja konstitutivnosti, kulturnih i istorijskih specifičnosti.

csm_republika-srpska-grafit-JT_6225bb0565-700x525Sigurno da između dva navedena „lonca“, odnosno „kotla“ ne postoji skoro nikakva sličnost. Takođe znamo da se i melting pot našao na meti kritike pobornika multikulturalizma, radi zaštite kulturnih razlika unutar jednog društva. Procesi harmonizacije društvenih odnosa u BiH, radi pune ravnopravnosti sva tri naroda i svih građana, nisu procesi pretapanja naroda i stvaranje nekakve jedinstvene „bosanske nacije“, kako to žele neki bošnjački političari.

U protekloj godini politički procesi u BiH bili su vrlo dinamični, divergentni i konfliktni. Konfliktnost odnosa u BiH narasla je nakon odluke Ustavnog suda BiH da se ospori Dan RS 9.januar, kao datum njenog formiranja i proglašenja, kao jedna od niza mera slične prirode, koje su ugrozile poziciju RS u Dejtonskoj BiH i njen opstanak u celini. Manje više je poznato kakave štetne i razarajuće posledice je izazvala pomenuta odluka Ustavnog suda, po stabilnost u BiH i u regionu.

Nestabilnost u BiH se manifestuje između ostalog i kao konflit na institucionalnom i ličnom planu. U sukobu su pojedine institucije BiH sa institucijama RS. U sukobu su Visoki predstavnik u BiH i institucije RS. Institucionalni sukob ove vrste prerastao je i u lične sukobe između Valentina Incka i Milorada Dodika, koji je doveo do prekida svake komunikacije. U institucionalnom i ličnom sukobu su Milorad Dodik, kao Predsednik RS i Bakir Izetbegović, kao član Predsedništva BiH. Postoji i unutar srpski sukob u RS, koji se odvija na nivou političkih subjekata i na ličnom nivou, kao i sukob među srpskim političarima koji se nalaze u institucijama RS sa onima koji se nalaze u institucijama BiH. U sve ove sukobe mešaju se i ambasadori vodeći zapadnih zemalja i vojni predstavnici štaba NATO u BiH, kao političarti iz nekih susednih zemalja. Svi ovi pomenuti konflikti doveli su do bujanja emocija u društvu, do još snažnije međunacionalne polarizacije, verbalnih okršaja, izliva mržnje i svake vrste međuetničke netrpeljivosti.

Kao što je početkom devedesetih godina prošlog veka A. Izetbegović govorio, ili bolje reći, pretio, „da bi zbog suverene BiH žrtvovao mir….“, ili izjava „ili će biti kako Muslimani kažu, ili nema ništa od dogovora“, tako i njegov sin-naslednik Bakir, u ulozi člana Predsedništva BiH, kaže: “Ako Srbi hoće rat, imaće ga“, želeći da naglasi da će po svaku cenu braniti BiH i boriti se, za onakvu BiH, kakvu on želi i kakvoj teži – unitarnu, bez entiteta. Njegove namere i ciljeve zdušno podržava Visoki predstavnik u BiH i američki(ka) general(ka) u štabu NATO u BiH, Predsednica susedne Hrvatske, upozoravajući Milorada Dodika, Predsednika RS, sve institucije RS i sam srpski narod, da se „spuste na zemlju i da ne izazivaju sukobe“.

Kako ko smo došli u ovu fazu zaoštravanja odnosa u BiH i stanje političke nestabilnosti? Da li je borba za legitimna prava Srba u BiH i očuvanje Dejtonske pozicije RS u okviru BiH, i sprečavanje daljeg razvlašćivanja institucija RS, pretnja stabilnosti i miru u BiH i u regionu? Na ova pitanja nije teško dati odgovore.

Da Vas podsetimo:  Predrag Vasiljević: Mračan poduhvat Zapada protiv Srba

Mnogo bi se lakše rukovodstvo RS suprostavljalo daljem narušavanju ustavne pozicije RS u okviru Dejtonske BiH, kada bi srpski političari u Banja Luci i u Sarajevu govorili istim glasom. Sigurno da su skoro svi ključni političari u RS, i oni na vlasti, kao i oni u opoziciji, svesni do kakvih opasnosti može doći ako problemi u BiH eskaliraju. Eskalacija političkih sukoba je neizbežna ako se nastave procesi erodiranja i oduzimanja ustavnih nadležnosti RS, menjanjem istorije RS i istorije srpskog naroda u BiH, stavljanjem srpskog anroda i njegovih institucija u istu ravan sa nekim u istoriji najzločinačkijim pokretima i državama, koji su kao fašisti i nacisti, naneli srpskom narodu najstrašnija stradanja do nivoa genocida. Odgovor rukovodstva RS na navedene procese, radi zaštite institucija RS i ravnopravnosti srpskog naroda, ne može se smatrati uzrokom eskalacije i nestabilnosti političkih odnosa u BiH.

Koordiniranim napadima na institucije RS i njenog Predsednika, kao „glavnog uzročnika sve opšte nestabilnosti u BiH“, od strane bošnjačkih političara, Visokog predstavnika u BiH i ambasadora nekih zapadnih zemalja u BiH, pridružili su se i neki opozicioni srpski političari iz RS. Oni smatraju da „Milorad Dodik, radi zaštite vlastite pozicije, gura RS u sukob sa svima u BiH, u regionu i šire, da koristi RS, kao instrument za odbranu svojih privilegija i obračun u sukobu sa protivnicima koje je sam stvorio“. Ovo su bile vrlo opasne teze, koje su već ranije u istorijatu RS korišćene u međusrpskim obračunima, instrumentalizovanim od spoljnih činilaca, koji kontinuirano nanose štetu RS. Opozicioni političari u RS dalje ističu, da Milorad Dodik „svesno forsira političke teme (referendum, otcepljenje RS, neprihvatanje odluka Ustavnog suda BiH, vraćanje oduzetih nadležnosti RS, uvlači Srbiju u sukobe, itd.), raspaljuje nacionalističke strasti, pumpa patriotizam“ i dr. Sve su ovo primamljive teze za ljude u društvu koje je siromašno, ekonomski nerazvijeno, politički nestabilno, socijalno nepravedno itd. Ali, kao što uvek biva nije cela istina samo na jednoj strani. Nije Predsednik RS Milorad Dodik „ušao u sukob“ sa nabrojanim faktorima, radi vlastitog spasenja, ili nesposobnosti institucija RS, pre svih Vlade RS, da rešava nagomilane ekonomske i socijalne probleme u RS, nego i zbog istinskog i iskonskog pokušaja odbrane institucija RS, njenih nadležnosti i nje same. Možda su se „poklopile karte“, odnosno odbrana vlastite pozicije Milorada Dodika i odbrana RS. Tačno je da u RS postoji mnoštvo ekonomskih i socijalnih problema, i to životnih problema, koji su od presudne važnosti za opstanak građana i institucija RS. Svi ti problemi će biti samo još izraženiji i teže rešivi, ukoliko RS bude i dalje gubila svoje ustavne nadležnosti i svoju ustavnu poziciju u Dejtinskoj BiH. Kada bi se ovi problemi mogli uporedo rešavati, i to na efikasan način, to bi bio najbolji put sveopšteg društvenog oporavka RS, pa i BiH.

Bez namere da arbitriramo između vlasti i opozicije u RS, između institucija RS koje se grčevito bore za svoje ustavne nadležnosti i svih onih koji osporavaju RS, pogledajmo kako su tekli određeni procesi promene ustavne pozicije RS i njenih nadležnosti i ko je to sve omogućio i uradio. Ovde nećemo govoriti o prenosu mnoštva nadležnosti sa Entiteta na BiH, u ekonomskoj sferi.

Konstitutivnost naroda na nivou Entiteta. U Članu III (3) (b) Ustava BiH se kaže: „Entiteti i sve niže zajednice će u potpunosti poštovati Ustav BiH koji prevladava neusklađene odredbe zakona BiH i ustava i zakona Entiteta ….“. Ovo znači da je neophodno usklađivanje Ustava Entiteta sa Ustavom BiH. To usklađivanje je i usledilo posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, i ono je bilo u nadležnosti Narodne skupštine RS. Međutim Visoki predstavnici u BiH su usklađivanje Ustava vršili po svom vlastitom nahođenju i u skladu sa potrebama „međunarodne zajednice“, radi razvlašćivanja RS. Prvo se na dnevnom redu našlo pitanje konstitutivnosti naroda na nivou Entiteta, i to suprotno odredbi iz Preambule Ustava BiH, u koj se kaže: „Bošnjaci, Hrvati i Srbi su konstitutivni narodi u BiH…“

Da Vas podsetimo:  Svi Vučićevi izbori – Normalizacija nenormalnosti

RS je proglašena 9.januara 1992.godine, a Ustav je donela 28.februara 1992.godine. RS je bila država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Ustavotvornu i zakonodavnu vlast ostvarivala je Narodna skupština. U njenom sastavu je bila obezbeđena što srazmernija nacionalna zastupljenost. Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma RS kao Entitet ulazi u sastav BiH i zadržala je jednodomni republički parlament. Drugi Entitet Federacija BiH imala je dvodomni parlament (Predstavnički dom i Dom naroda), što je logično jer su je sačinjavala dva konstitutivna naroda. Međutim nametnutim ustavnim amandmanima LXVII na Ustav RS iz 2002.godine određeno je da su Srbi, Bošnjaci i Hrvati konstitutivni narodi u RS. Tako da je novim nametnutim amandamanima formirano Vijeće naroda, kao organ zakonodavne vlasti, ali ne i kao ravnopravni zakonodavni dom sa Narodnom skupštinom. Za donošenje zakona bila je potrebna većina samo u Narodnoj skupštini. Vijeće naroda u RS je osnovano radi „zaštite vitalnih nacionalnih interesa konstitutivnih naroda (Srba, Hrvata i Bošnjaka). Njegov ustavni položaj je drugačiji u odnosu na Dom naroda koji je ravnopravan sa Predstavničkim domom u okviru Parlamenta Federacije BiH. U praksi Vijeće naroda je samo blokiralo rad institucija RS i zloupotrebljavalo dobijena ustavna ovlaštenja (i to uglavnom Bošnjaci). Dakle u odnosu na Preddejtonsku RS i Dejtonsku RS i BiH, Srbi, Hrvati i Bošnjaci postali su konstitutivni narodi u RS i na toj osnovi je uvedeno Vijeće naroda. Praktičnih efekata konstitutivnosti Srba u Federaciji BiH nema ni u naznakama. Znamo ko je u navedeno vreme bio na vlasti u RS. Iz određenih razloga vlasti u RS su prihvatile nametnute amnandmane na Ustav RS i objavili ih u Službenom glasniku RS. To je dakle, učunila vlast RS, a ne Visoki predstavnik u BiH, jer on ne može svojevoljno objavljivati svoje odluke u Službenom glasniku, nego samo RS.

Znači narušene su ustavne nadležnosti RS, suprotno Ustavu BiH. To je Visoki predstavnik u BiH nametnuo, a vlast u RS prećutno prihvatila.

Promena grba i himne. Grb države se ne menja „tek tako“ jer je on simbol duhovnog nasleđa, državnog kontinuiteta i likovni prikaz same suštine nacionalne ideje jednog naroda. Prvi grb RS koji je predviđen Ustavom RS od 28.februara 1992.godine, bio je srebreni dvoglavi orao na crvenom štitu (znamenje Nemanjića i Srpskog carstva), sa zlatnim kljunovima i kandžama i zlatnom krunom na glavi. Ustavni sud BiH izjasnio se protiv ovoga grba i proglasio ga neustavnim, pa je Vlada RS svojom uredbom od 16.juna 2007.godine propisala „AMBLEM“ RS. Na amblemu (koji mi u RS nazivamo grb) nalazi se stilizovani inicijali „RS“, crveno-plava-bela trobojka, su u kružnoj sredini amblema uvučeni hrastovim zlatnim lišćem. Na amblemu se nalazi i oslikana kruna Kotromanića. Na obodu amblema ćirilicom i latinicom ispisano je Republika Srpska. Da li ovaj amblem simbolizuje sve ono što je zapisano u Ustavu RS, koji je usvojen 28.februara 1992.godine, sa kojim je RS došla u Dejton?

Himna kao pesma, kao hvalospev u slavu Boga, ili države, izražava odanost, pobožnost, kao i predanost, privrženost i poštovanje. Himnu RS „Bože pravde“ Ustavni sud BiH je 20.juna 2007.godine proglasio neustavnom. Narodna skupština RS je usvojila novu himnu 15.jula 2008.godine, koja se zove „Moja Republika“. Bošnjaci u Vijeću naroda su osporavali svaki predlog himne, pa i ovu himnu koja je važeća, navodno zbog ugroženog vitalnog nacionalnog interesa. Ukidanjem himne „Bože pravde“ Srbi su se još za jedan korak udaljili od svojih istorijskih korena, i od pravde i ravnopravnosti sa ostalim narodima.

Da Vas podsetimo:  O srpskoj Novoj godini, praznicima i prangijama

Promene grba i himne, bile su očekivane posle promena Ustva RS i uvođenja Vijeća naroda i konstitutivnosti sva tri naroda u Entitetima, iako je srpski narod bio jedini ustavotvoritelj i državotvoritelj RS. Takođe znamo koje bio na vlasti u RS u vreme promene grba i himne RS.

Sve navedene ustavne promene, nametnute, donesene na osnovu odluka Ustavnog suda ili prihvaćene od strane vlasti RS, bile su na štetu RS i srpskog naroda. Vlasti u RS snose odgovornost za ove promene. Sada možemo nagađati, iz kojih razloga su promene prihvatane. Opozicija tada, kao i sada može da kaže da je to bilo radi zaštite vlastitih i ličnih interesa ljudi na vlasti i čuvanje vlastitih pozicija. Vlast može da kaže da je to bilo iznuđeno i da je prihvatanjem nametnutih odluka naneta najmanja šteta RS, u odnosu na pretnje koje su postojale u slučaju ne prihvatanja i ne sprovođenja odluka. Bez razlike na moguća objašnjenja prihvatanja nametnutih odluka, šteta po RS je učinjena.

Ukidanje Dana RS. Posle svih nametnutih odluka i izmena Ustava RS i BiH, na red je došao i Dan RS. Dan RS 9.januar prvobitno je bio utvrđen Zakonom o slavama i svetkovinama 1992.godine, kao jedan od praznika RS i to najvažniji praznik. Odlukom Ustavnog suda BiH iz 2016.godine brisan je 9.januar kao datum praznovanja Dana RS. Ova odluka Ustavnog suda BiH, na indirektan način je značila i ukidanje RS. Međutim nakon održanog Referenduma o Danu RS, 9.januar se slavi kao Dan RS.

Naivno je bilo očekivati, posle svih izvršenih promena Ustava RS i BiH, da se neće nastaviti zahtevi za umanjivanjem ustavnih nadležnosti RS i za promenom njene suštine i istorije. Dan RS je kamen međaš iza koga su stale sve institucije RS i srpski narod u BiH. Ukoliko bi se prihvatila promena ovoga dana, promena istorijskih činjenica, onda bi RS stvarno bila „Dejtonska tvorevina“. Bila bi to nova zajednica, „oprana u Dejtonu“ od svih navodnih „zločina“, koji su „predhodili njenom nastanku“, iako je ona proglašena pre izbijanja ratnih sukoba. Predejtonska RS za mnoge u BiH i u međunarodnoj zajednici je „zločinačka tvorevina“ i zato je Visoki predstavnik u BiH može porediti sa Ustaškom NDH, i tražiti njeno ukidanje, odnosno promenu njenog statusa, i davanja nove (umanjene) ustavne pozicije u okvirima BiH.

Srbi u BiH i srpski narod u celini moraju svim silama sačuvati istinu o istorijatu RS, o njenom Danu, o njoj samoj i sačuvati samu RS kao takvu. Ovo nije dnevnopolitičko pitanje. Nije pitanje za stranačko nadmetanje, radi dolaska na vlast ili opstanka na vlasti, radi same vlasti. Ovo je pitanje od vitalne važnosti za srpski narod u BiH. Srbi nisu avanturisti. Nisu im potrebne političke avanture. Oni samo žele sačuvati i osnažiti svoju državnost u obimu koji im daje Dejtonska BiH i Ustav RS i Ustav BiH.

Dr Vinko Pandurević
, general u penziji Vojske Srbije i VRS

www.fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime