“Folk je narod. Turbo je sistem ubrizgavanja goriva pod pritiskom u cilindar motora sa unutrašnjim sagorijevanjem.
Turbo folk je gorenje naroda. Svako pospješivanje tog sagorijevanja je turbo folk, razbuktavanje najnižih strasti kod homo sapiensa…” Antonije Pušić, Alijas Rambo Amadeus
Turbo folk je jedan ozbiljan društveni fenomen kojim su se bavili mnogi naučnici od samog njegovog nastanka. Raznorazne su tvrdnje kada je on nastao, ali može se slobodno reći da je nastao u Bosni, svoj vrhunac dostigao u Srbiji a nastavlja da se gaji i u Hrvatskoj. Još jedna pobeda Bratstva i Jedinstva. Činjenica.
Postoje naučnici koji tvrde da je nastao u kafanama, pod dirigentskom palicom Silvane Armenuluć i tadašnjih umetnika. Međutim, lično smatram da se ta tvrdnja da lako odbaciti, jer sevdalinke koje su pevali tadašnji izvođači nemaju snisishodljiv karakter, nemaju najniže oblike strasti u svom repertoaru, kao što i nemaju nameru da istaknu potrebu za izuzetnim materijalnim statusom kao u turbo folk pesmama 21.og veka. Na primer, sada već klasična “kompozicija” za Tine Ivanović “Bunda od nerca” ili vesela “Vadi, vadi pare” Marine Dalipović. Dakle, kafanska muzika i Bosanske sevdalinke, iako krajnje melanholične i ponekada platonski ljubavne pesme ne mogu da se svrstaju u istu katergoriju ultra-šund pesama koje su nastale kasnije. Svakako da možemo reći da je ta muzika uticala na stvaranje turbo-folka ali nije pravedno svrstati sve te pravce u isti žanr.
Definitivno, početak Turbo-folka možemo vezati sa nastankom Bijelog Dugmeta, još polovinom sedamdesetih godina. Apsolutno je diskutabilna tvrdnja koju iznosim, jer će armija emotivnih fanova “Dugmića”, pohrliti da me giljotinira, ali argumenti slede. Pesma “Kad bih bio Bijelo Dugme” u delu svog teksta ima stih “…ne zna selo, ne zna njena nana…”. Pesme “De de Bona sjeti se” i “Bekrija sam cijelo selo viče” govore dovoljno i nikakav dodatni komentar nije potreban. Kombinacija ruralnog sa teškim gitarskim rifovima koji su vešto prerađeni, da ne kažem ukradeni od Deep Purple-a i Led Zeppelina rezultirala je početak stravičnog Levijatana koji i dan danas uništava Balkansku kulturu na svirep i beskompromisan način. Bijelo Dugme nije sviralo turbo-folk, već kako su ga tadašnji kritičari nazvali “Seljački rok”. I baš ta kombinacija izražene klavijature, jake gitare, i mestimično ruralnih tekstova, dovela je do rođenja turbo-folka. I to ako samo u obzir uzmemo period kada je pevač Dugmeta bio Željko Bebek. Malo bolji poznavaoci muzike složiće se i da “Lipe cvatu” nije rok pesma.
Drugi talas koji je pokrenuo nezaustavljivu lavinu desio se osamdesetih godina posle smirivanja Novog talasa-vala kada su na scenu stupili femi-momci iz bendova Plavi Orkestar, Crvena Jabuka itd. koji su se nazivali “New partisans.” U tom periodu SFRJugoslavijom hara i Lepa Brena, zajedno sa Sašom Popovićem, koji će nažalost biti jedna od krucijalnih figura za razvitak “modernog” turbo-folka preko njegove produkcije “Grand”. Nešto kasnije, Brenu i Partizane ispratila je pojava Južnog vetra, koji je kao izdavačka kuća skupljao izvođače sa takozvanim glasnim “trilerom”. Njihove glasne žice su pre svega punile takozvana “Posela”, koja su bila prava Meka turbo-folka, a kada se dogodio Južni vetar, ništa više nije moglo da zaustavi Šemsu Suljaković, Mileta Kitić, Draganu Mirković… Nema kraja ovom nizu. Krajem osamdesetih godina, na prelazu u novu deceniju turbo-folk je doživeo pravi, pravcati porođaj. U vihoru rata, nacionalističkog jačanja, totalnog kulturnog i ekonomskog rasula, turbo-folk je imao višefunkcionalnu ulogu.
On je potpuno skretao pažnju sa tadašnjih stvarnih problema, održavao je sistem i političku vlast, zabavljao je narode i preusmeravao ih na “željene” mete. Baja Mali Knindža i Marko Perković Thompson su najvidljiviji kraj turbo-folkove staze, iako su pripadali različitim narodima, uloga im je bila ista. Doduše, Thompson, nažalost i dalje ima krucijalnu ulogu u preusmeravanju pažnje i medijskom i političkom spinovanju.
I kada su Posela polako počela da se gase, nadanja ljudi bila su velika da je konačno gotovo sa unižavanjem celokupne kulture i sistema vrednosti. Međutim tada se desio prelazak turbo-folka iz Meke u Medinu. Posela Meke pretvorila su se u Medinu, svima nama jako dobro poznatu, Televiziju Pink. Ružičasta televizija je dovela do institucionalizacije turbo-folka, i tako stvari stoje i dan danas. Malopre pomenuti Saša Popović pokušava da se izvuče iz uloge “kuma turbo-folka” tako što kaže da je ta muzika danas više pop nego folk. Ali svi dobro znamo da to nije istina. Pravi kum turbo-folka jeste zapravo Rambo Amadeus, koji je sprdajući se sa istim, krajem osamdesetih objavio album “O tugo jesenja”, apsolutno aludirajući na Poselo i njegove izvođače. On nije izmislio turbo-folk, samo mu je dao ime, kako sam kaže, ali nije nemoguće da je njegova ultra-folk satira samo pojačala Levijatanovu snagu. Dobar argument za to je himna devedesetih, “Dvesta na sat” izvedena od sada već legendarnog Ivana Gavrilovića.
Voleo bih da završim ovu priču, ali njoj se nažalost ne nazire kraj. Turbo-folk je od svog nastanka sa jedne strane, odolevao zubu vremena, menjao se i adaptirao novim generacijama, ali se pre svega adaptirao vlasti. Iznenađujuće je koliko samo kiča i šunda može da proizvede jedan žanr muzike, ponavljajući jedno te isto već trideset i više godina. Naš sistem vrednosti zavisi od kulture, a kulture kod nas ima u dve varijante, mejnstrimu i andergraundu. Turbo-folk je zahvaljujući Željku Mitroviću institucionalizovani mejnstrim.
A šta je zapravo turbo-folk? To velemajstor objašnjava najbolje.
“Adolf Hitler je turbo folk
trgovina ljudskim organima je turbo folk
kriminalci su turbo folk
marlboro je turbo folk
silikoni su turbo folk
kokain je turbo folk
džipovi sa niskoprofilnim felnama su turbo folk…”
Antonije Pušić, Alijas Rambo Amadeus
Danilo Perišić
